Обнавља ли се у Хрватској антифашизам Стипе Шувара

Пише Ратко Дмитровић

Да ли се нешто мења и шта се мења у перцепцији дела, делова или делића хрватске интелектуалне јавности према хрватској новијој историји и српско-хрватским односима у њој

Последњих месеци у Хрватској је неколико појединаца, из круга млађе хрватске интелигенције, јавно изашло са ставовима који су пре само десетак година у тој држави били незамисливи и опасни по живот, а њихова суштина почива на изворном антифашизму и, што је посебно важно, истини.

ДНЕВНОПОЛИТИЧКА НЕОПХОДНОСТ Како време одмиче, а одмиче брзо, односи Србије и Хрватске улазе у колотечину која води ка давно зацртаном циљу: нестанку Срба из Хрватске. И година иза нас, 2014, донела је нове доказе за изнету тврдњу. Тих доказа је највише у сфери јавне политике Хрватске где Србе више и не спомињу, осим кад неко процени да је резервна гума с антисрпским набојем мало попустила. Е, онда се то допумпа, угланца стара, позната реторика, али сада са жаокама окренутим само према Србији. Срби у самој Хрватској никога више не интересују. Чак ни као остатак остатака „реметилачког фактора“.

За ову тврдњу нема бољег примера од случаја Шешељ – Милановић. Председник владе Хрватске Зоран Милановић одбио је, знате већ, да присуствује недавно одржаном Самиту шефова држава и влада Централне и Југоисточне Европе, с премијером Кине као гостом, зато што се, казао је Милановић, Вучић и Николић нису оградили од изјава Војислава Шешеља датих по повратку у Србију. Наивно, будаласто, смешно… били су коментари трезвених људи, чак и у Хрватској. Да ли је тако?
Догађај је за нама, не вреди трошити речи и простор, али због гореспоменутих односа, неких константи на које Срби стално и упорно заборављају, мора се рећи следеће: Милановић, убеђен сам, није сам од себе донео одлуку о недоласку у Београд, он је оперисан од шовинизма, то смо давно регистровали, али дани које живимо увод су у изборе за председника Хрватске на којима се Иво Јосиповић, Милановићев човек, кандидат СДП-а, бори за други мандат. Неко је из Јосиповићевог штаба закључио да би било корисно малчице заиграти и на националистичку карту – та је увек на врху српско-хрватског шпила – и тако смо добили одлуку да Милановић не иде у Београд. Онај ко је наговорио Милановића на овакав потез припада другој школи мишљења хрватске политике. Тај неко можда и јесте члан СДП-а, али није на линији хрватске левице, коју самозвано предводи Милановић, а свакако не оне коју је за живота и до последњег дана живота представљао Стипе Шувар, а данас настављају неки млади хрватски интелектуалци, о којима ћемо касније у овом тексту написати реч више.

Иницијатива новог узбуркавања односа између Србије и Хрватске дошла је из кухиње истих оних који су српско питање у Хрватској још од краја осамдесетих експлоатисали у мери довољној да се изазове сукоб са ЈНА, који су га све ове године извлачили на сто кад год им је требало и који су баш ових дана, знајући да ће неко од њихових у табору СДП-а (а таквих је приличан број) инерцију пренети у Милановићеве уши, дебело је образложити као тренутну, дневнополитичку неопходност и довести Милановића да се огласи и откаже одлазак у Београд. Иначе, Милановић је познат као човек брзоплет у одлучивању.

 

[restrictedarea]

 

БРАНА ЈЕ ПОЧЕЛА ДА ПУЦА Површним посматрањем долази се до закључка да је хрватски премијер недоласком у Београд највише штете нанео сопственој влади, да не кажем Хрватској. Није тако. Хрватска на споменутом самиту ионако не би добила богзна шта, с обзиром да је раније договорена брза пруга Београд – Будимпешта, у изведби Кинеза, избацила Хрватску с пута Солун – Београд – Беч, преусмеравајући се на правац преко Мађарске. Тиме је, реално гледајући, Хрватска на овој траси постала слепо црево, скупа са Словенијом. Друго нешто крије у себи опасност.
Велика халабука подигнута у Загребу након Шешељевих изјава имала је само један циљ: да уведе вербални деликт за Србију, у односу на Хрватску, односно да се успостави пракса која би подразумевала обавезну реакцију владе Србије на сваку изјаву неког од грађана Србије а која се не допада службеном Загребу. Николић и Вучић нису се, богу хвала, упецали на ту удицу. Али, да видимо шта се крије иза наслова текста који читате. Да ли се нешто мења и шта се мења у перцепцији дела, делова или делића хрватске интелектуалне јавности према хрватској новијој историји и српско-хрватским односима у њој?
Годинама је у тој држави владало унисоно мишљење у свим деловима друштва: у политици, код позиције и опозиције, у интелектуалној елити, институцијама научног, културног, чак и спортског предзнака, кад је реч о узроцима рата деведесетих, о агресору и жртви. Тек пре неколико година та дебела, армирана брана почела је да попушта и пуца. Први је истину изговорио, вероватно се сећате, Игор Мандић, навлачећи на себе бес целокупног хрватског друштва. Онда је неочекивано, на ужас својих сабораца из раних деведесетих, недавно преминули Јосип Бољковац, први министар полиције у осамостаљеној, хадезеовској Хрватској, рекао да Југославија није извршила агресију на Хрватску, већ да је Хрватска извршила агресију на Југославију. Бољковац је то написао и објавио у књизи „Истина мора ван“, коју ћете у Хрватској, иако је објављена уз солидну промоцију, тешко наћи у слободној продаји.
Ова двојица Хрвата, Мандић и Бољковац, охрабрила су један део мислећих људи у Хрватској да јавно изнесу истине за које се, све до почетка двехиљадитих, у Загребу и ван њега губио посао а добијала етикета издајника хрватске ствари, југоносталгичара, Југословена, орјунаша.

 

ПРСТ У ОКО ВЕЋИНСКОЈ ХРВАТСКОЈ Те прве истине, изван Мандићеве и Бољковчеве приче, односиле су се на констатацију да је рат у Хрватској ипак имао сва обележја грађанског рата – што потпуно руши темељ официјелног, државног, доскора неупитног става да је савремена Хрватска рођена у домовинском, одбрамбеном рату, а ако је неки рат грађански, онда значи да не може бити приче о агресији са стране. Подразумевала се прича о томе да Срби вековима тлаче Хрвате, да би Хрвати и раније имали своју државу да није Срба и слично.
У години за нама први је Твртко Јаковина, водећи хрватски историчар, редовни професор Загребачког универзитета, сасуо лавор хладне воде у зајапурено лице хрватског национализма, а тај национализам увек је „оплемењен“ мржњом према Србима. Јаковина је био крајње отворен и јасан, казао је да Хрвати без Срба не би имали државу, односно да је Србија 1918. године спасла Хрвате као народ. Без те српске добре воље да спасава „братске народе“, стварајући државу Јужних Словена, иако су јој велике силе још 1915. године нудиле могућност стварања велике Србије – са западном границом на линији Сплит – Централна Босна – Градишка – Мађарска – данас би Хрватска била провинција у саставу Мађарске, и то мала област која би обухватала Загреб и Хрватско Загорје, казао је Јаковина. Споменуо је још нешто што до тада у Хрватској човек његовог угледа и друштвене позиције није смео ни да заусти: Србе католике. Тај његов излазак у јавност деловао је шокантно, али се догодило очекивано. У немогућности да се с Твртковим аргументима полемише, супротна страна, убедљиво већинска, применила је принцип игнорисања.
Некако у исто време, свој поглед на распад Југославије, понашање Хрватске у том распаду, улогу Србије и Срба, обнову усташтва, враћање духа НДХ, изнео је још један историчар, Хрвоје Класић, такође професор Загребачког универзитета, са Катедре за историју на Филозофском факултету. Да не препричавам шта човек све говори и пише, рећи ћу да сваку његову тврдњу могу да потпишем или, још отвореније, да се ставови професора Класића тек у нијансама разликују од онога што о наведеним темама већ годинама, деценијама пише моја маленкост. Класић у Загребу има великих неугодности; не прође ни седам дана а да га неко на улици или у ресторану, кафићу не нападне и оптужи за србовање, мада је то с његовим именом поприлично бесмислено.
Колико овај човек изношењем истина гура прст у око већинској Хрватској, говори податак да је смогао храброст и у једној телевизијској емисији рекао да се Хрвати потпуно неосновано диче песмом „У бој, у бој за народ свој“, јер то није њихова, већ српска песма, и да је њен аутор Змај Јова Јовановић. Потом је, да не би било забуне, извадио књигу стихова чика Јове Змаја, на ћирилици, и прочитао споменуту песму, иначе веома омиљену у неоусташким круговима.

 

КОРАК ДАЉЕ ОД ШУВАРА Класић и Јаковина припадају слоју хрватске интелигенције средњих година, још нису напунили педесет, врло су цењени у стручним, национално неострашћеним научним круговима, али не показују намеру да се политички ангажују, без обзира што све чешће дају изјаве и интервјуе политичког карактера.  Разликују се по томе од њих друга двојица, по годинама и ставовима веома блиски Јаковини и Класићу, а зову се Мате Каповић и Драган Марковина. Први је лингвиста, предаје на загребачком Филозофском факултету, а други историчар, који је недавно добио отказ на факултету у Сплиту. Цела Хрватска зна да је тај отказ казна Марковини због његових политичких ставова, посебно због једног наступа у Лици, јула ове године.
Каповић је с групом истомишљеника летос основао покрет који је назвао „Радничка фронта“ и има намеру да као независна политичка листа изађе на следеће парламентарне изборе у Хрватској. По ономе што изјављују, како гледају на капитализам, садашње хрватско друштво и хрватску државу уопште, ови момци из „Радничке фронте“ у потпуности настављају оно што је са својом „Сељачко-радничком партијом“ покушавао покојни Стипе Шувар. Чак су отишли корак даље у односу на „последњег хрватског комунисту“, па не искључују могућност да се ствари у Хрватској измене револуционарним средствима, ако другачије не буде могло.
Марковина је такође „шуваровац“ у политичком, а чини се и људском смислу. Има врло радикалне антифашистичке ставове, храбар је, појаве и догађаје (историјске и савремене) назива правим именом а у којој мери је спреман да се отворено бори против фашизма, показао је у јулу ове године, дошавши у Срб, где су Срби и старији Хрвати обележавали некада значајан датум, Дан устанка народа и народности Хрватске. Доласком Туђмана на власт, Срб и његов датум укинути су а палица предата Првом партизанском одреду, који је 1941. године деловао у околини Сиска. Све око тих датума је проблематично, али није тема овога пута. Дакле, Марковина не само да је дошао у Срб већ се јавио да говори, изашао за микрофон и често прекидан аплаузима окупљених, позвао своје сународнике, Хрвате, да заштите Србе у Хрватској, износећи још неколико ставова који су га, рекох, коштали посла у Сплиту.
Могу ли ови млади људи да учине нешто како би у Хрватској изворна антифашистичка, антиусташка идеја оживела и добила друштвено значајну верификацију? Још је рано за потврдан одговор, али охрабрује чињеница да су гореизнети ставови пре десетак година у Хрватској били незамисливи као јавна реч.

 

[/restrictedarea]

 

5 коментара

  1. Mislim da g.Milanović pripada poštenoj hrvatskoj populaciji,koji nesme da se ponaša onako kako on želi,već mora stalnoda balansira izmedju nacionalista-hadezeovaca i odmerenijih snaga.

  2. Гос, Дмитровићу не спорим даје код Хрвата било разумних и честитих али у малом броју. Већину су чинили иста осећања и жеље
    за самосталну хрватску државу без Срба. Мањина служи за декор да
    ми Срби кажемо па има и Хрвата добрих и разумних према Србима. А
    већина Хрвата стално и увек урадила је завршницу у Бљеску и Олуји. Наша Крајина је празна, пуста зарасла у коров, можда из тог корова никне КЛИЦА правог семена али без КРАЈИШНИКА поштовани
    Ратко!!

  3. Nacionana/nacionalistička scenografija je u funkciji socijalno klasne pragmatike. U prekompoziciji bivše Jugoslavije vodeće nacionalne elite/buržoaski slojevi alocirani po republičkim centrima instrumentalizovali su otpor krajiškog naroda i nemoć krajiške buržoazije/vodećih slojeva kroz realizaciju projekta nacionalnih država kao optimalnog okvira kontrarevolucionarnog procesa i procesa redistribucije moći unutar jugoslovenskog prostora i etničkog determinizma.
    Za razliku od 20-ih godina 20 vijeka, kada je inherentni egoizam vodećih buržoaskih slojeva U sRBIJI CENTRIFUGALNO ATENUIRAO prostore etničke periferije u ekspanziji, krajem 20 vijeka vodeći slojevi srpskog korpusa centripetalno su atenuirali etničku periferiju u funkciji spasa i zaštite interesa Matice!
    Simplifikacija: Krajiški Srbi su bili i ostali moneta za potkusurivanje.”Magarac” preko čijih leđa su centri moći “prebijali i prebijaju” svoje račune.Krajiški identitet kao svojevrsni politički Prometej: razapet između Beograda i Zagreba.Nazdravlje!Ipak je Novij god, kano zaftra.

  4. Kad su Srbi u Hrvatskoj u pitanju (ja sam jedan od njih) SDP o nama misli i postupa kao i ostali Hrvati. Devedesetih godina kad je HDZ pobedio na izborima, u mom kraju svi su Srbi glasali za SDP, a oni su posle bili radikalniji prema Srbima nego HDZ. Setite se samo šta je govorio Zdravko Tomac. I kasnije se nisu promenili, jedino su latinski mudro sakrivali svoje stavove kao zmija noge!!!

  5. STIPE SUVAR IGRO UZICKO KOLO 1989 GOD ON JE ZNAO DAMU TO POCLEDNI PUT NEMA VSE KOLA BATO BAJ BAJJJJJJ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *