Почетна / Друштво / Кратка историја пропасти

Кратка историја пропасти

Пише Никола Врзић 

Зашто је индустријска производња у Србији 2012. године била мања него у време бомбардовања 1999. године и шта повезује санкције међународне заједнице и актуелне мере штедње и фискалне консолидације

Пре 33 године, 1981, у Србији је било произведено 41.590 трактора; 30 година касније, 2011, произведено их је 1.736. Те 1981. године, која иначе ни по чему није била нарочито продуктивна или изузетна, произвели смо и 202 хиљаде бицикала и 1.843 вагона; 2011. године, ниједан бицикл и ниједан вагон. Осам хиљада тона квасца из 1981. претворило се у нула килограма 2011, 791 хиљада тона произведених фосфорних ђубрива спала је на само 5,7 тона, преко две милијарде цигала и блокова свело се на тек пола милијарде у 2011, а ниједну машину за грађевинарство те 2011. нисмо направили, спрам 30 хиљада тона тих машина 30 година раније, и да не набрајамо даље, још је много тога сличног што би се дало набројати на овако невесео начин. А све у свему, уз тек неколико усамљених изузетака у виду повећане производње сира, сокова, чарапа, гума или џемова у односу на 1981. годину, већ и из ових неколико података постаје поприлично јасно зашто и крај ове, 2014. године, која се не разликује много од 2011, дочекујемо слупани о перспективу хроничног економског безнађа, са стопом регистроване незапослености која је неугодно близу трећини радно способног становништва (28,9 одсто, према најсвежијем Билтену јавних финансија, публикацији српског Министарства финансија) са зјапећом рупом у буџету и несташицом новца за пензије, са великим спољнотрговинским дефицитом и немилосрдно растућим спољним дугом…

 

САНКЦИЈЕ И БОМБЕ Ипак, како смо доспели у ову ситуацију? У којој не можемо да произведемо онолико колико нам је потребно да се упослимо и да зарадимо за све што је једној држави потребно. Већ, наместо тога, морамо да се задужујемо све дубље и дубље, остајући притом способни само да те дугове редовно сервисирамо, репрограмирамо и рефинансирамо, и трајно неспособни да изађемо из тог зачараног троугла дуга, немаштине и бесперспективности.

Како је, дакле, Србија деиндустријализована? То је кључно питање, јер, ако не производимо, не можемо ни да зарадимо ни да имамо посла, пошто не можемо баш сви да радимо у државној служби или по кафићима и кладионицама. Како ћемо видети, на деиндустријализацији Србије се темељно и приљежно ради већ, ево, дугих четврт века наших живота, при чему, то што се ради – не ради се само нашим животима који протичу у узалудном ишчекивању боље сутрашњице већ и читавој држави; економска зависност иде подруку са политичком, једна другу подупиру и продубљују, а читав процес, како може да се види и из примера врањског „Симпа“, о којем говоримо у склопу „Печатовог“ истраживања узрока и последица пропасти српске економије, прети да произведе и злокобно озбиљне претње по државу и нацију, чији рубни делови нужно остају пусти с пустошењем способности Србије да ради и заради…

У свему томе је помоћ наших западних пријатеља и приметна и непорецива. Током деведесетих година покушавали смо да се одупремо ономе што су нам наменили, после тога смо у томе почели да саучествујемо, а ефекат и једне и друге стратегије јесте ово у чему живимо данас. Тобоже демократска, а уистину неолиберална транзиција показала се као наставак онога што нам је рађено санкцијама и НАТО бомбама. Претерујемо? Не, него бројке то јасно саопштавају: обим индустријске производње 2012. године био је нижи од производње 1999. године, у којој нас је НАТО бомбардовао 78 дана.

И здрав разум и сурове цифре показују да је крах српске економије, почетак економије деиндустријализације Србије, започео распадом Југославије и увођењем санкција међународне заједнице. Значајан пад индустријске производње у Србији, забележен већ 1991. године у односу на претходну, говори о утицају распада бивше Југославије, смањења тржишта и кидања веза у држави која је престала да постоји. Најдрастичнији пад, међутим, настаје увођењем санкција чији су идејни творци наши западни, евроатлантски пријатељи, тако да је 1993. године обим индустријске производње спао на само 41,3 одсто производње из последње релативно мирне, 1990. године. Раст, и то озбиљан, чак и у овако мирнодопско време, а камоли у оно ратно и санкционисано, почиње већ 1994. године (24. јануара 1994. уведен је деда Аврамов динар) и до 1998. године достићи ће 52,7 одсто обима из 1990.

1999, међутим, НАТО бомбардовање Србије, као следећа фаза деиндустријализације наше земље. Три петине НАТО циљева били су цивилни објекти. Оштећено је и уништено 89 индустријских постројења, 120 енергетских, 128 привредних објеката, 357 инфраструктурних… Обим индустријске производње спао је на свега 39 одсто производње из 1990. године. Штета од НАТО бомбардовања процењивана је различито, али се свакако мери десетинама и десетинама милијарди америчких долара; Млађан Динкић тврдио је да је реч о тридесет милијарди, тадашње власти извеле су рачуницу по којој нам је НАТО, својим бомбама, украо 100 милијарди долара.

 

[restrictedarea]

 

 

ПРИВАТИЗАЦИЈА ПЉАЧКОМ Уследила је обнова земље, која није била само пропагандни трик јер је обим индустријске производње 2000. повећан, са споменутих 39 одсто 1999. године у односу на 1990. годину, на 43,3 одсто, али је уследила и петооктобарска револуција, која нас је помирила са дојучерашњим непријатељима, отклонила непосредну ратну опасност, укинула санкције, вратила у међународну заједницу и распалила наде да ћемо уз помоћ западних пријатеља убрзо почети да живимо онако као што живе они. Показало се, међутим, да нам од помоћи таквих пријатеља није много боље него што нам је било док су нам били непријатељи. Уследила су, наиме, гашења развојних српских банака, приватизација Србије, Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, ем-ем-ефовска политика фискалне консолидације, и Србија је 2012. годину – а није боља ни година која је на измаку – завршила са индустријском производњом која је по обиму износила 38 одсто производње из 1990. године. Односно, била је за читав проценат нижа него ратне 1999. године.

Како је могуће да после скоро деценије и по мира производимо (радимо, зарађујемо) чак и мање него што смо производили у рату? Мирнодопски удружени злочиначки подухват против српске економије, који се еуфемистички назива транзицијом и ЕУ интеграцијом, спроводи се уз мање буке и много више лажи него у време рата и санкција, и у томе лежи тајна његовог успеха.

Приватизација је у Србији, на начин на који је почела да се спроводи 2001. године и уз све последице које су из таквог начина проистекле, а о њима у наставку ове кратке историје српске економске пропасти, дакле та је приватизација у Србији спроведена уз „снажну подршку Светске банке и њених експерата“, како се на седници Скупштине Србије 21. јуна 2001. (неопрезно) похвалио тадашњи министар за приватизацију Александар Влаховић. Последице њиховог учинка? Како наводи студија „Ефекти приватизације у Србији“, коју је израдило званично државно тело, Социјално-економски савет Републике Србије, „скоро цела друштвена привреда Републике Србије у периоду 2002. до 2011. продата је за бедних 2,6 милијарди евра“. Али није тај податак најгори. Јер, показује иста студија, „у индустрији је 75 одсто радника у приватизованим предузећима остало без посла“, а „доведено је око 20 одсто нових радника, тако да је укупан број радника преполовљен“. Штавише, чак „трећина предузећа је неуспешно приватизована и враћена у државно власништво“. И чак ни то није све јер је пре годину дана Међународни конзорцијум за истраживачко новинарство изашао са податком да је током приватизације из Србије, преко оф-шор фирми, између 2001. и 2010. године изнета невероватна 51 милијарда долара. Како је објаснио Мајкл Хадсон, уредник у овом новинарском конзорцијуму, друштвена предузећа купована су багателно, њихова вредност је испумпавана, и „због такве праксе, многа приватизована предузећа у Србији су пропала“. А сва је та пљачка била омогућена јер је, рекао је Хадсон, „у Закону о приватизацији“ – оном закону који је донет уз „снажну подршку Светске банке и њених експерата“ – „било много правних празнина“… За крај приче о приватизацији, још један Хадсонов податак, који даје нешто ширу слику него цитирани извештај Социјално-економског савета Републике Србије: „Скоро две хиљаде, од 3.017 државних предузећа која су приватизована између 2001. и 2011. године, обуставило је рад, потонула су у стечај или су на ивици затварања.“

 

КРАЂА РАЗВОЈНИХ БАНАКА Упоредо с тим, остали смо и без важног средства за развој домаће економије. У бој за опоравак српске привреде – ако се уопште тај бој повео када је почела српска транзиција у крах свих нада да ће нам бити боље – кренули смо тако што смо бацили оружје које смо имали и онда голоруки кренули у јуриш на тенк. Почетком 2002. године, наиме, уведен је стечај у четири највеће домаће банке, Беобанку, Инвестбанку, Југобанку и Београдску банку. И као у случају Закона о приватизацији, и тада је Светска банка поручила да она „и све друге међународне финансијске институције“ – дакле, ММФ – „подржавају веома храбру одлуку“ о покретању стечаја у овим банкама. Проблем је у томе што су ове четири банке биле развојне банке – домаћу су привреду кредитирале сопственим средствима и по веома повољним, нетржишним кредитима с ниским каматама и дугачким периодима отплате, због чега су могле да буду мотор развоја домаће привреде; неповољни кредити с високим каматама какве нуде (стране) комерцијалне банке, којима треба придодати и ем-ем-ефовски превисоку референтну каматну стопу Народне банке Србије, насупрот томе, представљају омчу око врата за развој било какве привредне активности – и што ове четири банке уопште нису морале да буду затворене. Како то? Па, тадашњи министар финансија Божидар Ђелић поручивао је преко државне телевизије: „Даље пословање ових банака било је опасно за читаву нацију, јер се њихови губици мере милијардама марака, и ма колико ова одлука била тешка, она је морала да се донесе како би се одржала стабилност државе.“ Извештај из 2008. године државне Агенције за осигурање депозита – наследнице Агенције за санацију и ликвидацију банака која је четири банке и гурнула у стечај – Ђелића и све остале њему сличне утерује у озбиљну лаж. Пре свега, дуговања ових банака уопште се нису мерила „милијардама марака“ – спомињао је Ђелић и конкретну цифру од 8,5 милијарди марака – већ су, укупно, износила око два и по пута мање, нешто преко 1,7 милијарди евра. Притом, у ту су цифру унета и призната дуговања, али и она која су пред судом била оспорена, а пример Југобанке, који показује да је у судским споровима до 2007. године повериоцима досуђено тек 235,6 хиљада евра, а у корист банке чак 9,9 милиона евра, уверљиво показује колико је она цифра од 1,7 милијарди евра била пренадувана. И још, док смо још код дуговања ових банака, ту је и чињеница да је сама држава Србија била највећи поверилац ових банака. А насупрот тим дуговима, како је показао овај извештај, четири банке су имале и потраживања; признатих, неоспорених потраживања било је готово 670 милиона евра, тј. скоро 40 одсто оног њиховог дуга у који су урачуната и призната и оспорена дуговања. Уз то, укупна потраживања ове четири банке, дакле и оспорени и неоспорени новац који им је дугован, износила су чак 6,72 милијарде евра, то јест, скоро четири пута више од њиховог укупног дуга, и стварног и потенцијалног. Што ће рећи да никаквог економског резона за бацање (све) четири развојне банке у стечај Србија није имала, и да је то учињено сасвим (зло)намерно. А то су, као „веома храбру одлуку“, подржали и Светска банка и ММФ…

И тако попљачкани и позатварани кроз приватизацију, и приде обогаљени затварањем развојних банака српске економије, дочекали смо 2007. и 2008. годину, у којима смо умало досегли ниво индустријске производње из 1998. године (50,7 одсто у односу на 1990, наспрам 52,7 одсто из 1998. године) а после тога је уследио споменути суноврат испод нивоа у години бомбардовања Србије. Том суноврату је несумњиво допринела светска економска криза, али исто тако нема места сумњи у допринос Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, који смо потписали 2008. године и једнострано почели да га примењујемо 1. јануара 2009. године. Зашто? Зато што смо овим споразумом (сукцесивно) укинули царине и друге заштитне баријере за производе из Европске уније, чиме је наша, претходно опљачкана и обогаљена економија, постала сасвим изложена немилосрдној конкуренцији из ЕУ; да, правила игре су изједначена на тржишту, које има исте законе за све, али заправо смо се тиме ставили у позицију боксера перо лаке категорије који је гурнут у ринг са противником из супертешке категорије, или петлића „Чукаричког“ у мечу против првог тима „Барселоне“… Резултати оваквих мечева, када би их било, били би једнаки резултату који је у истоветном судару остварила лака српска економија. Уосталом, о каквом је судару и могућим последицама реч, речито сведочи и оквир „Дампинг сиром“.

И на све то нам ММФ, Светска банка и остали усрећитељи сад намећу мере фискалне консолидације, то јест мере штедње и кресања плата и пензија, које ће очигледно смањити ионако малу куповну моћ овдашњег становништва, а то неће погодити ни „Нестле“ ни „Бош“ или „Сименс“ већ домаће произвођаче, који се првенствено ослањају на приходе са овдашњег тржишта. А то ће пак водити гашењима оних постројења која такву борбу не могу да издрже, и даљој деиндустријализацији Србије, и већој незапослености, и већој рупи у буџету, и већој потреби за иностраним кредитима који ће попунити ту рупу, и политичким условима који иду уз те кредите…

Сви ови догађаји због којих смо остали дезиндустријализовани – од санкција и бомбардовања до мера штедње – могу имати, и имају, и своја различита непосредна образложења. Чињеница је, ипак, да се сви редом, директно или индиректно, могу повезати са нашим западним пријатељима, као њиховим непосредним извршиоцима или макар инспираторима. Е, сад, ако циљ ових наших пријатеља – или: један од циљева – није и деиндустријализација Србије, они би сада морали да Србији помогну да се реиндустријализује, или да, макар, њену реиндустријализацију не ометају. Међутим, имајући у виду примере попут захтева за приватизацијом Комерцијалне банке или захтева за укидањем државних субвенција домаћој привреди – што тражи Европска комисија у овогодишњем Извештају о напретку Србије, зато што се тиме нарушава споменуто начело слободног и отвореног тржишта – долазимо до закључка да реиндустријализацију Србије они, заправо, не желе, а тиме и до основане сумње да на деиндустријализацији Србије упорно и приљежно све време и раде. И то није никаква теорија завере, већ нешто сасвим логично: није њима у циљу да развијају и потпомажу нашу привреду и тиме је учине конкурентном сопственим привредама, већ им је циљ да сопственим привредама стекну нова тржишта, јефтину радну снагу и сировинску базу. А то смо ми.

При свему томе, наравно, никако се не сме сметнути са ума и допринос који су овдашњи тајкуни дали уништавању српске економије. Њихово погубно деловање посебна је прича. Али прича која је нераскидиво повезана са овом, јер тајкуни не би могли да раде оно што су нам урадили да нису имали подршку државне власти, а те су пак власти имале стабилну подршку наших западних пријатеља кад год су нешто радиле против наше државе и наших интереса, од Косова до укидања наше војске и индустрије…

И на крају, има ли спаса српској економији? Очигледно да не, не док год је оваквог политичког и економског система, у којем западни пријатељи поздрављају храбре одлуке овдашњих власти што по правилу ударају искључиво по нашем џепу, народу и држави. Уосталом, да је у таквом систему напредак могућ, за ових 14 година наше транзиције и западних похвала ударцима по нашим џеповима и држави, досад би га већ и било.

Дампинг сиром

„Печат“ је дошао до дописа које су српским министарствима привреде и трговине и Канцеларији за европске интеграције крајем новембра упутили „Млекопродукт“ и „Имлек“. Дописи говоре и о конкретном проблему који би могао да има огромне ланчане последице, а истовремено илуструју и ситуацију коју је произвео Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом.

У својим дописима обе индустрије млека и млечних производа упозоравају надлежне на проблем који нам, сада убрзан кризом у Украјини и санкцијама Русије према произвођачима хране из ЕУ, стиже из Европске уније. У најкраћем, наводи се да су „на тржишту Републике Србије, поред домаћих, заступљени и произвођачи из Европске уније“, а „једноставном анализом уочено је да су цене млека и млечних производа, а нарочито цене сирева, млека у праху и маслаца, који су произведени у земљама Европске уније, нереално ниске, односно дампиншке. Примера ради, ове цене у земљама ЕУ су ниже од цене сировог млека које је потребно да се ти производи направе“. Па се ређају конкретни примери, који ову тврдњу и доказују; рецимо, за производњу килограма гауда или едам сира потребно је 9 до 9 и по литара сировог млека које се у ЕУ плаћа 0,365 евра по литру, што значи да је минимална цена производње килограма споменутих сирева 3,285 евра. А ти сиреви се сад нуде по цени од 2,5 до 2,65 евра по килограму, док је цена производње таквог сира у Србији – без икакве зараде, само сировина плус трошкови прераде – 4,02 евра по килограму. „Као што је општепознато“, наводи се у допису „Имлека“, „криза у Украјини и ембарго Руске Федерације на увоз пољопривредних производа из Европске уније створили су залихе робе која се по дампиншким ценама преусмерава на српско и друга тржишта. Разлике у цени постоје услед већих субвенција, додатних олакшица, одштета и других погодности које ЕУ даје својим произвођачима.“

Оваква ситуација, које не би било да нема ССП-а и укинутих царина на производе из ЕУ, прети да поремети не само нашу индустрију млека и млечних производа већ и непосредне произвођаче млека, а самим тим је угрожен и сточни фонд.

Треба додати и да ССП, и поред свих својих погубних мана, садржи и могућност предузимања антидампиншких мера за заштиту домаћег тржишта и произвођача, што нас пак доводи до питања постојања политичке воље да се заштити оно мало индустрије које нам је још остало. У сваком случају, на потезу је држава.

[/restrictedarea]

 

5 коментара

  1. Kada te dzelat ubedjuje da ce ti posle giljotine biti bolje,a ti to prihvatas i gledas,ne preostaje ti nista drugo nego da neminovno ostanes bez glave.




    0



    0
  2. Гос, Станко Србија је одавно без главе и бауља од немила до недрага.Давно смо остали без главе и обележја државе Србије. Производња трактора и осталих потрбштина није тешко обновити ако имамо главу која нас води правим путом према исто-родним русима и
    великој држави Русији. Дали наши главари мисле нашим интересима или слушају туђе главе и спроводе туђе интересе против наших интереса. Треба да метнемо прст на своје чело и упитатисе за кога
    сам гласао и зашто меје преварио.




    0



    0
  3. Нисам редован читалац, али признајем да је ово један од ретких СРПСКИХ часописа. Чланци као овај су нажалост ретки и људи немају основно знање шта се дешавало у овој јадној држави. Знам да је и ово много материјала, али ми се чини да би морало да се прикажу и други значајни фактори пропасти Србије. Да би Србија пропала економски морала је прво да пропадне политички. Не улазећи у политичку пропаст 1944 па надаље, неопходно је разјаснити пропадање од припреме за распад Југославије од 1990. па до данас. Французи су дали довољно материјала (који се,нажалост,није нигде појавио у преводима на српски)из којег се прецизно виде те припреме. Зашто се нигде не преноси седница ЕУ на којој је Немачка тражила разбијање Југославије под претњом разбијаља ЕУ? Одатле је настало хрватско захваљивање Немачкој кроз песму ДАНКЕ ДОЈЧЛАНД (хвала Немачкој). Без овоих података Срби никада неће знати праву истину НАСИЛНОГ растурања Југославије. То је старт за сва остала насиља која су нас задесила. Да је Немачка хтела мирни разлаз све би се другачије завршило. Имали су они и начина и снаге да то обаве мирним путем, али Немачкој то није одговарало. Требало је да Србија изађе осакаћена. Ето таквој Немачкој се садашњи наши политичари куну у верност и „поуздано партнерство“-земљи којој не треба ни наша верност ни наше партнерство. Молим лист ПЕЧАТ да дође до тих материјала и објави их.Мој скромни прилог су називи две књиге (у преводу): „Рат против Европе“ и „Све југословенске истине које нису пожељне да се објаве“. О њима је добро обавештен Академик Проф. Недељковић (из Ирига).




    0



    0
  4. Ово што је написао „мома“ је тачно. У то време, француски председник Митеран и немачке Кол, су водили жестоке полемике око могућег распада Југославије. Митеран је,у почетку, био жестоко против али је, касније, на заседању у Мастрихту, попустио пред немачком уценом. Даље сви знамо шта је било. Ако би било фер-плеја и у политици, Немачка би требала да објасни који су стварни разлози инсистирања на распаду Југославије, па тек онда да разговарамо о даљој будућности и сарадњи. Овако виси питање да смо уцењени и потцењени и да се нешто, још страшније по нас, испод жита ваља.




    0



    0
  5. Citam redove i izmedju njih i ne mogu da se otmem utisku da kao narod jos uvek zivimo za dobro drugih ili ti srpski bolje da komsiji crkne krava: Niko nece ili ne sme da kaze da su 1992 Micunovic i Tadic vrli akademici pripremali opste unistenje Srba angazujuci mlade studente : Djindjic,Kostunica, Tadic,Dinkic i dr.Nikakvo bombardovanje ne bi zaustavilo privredni rast jer nas narod je veoma vredan i brzo bi obnovio poruseno. Politika velikih vodja je prvo psvadjala radnike u rukovodstvo u drustvenim preduzecima gde su radnici se radovali da ce direktori izgubiti funkcije a u stvari radnici su izgubili sve.Druga stvar je prodaja licnosti zapadnim mocnicima za male pare :Jovanovic ,Sutanovac,B Stefanovic, i jos puno njih.Toliko ko veruje ili ume da cita i slusa.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *