Краљеви и тајкуни

Данијел Цвјетићанин

Истина је да су транзициони тајкуни и сами допринели својој лошој репутацији. Готово да су сви листом били носиоци и промотори погрешног уверења да је тржишна утакмица „игра са нултом сумом“, тј. да, док друштво и држава не буду опљачкани, приватни капитали не могу да се значајније увећају. Ову предрасуду, нажалост, негују и широки слојеви грађанства, тако да сваког домаћег „богатуна“, осим естрадних звезда и пребогатих спортиста (фудбалера) третирају као лопова који им је „отео новце“

Привредна историја САД познаје „краљеве челика“, „краљеве петролеја“, „краљеве индустрије аутомобила“, па чак и „краљеве кикирикија“. То су пословни људи који су акумулирали милионске капитале у одговарајућим гранама производње, те тако остварили „амерички сан“ у земљи великих могућности, а она је била (и можда остала) магнет за предузетне духове из целог света. Истина је да овим „краљевима“ многи Американци завиде, али се истовремено и диве њиховим пословним и предузетничким способностима, а узгред су им захвални за велики број  отворених радних места, као и за десетине пута већи број радних места у фирмама које се на њихова предузећа ослањају.

 

ПРВОБИТНА АКУМУЛАЦИЈА лична је ситуација и у многим, развијеним, земљама Старе Европе. Ако кренете даље на исток, ако дођете нпр. у Србију, можете срести веома богате људе, али њих нико неће знати  као „краљеве јабука“ (ако су највећи произвођачи и извозници јабука) или као „краљеве кромпира“ (ако су можда највећи произвођачи кромпира). Они су, у својој домовини, препознати као „тајкуни“, као „шпекуланти“ (у жаргону „муљаре“) и послују под будним оком радозналих лидера политичких странака, државних и страначких полиција, страначких „новинара истраживача“, страначких „рекеташа“, па и заштићених сведока, којима ниједна политичка партија не оскудева.

Неко ће, можда, бити пренеражен овим сазнањем, али за добре познаваоце механизма првобитне акумулације капитала, у Србији (и региону) догађа се баш оно што се у развијенијим земљама догађало давно, пре више од једног и по века, и много раније. Огромни капитали су настајали најчешће великом брзином и у најсуровијим условима отимачина и подвала, супротно распрострањеној заблуди о постепеном (поштеном) богаћењу кроз низ генерација, које увећавају породични капитал.

Нећете веровати, али и тамо је, осим одушевљених обожавалаца, било оних који, и поред протестантског менталног склопа, нису показивали дивљење према новоформираним богаташима. Тако, нпр, у својој аутобиографији Дејвид Рокфелер пише о свом деди: „Знао сам га као ‚деду‘, а не као ‚барона лопова‘, или ‚великог филантропа‘, како га описују историјске књиге“…

 

[restrictedarea]

 

СТРАНЦИ СУ НАЈБОЉИ  Истина је да су транзициони тајкуни и сами допринели својој лошој репутацији. Готово да су сви листом били носиоци и промотори погрешног уверења да је тржишна утакмица „игра са нултом сумом“, тј. да, док друштво и држава не буду опљачкани, приватни капитали не могу да се значајније увећају. Ову предрасуду, нажалост, негују и широки слојеви грађанства, тако да сваког домаћег „богатуна“, осим естрадних звезда и пребогатих спортиста (фудбалера) третирају као лопова који им је „отео новце“. С друге стране, тајкуни су уверени да њихове интересе најбоље штити евроатлантска заједница (а не сопствена држава) па се у свакој кризној ситуацији окрећу против интереса сопствене земље и народа (као нпр. сада у Русији).

У САД и Западној Европи, међутим, општа уверења су потпуно супротна. Иако су капиталисти западног света (нарочито у 18. и 19. веку) жестоко цедили профит из својих пролетера и халапљиво грабили највећи део новоствореног богатства, ипак је јавно мњење било свесно да су њихова предузећа значајно повећавала друштвени производ и запосленост. Заједно са богатствима капиталиста, великом брзином расло је и друштвено богатство (иако је било неправедно расподељено) које се, осим у колонијама, није одливало из земље. Ово, међутим, не важи за случај држава „са периферије“, па ни за државе у транзицији.

У тзв. „банана-земљама“ богатства су се, одувек, добрим делом одливала ка метрополама, а оно што остане акумулирало се у рукама људи спремних да, као домаће пословође иностраних господара, уз одговарајућу накнаду, ставе на располагање тржишта и друге ресурсе својих земаља страном капиталу. Лако ћете разумети овај „модел“, пошто се одвија пред нашим очима – и не само у Србији. Лавовски део профита се одлива у иностранство, а мањи део се расподељује међу домаћим „пословођама“, пробраним евроатлантским активистима, којима то омогућава да живе као сав нормалан свет, па и много боље.

 

ДОВОЂЕЊЕ ИНВЕСТИТОРА Најважнији задатак евроатлантских активиста јесте да нас убеде како је најпаметније све ресурсе продати или уступити западним инвеститорима, који ће њима управљати ефикасније од нас самих.  Ко не верује, нека погледа како функционишу корпорације у Великој Британији, САД-у, Немачкој или Норвешкој, где су се менаџери и милијардери (сме ли се рећи тајкуни?) показали као сјајни управљачи, истина, на свом терену. Чини ми се, међутим, да би било мудрије погледати како изгледају земље којима су евроатлантски пријатељи отели ресурсе и накалемили своје „вредности“ (и управу) па онда судити о томе да ли су они „бољи управљачи“ и са становишта домицилног становништва (нпр. Јужна и Средња Америка, Африка, Ирак, Авганистан, Пакистан и транзиционе земље Источне Европе).

Узгред, можда сте приметили да у западним земљама стране инвеститоре нико не убраја у „најбоље“, иако је развој САД (на пример) подупрт огромним финансијским приливима из Кине, Русије, а и многих других, много мање развијених земаља.

Па, пошто су „странци најбољи“, наши лидери имају приоритетни задатак да их „доведу“ на домаће (несрећне) просторе.

У економској струци (и науци) широко је распрострањено уверење, готово доктринарни став, да инвеститори и пословни људи, светски и домаћи, најбоље знају шта је њихов интерес, па нема потребе да их неко наговара да инвестирају у земљи у којој је пословни амбијент добар, својина сигурна, уговор поштован, а посао исплатив. Али када ови услови не постоје, онда им је потребна „заштита“ у облику монополског положаја, или других погодности које могу да им обезбеде политички лидери у „банана-државама“: бесплатно коришћење простора, инфраструктуре, као и субвенције разних врста. Невоља је што давање погодности једнима одвраћа све остале од улагања (недоведене, тј. незаштићене). Проблем се може уврстити у поглавље о истискивању инвестиција, а такво поглавље постоји у сваком добром уводном уџбенику економије.

 

КОРУПЦИЈА Остаје, наравно, нерешено још једно питање: ко ту кога корумпира? Јавно мњење је убеђено да наши интелигентни и лукави лидери успевају да корумпирају стране инвеститоре да, иако су у Србији услови за улагања неподношљиви, ипак свој новац уложе овде. Али неваљали опозиционари, који ће у некој даљој (или ближој) будућности преузети судску, извршну и законодавну власт, верују да инострани инвеститори корумпирају домаће лидере да им дају, на рачун пореских обвезника, бројне привилегије, али и да сами учествују (тајно) у подели плена. Професионална судбина бивших функционера, по напуштању лидерских позиција, снажно подупире оваква уверења (Ђелић, Динкић итд.)

Данас најзаслужнији за „довођење инвеститора“ лако могу постати, оправдано или не, циљеви дивљих медијских хајки у будућности. Људи на власти можда рачунају на лојалност медија, који им се у овом тренутку тако ревносно подастиру под ноге, али искуство и здрав разум налажу да се у ту лојалност нико не сме поуздати.

 

[/restrictedarea]