Косовски изазов Томислава Николића

Пише Никола Врзић

Да ли председник Србије покушава да Европску унију натера да призна да ће нам тражити да признамо независност Косова?

Председник Србије Томислав Николић поново је, по трећи или четврти пут у мање од месец дана, у јавности покренуо питање коначног статуса Косова и Метохије и захтева које ће нам Европска унија, иако сад то не жели да призна, у вези са тим статусом испоставити. Председник Николић је ово питање покренуо иако је оно, већ месецима уназад, потпуно скрајнуто из фокуса јавности, иако још није познато каквим ће садржајем бити испуњено преговарачко Поглавље 35 које ће се бавити Косовом и Метохијом, покренуо га је иако су политички преговори Београда и Приштине у стању хибернације, практично још откако је у априлу прошле године постигнут Први бриселски споразум о нормализацији односа… О чему се ради? Зашто Николић сад покреће питање коначног статуса Косова, и шта тиме намерава да учини?

КУВАНА ЖАБА После састанка (2. децембра) са ЕУ комесаром за преговоре о проширењу ЕУ Јоханесом Ханом, подсећања ради, Николић је јавности саопштио да је први пут од једног европског званичника чуо да ће нам бити затражено да признамо независност Косова пре уласка у ЕУ. „Колико ја знам, комесар Хан није то рекао“, две недеље касније преко таблоида „Блиц“ у немачком (су)власништву немачки амбасадор у Београду Хајнц Вилхелм демантује председника Србије, коме председник потом, преко Н1 телевизије, одговара да је „у најмању руку непристојан“, и, „значи, ја лажем? Ако ја лажем, не лажу снимци…“, и понавља своју тврдњу да ће „Србија бити суочена са потпуним договором са Косовом и Метохијом пре уласка у Европску унију“…

 

[restrictedarea]

 

Дакле, питање тајминга. „У извесној мери, да“, одговорио је Николић на питање да ли је његов косовски изазов Бриселу последица онога што је чуо од комесара Хана. Али шта га је још мотивисало? С једне стране, сасвим је сигурно да ће ЕУ од нас затражити да и формално признамо независност Косова; „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије, на које је „Печат“ подсетио и недавно, сведоче о томе директно и убедљиво. С друге стране, чињеница је и да тај захтев до сада – до сада – није изговорен јавно и званично. Исто је тако чињеница и да су ЕУ и њени власници с оне стране Атлантика одбијали да о коначном статусу Косова разговарају 2003. године, када је ту тему покушао да наметне покојни Зоран Ђинђић, с образложењем да је „сувише рано постављати питање статуса“ (портпаролка Европске комисије Ема Адвин, 17. јануар 2003.) те да „САД сматрају да сада није време за покретање разговора о коначном статусу Косова“ (представник Стејт департмента Ричард Баучер, 18. јануар 2003.) и да су нас дуго лагали да питања Косова и уласка Србије у ЕУ немају везе једно с другим (на пример, 2. април 2010, Штефан Филе); и да сада тврде, попут амбасадора Вилхелма, „ми не тражимо да Србија призна Косово“, али уз изузетно опасну и речиту опаску да „могу да говорим само о садашњости, а не шта ће бити у будућности“. Очигледно је, из свега овога, да се брижљиво темпира моменат у којем ће нам бити испостављен захтев за признавање Косова. А оно нас, темпирање, наводи на закључак да наши западни пријатељи на Србију већ деценију и кусур примењују синдром куване жабе која се не убацује одмах у кључалу воду – јер би, моментално опарена, из ње могла и да искочи – већ се та вода, са жабом у њој, загрева лагано и постепено, тако да се жаба све време привикава на све већу температуру па и не примети да је прекасно, скувана је… Тако да Николићев косовски изазов – да нам одмах кажу шта то од нас хоће, а не тек за пет или више година – треба схватити и као његов покушај да ЕУ и њене менторе истера на чистац. Да не губимо време јер, каже председник Србије, „сензационалног признања КиМ нити може нити сме да буде икада“.

Нова платформа У сваком случају, председник сад најављује и да ће заједно са владом израдити нову преговарачку платформу – за разлику од претходне платформе коју је правио сам па му ју је влада изменила – а она ће коначно решење статуса Косова и Метохије потражити у нејасном оквиру суштинске аутономије, предвиђеном у постојећем Уставу Србије. Да ли ће платформе заиста бити, и да ли ће заиста бити оваква, и да ли ће у себи садржавати и противљење уласку државе Косово у Уједињене нације (по „моделу две Немачке“) о чему се иначе упорно и упадљиво ћути, остаје да сачекамо и да видимо, а онда ћемо видети и реакцију друге преговарачке стране, оне из Брисела и Вашингтона. Уосталом, све би требало да постане барем мало јасније када ЕУ коначно објави Извештај о скринингу за Поглавље 35, у којем ће нам бити побројани косовски задаци и очекивања, и када се настави политички дијалог с Приштином, почетком фебруара следеће године.

[/restrictedarea]