Косово за поглавље?

Пише Никола Врзић

Да ли се ближи време када ће нам и званично, написмено, бити затражено да признамо независност Косова и некадашње Метохије? Џулијан Асанж и Томислав Николић наговештавају управо такву понуду наших европских пријатеља

Било је то у време када нам нормализација односа са Косовом још није била званични услов за наставак европских интеграција, већ су нас, напротив, уверавали да „Европска унија остаје при ставу да су евроинтеграција Србије и статус Косова два одвојена питања“, као што је то 2. априла 2010. године рекао доскорашњи ЕУ комесар за проширење Штефан Филе. Било је то у време када још нисмо имали дични статус кандидата за члана Европске уније – то смо постали 1. марта 2012. – и време када нам још није било речено да је нормализација односа са Косовом „кључни услов за добијање датума преговора“ (доскорашњи председник Европског савета Херман ван Ромпеј, 18. јануар 2013). Дакле у то време, када нам Косово на папиру није било ни најмањи, а камоли кључни услов, у Бриселу се водио разговор о моменту у којем ће од Србије њени западни пријатељи и званично затражити да призна независно Косово.

 

ДЕПЕША ИЗ БРИСЕЛА 11. јануара 2010. године Золтан Мартинуш, одлазећи директор Секретаријата Европског савета, и вршилац дужности директора Јонас Јонсон уприличили су у Бриселу састанак са политичким директорима министарстава спољних послова земаља тзв. Квинте (Сједињене Америчке Државе, Немачка, Француска, Италија и Велика Британија). Белешка о том састанку Мартинуша и Јонсона са Стјуартом Џонсом, Антје Лендертс, Роланом Галарагом, Луком Франкетијем и Данијелом Ферном до јавности је доспела захваљујући америчкој дипломатији и „Викиликсу“ Џулијана Асанжа, кроз поверљиву (confidential) америчку депешу 10BRUSSELS85.

Ево како су америчке дипломате препричале ток састанка: „Француска је рекла да се ближимо тренутку када ће шанса Србије за приближавање ЕУ бити угрожена њеним ставом према Косову, додајући да још није одлучила када или како ће повезати та два питања. Према Француској, Србија разматра само две опције за предстојеће преговоре са Косоварима; прва је директна сецесија севера, а друга ‚међунемачки модел‘ (мисли се на споразум Источне и Западне Немачке закључен 21. децембра 1972. године, који је гарантовао да ће две земље – обе чланице Уједињених нација – ‚развијати нормалне добросуседске односе на равноправним основама‘, да ће се руководити ‚начелима суверенитета и једнакости држава, поштовања независности, самосталности и територијалног интегритета‘, потврђујући ‚неповредивост међусобних граница сада и убудуће‘, уз начело да је ‚врховна власт сваке од њих ограничена на сопствену државну територију‘, све то, додуше, без формалног узајамног признања – прим. аут). Француска је рекла да би потоње“  – међунемачки однос за Србију и Косово – „могло да буде само привремено и да Србији треба јасно да ставимо до знања да не може да уђе у ЕУ без признања Косова. Велика Британија је сугерисала да је од кључног значаја да се условљеност угради рано у процес приступања ЕУ. Џонс (САД) рекао је да је охрабрен дискусијом и изразио је подршку идеји о координисаном приступу и јасном стављању до знања шта желимо од Србије и Косова у блиској и нешто даљој будућности. Одговарајући на Џонсово питање шта би Србија требало да ради, Француска је рекла да је узајамно признање циљ, и да владу Косова треба да посаветујемо да у преговоре уђе схватајући да је то циљ. Рекавши: ‚Не желимо да поновимо Кипар‘, Француска је упитала желимо ли да мишљење о српском захтеву за стицање статуса кандидата за ЕУ (захтев је Србија поднела двадесетак дана пре овог састанка, 22. децембра 2009. године) условимо узајамним признањем.“

[restrictedarea]

Као што знамо, статус кандидата добили смо а да нисмо били условљени признањем независности Косова. Чак смо и датум почетка преговора (21. јануар 2014.) добили без тог услова, добивши га – датум – захваљујући Првом бриселском споразуму којим смо заправо закорачили у онај привремени режим међунемачког модела за односе Србије и Косова, уз благу варијацију у виду чињенице да Косово није постало чланица УН. Али све то једино значи да смо све ближи тренутку када ће се од нас затражити да и формално признамо независност Косова, јер се оног 11. јануара 2010. у Бриселу није разговарало о томе да ли ће Србији бити испостављен захтев да призна Косово, већ, само, када ће то бити учињено.

Тако да председник Србије Томислав Николић очигледно ништа није преувеличао када је, пре неки дан у интервјуу „Новостима“, рекао: „Апсолутно знам да ћемо се наћи пред избором: или Косово или Европа. Брисел ће нас суочити са признавањем Косова и на то морамо да будемо спремни.“

Једно је питање када ће нас Брисел суочити са том понудом. Друго, зашто је председник Николић баш сада – иначе, као први српски званичник још од Војислава Коштунице који је то учинио – јавно изговорио ово косовско упозорење? И треће, шта ће српске власти с тим у вези да учине?

 

ТАЈНА ПОГЛАВЉА 35 Па кренимо тим редом. Када ће нас, дакле, Брисел обрадовати својом понудом? Будући да је потпуно јасно да нас у Европску унију неће примити – ако нас уопште приме – пре него што признамо Косово, јасно је и да ћемо Косово имати да признамо најкасније дан пре пријема у Европску унију. Али то је нека далека и неизвесна будућност. Може ли нам се, међутим, догодити да тај захтев пред нас изруче и много раније, то јест, сасвим ускоро? Одговор на ово питање морао би да буде садржан у Поглављу 35 преговора о приступању Европској унији, које је за све остале било остављено за „остала питања“, док је у нашем случају резервисано за питање Косова и Метохије. Међутим, иако је још 22. јануара ове године започео скрининг (разматрање садржаја) Поглавља 35, Извештај о скринингу за Поглавље 35 – где ће нам таксативно бити набројано шта све имамо себи да урадимо у нашој јужној покрајини – још није обелодањен. При чему треба имати у виду, поређења ради, да су скрининзи за најобимнија и најзахтевнија поглавља 23 и 24 („Правосуђе и основна права“, „Правда, слобода и безбедност“) започели само месец дана раније, а извештаји су завршени и обелодањени још 15. маја.

И ту већ лежи озбиљан разлог за забринутост, јер нема ваљаног разлога, а тиме ни објашњења за оволико отезање, осим ако се не отеже управо због темпирања изношења захтева за признањем Косова, захтева који би, у неком појавном облику, морао да се нађе у Извештају о скринингу Поглавља 35. Може ли нам се догодити да од нас затраже да Косово признамо на почетку, уместо на крају преговарачког процеса? Подсећамо, иако је датум почетка преговора дошао и прошао пре скоро годину дана, још ниједно преговарачко поглавље ми нисмо отворили. Хоће ли нам Европска унија Косово затражити само за преговарачко поглавље, уместо за ЕУ чланство? Таква могућност постоји утолико што није незамисливо да ће наши западни пријатељи пожелети да ситуацију на Западном Балкану рашчисте у складу са својим интересом и пре завршетка наших приступних преговора, јер се ионако не зна колико ће година они трајати, а зна се да ће трајати најмање пет-шест година; могуће је и да ће, због сукоба са Русијом којем се крај не назире, помислити и да је за те њихове интересе боље да се ситуација рашчисти што пре, тим пре што важимо за једине преостале мале Русе на овом стратешки важном простору. У сваком случају, имајући у виду да су – како је показала цитирана америчка депеша 10BRUSSELS85 – размишљали да нам Косово затраже још кад су нам давали статус кандидата за члана, никога не би требало да изненади ако захтев за признањем независног Косова пред нас изруче већ у неугодно блиској будућности.

Може ли, као најава баш таквог развоја догађаја, да се схвати и порука новог ЕУ комесара за преговоре о проширењу Јоханеса Хана, који је 2. децембра боравио у Београду? Председник Николић је после свог сусрета са Ханом рекао да је од њега чуо јасну поруку да Србија неће бити део Европске уније док не реши питање Косова и Метохије. „То подразумева, јер је већина признала независност Косова, да би и ми требало да се сложимо са тим. Рекао је дословно – ми вас са нерешеним проблемом нећемо“, казао је Николић. Уколико је овакво Николићево тумачење Ханових речи исправно – а депеша из Брисела нас уверава да јесте – Хан би био први ЕУ званичник који је нашим званичницима тако отворено најавио захтев за признањем независности Косова, што пак значи да се на неком од онаквих бриселских саветовања иза затворених врата дошло на становиште да је коначно стигао тренутак за изношење таквог захтева, наравно, најпре усмено…

Све нас то доводи до споменутог, споредног, али донекле релевантног питања тајминга Николићевог косовског упозорења. Постоје мишљења, која не треба одбацити, да је реч о Николићевом покушају да се, већ извесно време донекле скрајнут, врати у жижу политичке јавности; могуће је и да је реч о његовом кудикамо озбиљнијем покушају да, како се на америчком Радију „Слободна Европа“ прибојава колумниста „Времена“ Теофил Панчић, „доведе у питање стратешку оријентацију земље“. Ипак, имајући у виду да је, налик председнику Николићу, и министар Александар Вулин недавно рекао да је „можда тренутак да добро размислимо о својим спољнополитичким приоритетима“, не треба одбацити ни тумачење по којем су Николић и Вулин рекли оно што би рекао и премијер Александар Вучић, али (тренутно?) не може и/или не сме.

Но много је важније, зато што је суштинско, питање како ће српске власти одреаговати када заиста добију захтев о којем говоримо, све и ако премијер Вучић понавља да „нигде не пише да Србија мора да призна Косово“. Строго узев, његов сукоб са Николићем као да тврди супротно – сукоб у који би њихови медији на нашем језику жарко желели да поверујемо, што, додуше, не значи и да га сасвим нема, макар у њиховом окружењу, али није то сад тема – дакле, тај је сукоб око (не)постојања ЕУ захтева да признамо Косово само привидан. Вучић јесте у праву када каже да нигде није написано да ЕУ од нас тражи да признамо Косово, али притом он није демантовао Николића јер Николић није ни рекао да то негде пише, већ да је изговорено а да ће тек бити и написано. Њихови искази отуда нису супротстављени, већ комплементарни. Тек, на таласу онога што није написано, све и ако јесте изговорено, премијер Вучић наставља да понавља, поновио је и овог уторка, да је „наша политика да останемо на европском путу и сачувамо интегритет“. Али једно од та два ће неминовно морати да настрада. Које? Можемо, са више или мање добрих аргумената, да прижељкујемо једно, а да се прибојавамо другога, али једини сигуран закључак који данас може да се извуче јесте да Вучић – поготово откако је Србија постала још несигурнија када смо захваљујући нашим бриселским пријатељима остали без „Јужног тока“ – у овом тренутку не жели себи да отвара још један фронт и да оваквим изјавама, очигледно неодрживим на дужи рок, себи само купује време иако га је – времена – несумњиво све мање. Али којег се фронта Вучић, заправо, плаши? Да ли се плаши „резервне војске“ унутар СНС, која је „националистичка, антиевропска, проруска“ и „антиевропске побуне у Србији“, о чему говори Теофил Панчић, или се пак плаши европске побуне какву су пре годину дана изазвали у Украјини, када је Виктор Јанукович одлучио да скрене са зацртаног еуропског пута Украјине? Сва је прилика да неће протећи превише времена пре него што и ова недоумица буде разрешена, а до тада, па, остаје само да се надамо да Томислав Николић не греши када каже да би, у случају отвореног захтева за признањем независног Косова, влада Србије „пошла за својим Уставом, интересима и расположењем грађана Србије, чашћу, моралом… Не сумњам да би влада имала исту позицију у том случају. Међу људима који нешто значе у српској политици не видим ниједног који би због било које шаргарепе признао Косово и одрекао се свих жртава које су наши преци поднели због Косова. Истовремено бисмо се одрекли свега онога што нас чини Србима.“

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Da li je moguce da posle svih ovih godina srpska vlast i dalje obmanjuje sopstveni narod formulom , dajemo al ne priznajemo da dajemo.Sve cemo dati ali nikada necemo priznati.

  2. Власт игра игру на ивици своје пропасти али и пропасти Србије.

    Дивац је извеопогану антидржавну акцију, а представљао се као патриота.
    Дивац је вероватно уцењен јер је превише афера везано за тог лошег човека: Књаз Милош, вода Вода, хуманитарн а агенција Дивац?, кантримини,….и ко зна шта још…

    Народ би реко издајник, и неби погрешио исто као онај фајтер из Србске боксерске федерације, један изрод а глуми неког фајтера, гњиде…

    Косово и Метохија су светиња и зашто ова власт не тражи и не тужи за сву покраден имовину од шиптарских сепаратиста и терориста, ЗАШТО?

  3. SVAKI NAROD ZASLUZUJE KRALJA KOJEG IMA. SLOBODANA MILOSEVICA SRBI NISU DOSTOJNI. BOLJE IM ODGOVARAJU: DJINDJIC,KOSTUNICA, TADIC,DACIC, NIKOLIC I VUCIC,!! Ovi poslije Slobe, rasprodaju i NAROD i. DRZAVU , i to u bescjenje!!

  4. “Ти, везиру Хусеин пашо, и ти, велики судија у Београду, пошто будете примили к знању главне
    одредбе овога врло милостивог хатишерифа, објавићете српском народу да ће он, докле год се буде
    показао захвалан, као што треба то да буде, на свима доказима моје високе наклоности и моје царске
    бриге о њему, увек бити предмет мога благовољења и имаће потпуну сигурност под заштитом моје
    царске моћи докле год буде остао у границама верности и покорности.
    Ви , везиру и велики судија, потрудите се да Србима усадите у душу потребу да тачно врше њихове
    поданичке дужности и да се добро чувају онога што би било противно тим дужностима.”
    Дато у Цариграду седмог дана месеца реби-ул-евеле године од хеџире 1246 ( 29 августа 1830).

    Osiono,bahato,uvredljivo,ponizavajuce…ali Knjaz ga objavi narodu i dobi samoupravu i prisajedinjenje 6 nahija.
    Za,u sustini,isti Kancelarkin” milostivi” Edikt sa zahtevom za predaju Kosova i Metohije i njegovim brisanjem iz srpskog
    katastra ,istorije i pamcenja…opsta cutnja.Ajd sto cute Ustavni sud i sve tri grane vlasti, jasno nam je,te su vocke
    iz istog korena,ali gde su danas SPC, SANU,Matica srpska…? Ustaj seljo,ustaj rode…lose nam se pise!35 poglavlja,
    a malo nahija!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *