Почетна / Култура / ЈУБИЛЕЈИ: 90 година српског радија

ЈУБИЛЕЈИ: 90 година српског радија

Пише Смиљка Исаковић

Поводом ове годишњице, Музиколошки институт Српске академије наука и уметности организовао је тродневни научни скуп Радио као стуб развоја српске и југословенске музичке културе и уметности

Никола Тесла је постхумно, после дугогодишње парнице, 1943. године одлуком Врховног суда САД признат као изумитељ радија уместо Марконија, који је за свој изум 1909. добио Нобелову награду. Анегдота каже да је инжењер Отис Понд својевремено рекао Тесли да га је Маркони надиграо, а овај је одговорио: „Маркони је добар момак. Нека настави. Он тренутно употребљава 17 од мојих патената!“ Краљевина Србија је 1912. увeлa рaдиo-тeлeгрaфиjу и приступилa Лoндoнскoj кoнвeнциjи o мeђунaрoднoм рaдиo-тeлeгрaфскoм сaoбрaћajу, 1915. године у ратним условима у Нишу основала прву радио-станицу за војне потребе, а 1924. инжeњeри Mихaилo Симић и Дoбривoje Пeткoвић у рaдиo-тeлeгрaфскoм цeнтру oд 25 киловата у Рaкoвици дajу двoчaсoвни прoгрaм: „кoнцeртe, бeрзaнскe извeштaje и oстaлe вeсти“. Oдoбрeњeм рeдoвнoг eмитoвaњa прoгрaмa и oдрeђивaњeм прeтплaтничкe тaксe oд стрaнe Mинистaрствa пoштa и тeлeгрaфa, Рaдиo Бeoгрaд пoстao je jeдaн oд првих радија кojи су 1924. гoдинe oтпoчeли сa прoгрaмoм.
Поводом овог јубилеја, Музиколошки институт Српске академије наука и уметности организовао је тродневни научни скуп Радио као стуб развоја српске и југословенске музичке културе и уметности (11–13 децембар). На њему су учествовали запослени у Институту, али и они који су имали везе са радијским програмима у прошлости: музички уредници Радио Београда, сарадници, запослени. Најављено „међународно учешће“ било је мршаво, јер су од четрдесетак излагача само три могла бити схваћена као гости из иностранства (два из Љубљане, један условно из Америке). Разноврсне теме обрађене су и презентиране озбиљно и научно, што ће се тек видети када изађе постконференцијски зборник. Свакако су најинтересантније презентације оних који су практичари и уживо обликују програм Радио Београда. Један од уводничара, Даринка Симић-Митровић (Главни уредник Музичког програма Радио Београда и директор Музичке продукције РТС у пензији) бавила се улогом радијских ансамбала у извођењу и снимању српске музике у реферату Quo vadis musica? Даринки Симић-Митровић хвала и на непревазиђеној књизи Da capo all‘ infinito (1988) споменику Симфонијском оркестру и Хору РТБ. Од 1988. до данас нико од наших многобројних музиколога није наставио њен рад. (И писац ових редова сарађивао је својевремено као музички критичар са Другим програмом Радио Београда. Радиофонични радио, како га је прозвао књижевник Света Лукић, обележио је свој простор емисијама које су приближавале елитну културу свима, посебно у домену класичне музике. За разлику од данашње музиколошке доктрине да ко зна – зна, а ко не зна, и не мора да зна.) Посебно занимљиво било је учешће Владана Радовановића, нашег првог и најзначајнијег вишемедијског уметника, оснивача и руководиоца Електронског студија Радио Београда 1972–1999, чији спот Биографија за један минут спада у сам врх светске мултимедијале.
У оквиру скупа промовисана је књига Стеван Стојановић Мокрањац (1856–1914) – Иностране концертне турнеје са Београдским певачким друштвом (уредник мр Биљана Милановић) у вези са пројектом Мокрањац у иностраним контекстима, са студијама музиколога из Немачке, Русије, Мађарске, Бугарске, Турске, Грчке, Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије. Улога Мокрањца као хоровође и његова гостовања истакнути су пример укључивања музике у стратегије српске културне дипломатије. Представљен је и двоструки компакт диск Имагинарни музеј Мокрањчевих дела: Снимци световне хорске музике (уредник Мелита Милин) са снимцима из Архива Радио Београда Хора РТБ са легендарним диригентима Вукдраговићем, Бајшанским, Боривојем Симићем, Златаном Ваудом и Јагуштом. Књига је реализована у оквиру Програма обележавања стогодишњице Првог светског рата Министарства културе и информисања Републике Србије (то су она не тако имагинарна средства волшебно подељена одлуком Одбора обележавања, који се распао пре јубилеја – средства су подељена великом брзином, а да се и не зна коме и зашта) уз подршку Министарства просвете и Организације музичких аутора Србије. Научни скуп je такође финансијски подржао СОКОЈ, истурена рука Удружења композитора Србије, којима припадају и сви музиколози Србије.
Овај за нас изузетно важан скуп одслушало је мало, али одабрано друштво од тридесетак оних који су стали у салицу са огромним конференцијским столом – излагачи, тон-мајстори Радио Београда, запослени у Музиколошком институту и неколицина пословно заинтересованих музиколога. Знање је моћ, па што бисмо га делили са другима, а поготову не са широм јавношћу Београда и Србије. Толико о корисности Института САНУ за све нас.

Један коментар

  1. Хвала ‘Печату’ и Смиљки Исаковић на овом ‘извештају’.И желимо што више оваквих осврта иако нисмо дубоко у материји,јер ,када је написано,објављено,када водимо евиденцију о нашој културној историји, то значи да неко брине!,да није све пропало и заборављено, онда знамо да се негде нешто ради, да се вредности поштују, да се обнављају знања,сортирају,складиште,да се подсећамо значајних имена из српске културе.Врло, врло значајна сведочења.Само мале културе бацају и разбацују.Велике културе ништа не бацају, оне скупљају, записују,ништа и нико није неважан, и зато су постале и остају велике.Честитке на скупу, на тексту и на простору у ‘Печату’.Можда се,нешто, ипак, буди?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *