Почетна / Култура / Иронија и историја, хумор и адреналин

Иронија и историја, хумор и адреналин

Пише Јован Попов

Кад читамо текстове Милорада Вучелића унутар једних корица, слика наше стварности застрашује још више. Посебно зато што се мења споро и то нагоре. Симптоматично је то што је писац, који се у једном делу свог живота активно бавио позориштем, можда и несвесно, два пута своје уводнике насловио цитатом наслова драме Јуџина О’Нила Дуго путовање у ноћ

Делује невероватно, али Милорад Вучелић присутан је на јавној сцени Србије већ скоро педесет година. Шта је све на њој радио – то само он зна. Једино чиме се у животу није бавио изгледа да је оно што је студирао и дипломирао – право. Али, древна књига каже: „На почетку беше реч“, па се тако и он, после свих подухвата и авантура у култури, спорту и политици, вратио ономе од чега је и кренуо – писању, и то оном новинарском, грозничавом, фаустовски најтежем и најслађем у исти мах. Ко једном осети адреналин за писаћим столом, тај се тога тешко ослобађа. Тако и Вучелић: покренуо недељник, окупио редакцију и спољне сараднике, за кратко време направио најбоље, најчитаније – јер је једино независно и слободно – политичко гласило у земљи, али његов Мефисто му не да мира – уместо да надгледа, усмерава, исправља, саветује, једном речју ужива, он пише, упорно, неуморно, из броја у број, из недеље у недељу, из године у годину. Из пијетета према њему, да будем мало личан, и ја сам покушао да ове редове испишем тако – на дах, у магновењу, сасвим друкчије од свог уобичајеног, професорског, опрезног и пипавог писања.

НАРОД СЕ НЕ БИРА И тако, уводник по уводник, настаде књига од преко хиљаду страна. Да му је онај његов демон на почетку показао шта ће за предстојећих шест и по година имати да напише – морао би се уплашити. Кажем „морао“, мада сумњам да и би. Јер, Вучела није плашљив, нити је икад био. Није се плашио да напада власт онда када је она била не врхунцу моћи, нити се плашио да буде уз власт и у власти онда када је она била нападана са свих страна, споља и изнутра. Није се плашио ни када се, сам Бог зна зашто, нашао под ударом „Сабље“. Смео је да буде и да постоји на страшном месту и у страшном времену. Они који су увек уз свој народ имају мање разлога за страх. А Милорад Вучелић јесте уз свој народ. Он, који је родом из Војводине а старином из Црне Горе, могао се и другачије определити. Прихватили би га, са његовим даром, енергијом и урођеним шармом, и „лигаши“ и „крсташи“. Било би му и лагодније и исплативије, у то не треба сумњати. Али народ се не бира, као што се не бира ни породица. И није случајно што у оба ова назива пребива кратка именица – род.

Недавно се у Политикином Културном додатку огласио један од Вучелићевих сабораца из шездесетосмашког Студента да брижљиво поучи свог млађег другосрбијанског саговорника како није страшно бити уз народ, како се чак и националиста може бити, само ако се претходно испуни један услов: да заборавимо на Русију и определимо се за Запад. Тај љубазни господин изводи чак и некакву рачуницу према којој тако мисли већина грађана Србије. Да је то истина, онда би и он писао за Печат, само што Печата одавно не би било. Јер, коме би се онда обраћали његови аутори? За кога би своје уводнике писао уредник који тврдоглаво показује супротно: да онај ко мрзи Русију не може искрено волети ни Србију. Њему очигледно не смета русофилска стигма. Он види, као што види и већина његових сународника, као што, уосталом виде и наши „западни пријатељи“, па нас зато и гледају попреко, да је веза између Русије и Србије нераскидива, и то само из једног разлога: зато што је природна.

 

[restrictedarea]

 

Вучелић је то уверење потврдио одабравши за своју књигу наслов у којем су се Руси и Срби још једном нашли раме уз раме на ветрометини историје. „Има ли овде Срба?“, упитао се наглас претходни руски амбасадор Александар Конузин, испровоциран тиме што се на једној јавној политичкој трибини, усред земље Србије, нико од окупљених српских интелектуалаца није нашао да заступа српско становиште. Обратимо пажњу: не руско него српско! Па се јавио за реч и поставио то сасвим недипломатско питање које ће Вучелић позајмити за свој наслов. И он се, наиме, заједно са Конузином, већ скоро седам година, из петка у петак, непрекидно чуди ономе што гледа и слуша око себе. И подсећа нас колико је страшно и туробно ово наше време. „Никада се у својој досадашњој историји Срби нису понашали као данас. Никада, баш никада није било овакве националне неодговорности и никада толико небриге за националне и државне интересе. Никада није било овако угодне препуштености, оваквог добровољног затирања било каквог отпора“, пише он још у првој Печатовој години у тексту „Гуске у магли“. У једном мало каснијем уводнику поткрепљује то чувеним Његошевим цитатом: „Племе моје сном мртвијем спава“.

Разуме се да Вучелић не мисли на читав српски народ, на ону ућуткану, скрајнуту, свакодневним бригама подјармљену већину. Он мисли на оне чији се глас чује, на интелектуалце, политичаре, медијске посленике, на институције и појединце. „Наши евроунијати упорно доказују да је свака борба за Косово у прошлости била узалудна и закаснела. Пориче се и само право на борбу за властите националне и државне интересе. Права политичка мудрост је предати се, одустати, пристати на све“, пише почетком 2009. О Васкрсу ће додати и ово: „Природна потреба за миром претворила се у спремност да се подноси и прихвати свако понижење.“ А на самом крају те године започеће једну од својих посланица вапајем: „Ако је ово мудра и избалансирана политика, шта ли је онда национална издаја?“

 

НЕПРИСТАЈАЊЕ НА „СИНДРОМ”СЛАБОСТИ У том светлу види Вучелић и ревидирање историје, величање издаје под плаштом „реалполитике“, изједначавање отпора и колаборације, уочавајући да сви ти потези имају далекосежнији циљ: они „носе крајње актуелну поруку да је свака данашња колаборација пожељна и да је она знак праве бриге за српски народ – и доказ политичке одговорности и зрелости данашњих властодржаца“. И када се ствари овако поставе на врху, шта очекивати на нижим нивоима? Стање духа које је завладало нашим кључним националним институцијaма Вучелић ће наредне године описати као „сепсу националног самопонижавања“. Оштрица његове критике неће поштедети ни најугледније појединце, оне који су малтене институције сами по себи. Тако инсинуације једног познатог академика о томе како су антиамеричке демонстрације поводом признавања Косова политички оркестриране уочи посете Хилари Клинтон оцењује достојним некадашњег совјетског државног тужиоца Вишинског. Не би их се, додајем, постидео ни један Џозеф Макарти. Још пре тога је чак на два места саркастично коментарисао исказе Добрице Ћосића, мада је познато колико му је био привржен. Ћосић се, међутим, неће наљутити, него ће чак, у једној каснијој прилици, на уредников позив, написати уводник за један број Печата.

Претпостављам да се Добрица на Вучелу није наљутио јер је знао да овај ништа што пише не пише да би неког повредио нити да би неком угодио, ни по чијој наруџбини или диктату, него зато што тако мисли и што то што мисли хоће да подели са другима. Зато се данас и не стиди ниједног свог уводника. Његово чуђење пред свеопштим расулом јесте чуђење човека васпитаног на традицији чије моралне норме преко ноћи постају обезвређене и исмејане. Али, као човек старог кова, он то не жели да посматра немо. „Постоји једна врста аналитичара која се увек, да би избегла да оде лево или десно, напред или назад, одлучи да се издигне у измаглице у којима се, као, боље види“, каже он у тексту чији наслов, „Срамно посртање“, парафразира наслов романа Војислава Лубарде. Такав приступ назива он „провинцијским слаботињским синдромом“ и на њега не пристаје. Његова ангажованост је старовремска, национална али и левичарска, опет у традиционалном смислу. Јер, свестан је Вучелић, та подела постала је превазиђена откако су се и левица и десница одрекле својих изворних принципа, да би се стопиле у нешто бледо и безбојно, увек по мери глобалне политичке коректности. „Данашња левица не може се препознати по својој социјалној димензији“, пише аутор који је константно заокупљен „дивљим капитализмом“, транзиционом пропашћу и из њих проистеклим невољама „понижених и увређених“: радника, пензионера, болесних. Бригу за сексуалне мањине и псе луталице препустио је неким новим левичарима – онима чији је главни идеолошки домет борбени поклич петооктобарске малограђанске револуције: „Живети нормално!“

Кад читамо текстове Милорада Вучелића унутар једних корица, слика наше стварности застрашује још више. Посебно зато што се мења споро и то нагоре. Симптоматично је то што је писац, који се у једном делу свог живота активно бавио позориштем, можда и несвесно, два пута своје уводнике насловио цитатом наслова драме Јуџина О‘Нила Дуго путовање у ноћ. Било је читалаца којима је та мрачна перспектива засметала, а он није избегао да им одговори, подастирући у том часу најсвежији пример из „опште повести бешчашћа“.

 

РЕЦЕПТИ ИЗ ДУГЕ ПОВЕСТИ ТРПЉЕЊА Ипак, како одолети безнађу, како не пасти у депресију? Вучелић за то користи два опробана српска рецепта из дуге повести трпљења. Једно је хумор, код њега по правилу зачињен иронијом. Ево насумично одабраног примера из 2010. године, мада се у том погледу ни данас, после промене власти која се у међувремену одиграла, ама баш ништа није изменило: „У свом евроунијатском ентузијазму Скупштина Србије је у пуном замаху. […] Измене закона врше се пре него што закон почне да се примењује. У марту га донесу, а у априлу га промене. У мају ће га допуњавати, а у децембру доносити уредбе за његову примену. Онда ће то поново мењати у марту следеће године. И тако унедоглед.“

Друго лековито средство је историја. Насупрот онима који би да је „демистификују“ и превреднују, Милорад Вучелић остаје њен непоправљиви љубитељ, али и врстан познавалац: „Историја није тек пуки след догађаја и прост проток времена. Историја није календарско време, већ успостављање вертикала и ослонаца за идентитет једног народа и његово усправно постојање и поуздан ход.“ Он се не плаши замки „националних митова“: „Што је већи презир према историји и њеним узорима, то су веће илузије у погледу будућности и погубније странпутице којима се можемо запутити.“ Историја на свој начин помаже, додао бих, чак и када је далеко од сваке идеализације. Њен пасионирани читалац Вучелић потрудио се да на једном месту дâ и такав пример, наводећи речи енглеског дипломате Роберта Булвер-Литона, у којима се идентификују негативне црте нашег националног менталитета: „обожавање лажи“, „предиспозиција за бесну крвожедност“, „пригушена и импотентна мржња“, „неискреност и сервилност, препреденост и суровост“. И мада Булвер-Литон, Србима наклоњен колико и његови данашњи потомци, ове квалификације оцењује као, с једне стране, „дефекте српског карактера“, а са друге као „резултат турског управљања“, њихов ефекат је убитачан. Може нам се, у данашњем тренутку, понешто од тога учинити опасно убедљивим. Ипак, имајмо у виду да је то изречено још пре више од век и по, године 1861. Шта се све у међувремену издогађало, колико је подвига, племенитих дела, колико узлета и напредака српски народ начинио! Реч је о једном скоковитом историјском кретању које Вучелић овако описује: „Када је српски народ историјски активан, у покрету долазе до изражаја бројне предности његове националне величине и његових несумњивих вредности. Када такав покрет изостане и претвори се у историјско мировање, апатично ишчекивање, самозаваравање и летаргичну препуштеност – тај велики национални организам исказује углавном своје мане и своје ружно лице које се види само у огледалу медијских обмана и пропагандних политичких привида.“ Ако смо, дакле, данас народ на историјској „низбрдици“, као што је својевремено у Књизи о Змају (1902) писао Лаза Костић, историја нас учи да ћемо, ако не изгубимо веру у себе и ако будемо предано радили, сигурно кренути узбрдо, да ћемо поново постати субјекти, а не објекти историје, као што је и било већ толико пута раније. И то сазнање нешто вреди. Због њега је Милорад Вучелић у наслову своје књиге изоставио знак питања.

Изговорено у Културном центру Новог Сада
15. децембра 2014.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *