Почетна / Интервју / Игор Стрелков – Примирје у Новорусији је било свесна саботажа (2.део)

Игор Стрелков – Примирје у Новорусији је било свесна саботажа (2.део)

ЕКСКЛУЗИВНО

Разговарао Сергеј Белоус

У наставку ексклузивног интервјуа за „Печат“, бивши министар одбране Доњецке Народне Републике Игор Стрелков говори о борбама око Славјанска, политичким превирањима у Доњецку, Русији…
Категорично се противим оном курсу који је био одређен. Он води у пропаст. Не смеш да се договараш с оним ко се принципијелно не жели договарати. Као резултат имамо примирје које је било у корист само украјинској страни; били су на ивици тоталног слома. Примирје их је практично спасило од тоталног распада и можда чак од пада те њихове владе

Како сте успели да изненада пребаците ваше снаге из Славјанска у Доњецк са минималним губицима? Зашто Украјинци нису користили авијацију против ваше колоне – то питање је покренуло читаву хистерију на интернету, појавиле су се различите „теорије завере“…

Ствар је у томе што су украјински команданти сматрали (искрено верујем у то) да ћемо ми остати у Славјанску и тамо дочекати смрт. Ја сам намерно створио код њих ову илузију, укључујући моје изјаве и одбрамбене маневре, а стално сам радио на подизању морала бораца и довођењу додатних снага у Славјанск, иако се он налазио у полупрстену. Такође, и тиме што су успоставили значај Славјанска као барјака. Они су сматрали да ћемо се ми тамо борити до краја, неправилно су схватали и моју личност. Имали су представу о мени као о не баш присебном белогардејцу, а њихова слика белогардејца је слика некога ко је склон несмотреном излагању погибељи… Али ја нисам само белогардејац, додуше, не поричем своју приврженост одређеној идеологији и своје дубоко поштовање према људима који су се борили у Грађанском рату (1917–1921). Али ја сам ипак колико-толико официр, официр ФСБ (руска Федерална служба државне безбедности  – аут.) и чин пуковника нисам добио на лепе очи. Наравно, имао сам одређене успехе, искуство, што је омогућило да радим у органима безбедности, штавише, у борби са тероризмом. Зато, наравно, нисам желео да оставим најборбенији део војске Новорусије – најбројнији у том тренутку – и ја сам као војни заповедник свакако одговарао за животе својих људи. За мене је било недопустиво да уништим своју бригаду. Али они су имали одређену слику, и када смо изашли, били су шокирани.

А после су, опет, поступали по различитој логици. Увек су хтели да се држе свега што освоје. Рецимо, заузму неку стратешку тачку, па их разбије наша артиљерија, а они опет уведу туда своје снаге. И тако сваки пут. Изгледа да је то особина националне психологије, изражена у војсци – не дати ништа, пробати све задржати. Иако, као што знамо, постоји изрека још из античких времена: „Ко хоће да има све, на крају неће имати ништа.“ Па су они, тако, после, кад смо оставили Славјанск, мислили да морамо да се боримо за Краматорск, иако је и Краматорск тада могао бити окружен, јер су заузели Артемовск. Ја сам схватио да нећемо задржати Краматорск и донео одлуку да брзо пређемо у Доњецк. За њих је то било неочекивано. Ап-со-лут-но! Никако нису очекивали да ћемо, после тако одлучне одбране Славјанска, прећи у Доњецк. За мене је то била, у војном погледу, једина могућа правилна одлука. Јер сам разумео – нема смисла држати Краматорск, ако ће противник скоро заузети Доњецк, а у њему је ситуација била очајна: противник је заузео Амвросијевку, и у ствари, само лењост и апсолутна некомпетентност украјинских командира нису дозволили да затворе Доњецк. Јер градови попут Шахтјорска, Тореза, делимично Снежног, уопште нису били покривени. Тачније, биле су тамо неке мизерне јединице, које не би могле да се супротставе украјинским војницима.

Оценио сам да је Доњецк главни стуб одбране и да, пре свега, морамо задржати њега, а да бисмо то урадили, морали смо обезбедити везу са границом (руском). Повео сам војску туда и почео да спремам одбрану Доњецка, а они то нису очекивали. Зато нису разбили нашу колону.

Осим тога, не смемо заборавити да је њихова авијација под Славјанском доживела огроман пораз. Изгубили су преко 10 хеликоптера и два авиона, тачније, три авиона: један извиђачки и два борбена. Такође, неколико авиона и много хеликоптера су задобили различита оштећења.

[restrictedarea]

Ваш долазак у Доњецк – престоницу истоимене републике – објашњавали су међусобним конфликтима, неслогом која се појавила тамо. И заиста, после вашег доласка почела је политичка стабилизација и кренуло је уједињење наоружаних снага…

Имао сам чисто војни мотив за долазак у Доњецк. Штавише, док сам био у Славјанску, нисам уопште желео у Доњецк, јер је у мојој тадашњој „словенској слици“ Доњецк био центар интрига. Константно сам добијао одатле дописе. Генерално, тамо је био тотални хаос, бандитизам. Маса малих командира је делила власт, правила чистке, неког су свргавали, неког избацивали. Некад Безлер (командант Горловке – прим. аут.) неког почне да jури, некад Ходаковскиј (командир батаљона „Исток“ – прим. аут.) нешто „почисти“ – ја нисам хтео да се мешам у то. Ја сам хтео да се бавим чисто војним питањима и дошао сам у Доњецк само због тога. И када смо стигли, сви су очекивали да ћу се борити за политичку власт, да ћу разоружати ове непокорне јединице. Али у оној тешкој ситуацији нисам имао ни снагу, ни ресурсе; морао сам хитно градити одбрану Доњецка. Одбрану, а не своју власт тамо. Зато сам буквално два дана после доласка у Доњецк почео да делим батаљоне по територији ван њега: Моспино, Иловајск, Шахтјорск, Снежни – тамо смо морали хитно усмерити снаге да бисмо организовали одбрану и рашчистили коридор на граници са Русијом.

Већ после недељу дана почели смо офанзиву под Малиновком, Степановком и допрли до границе. Пробили смо свој коридор, макар и узан, али ипак… До тог момента у ДНР уопште није било ниједног коридора. Сва помоћ је ишла кроз Луганск, кроз Изварино (пункт на граници са РФ у Луганској области). Док сам био у Доњецку, нисам се мешао ни у какве политичке одлуке Бородаја, јер нисам хтео да се мешам. Неки ми чак сада замерају што их нисам све свргао, разоружао, установио своју власт, то јест, постао диктатор Новорусије, то би, је л‘ те, било добро, корисно. Али ја сам сматрао да то не би било корисно, већ опасно. Јер сам схватао да бих тако угрозио помоћ из Русије. То јест, мене би прогласили за побуњеника, узурпатора – зато сматрам да сам донео правилну одлуку, без обзира на то што је ситуација тамо и даље лоша што се тиче реда и грађења државе.

Откријте нам тајну – зашто се тако неочекивано десила ваша оставка? Прво је била пуштена вест да сте били рањени, али су је одмах оповргли…

Нисам био рањен, додуше, постојао је план са циљем мог свргавања, али сам имао довољно добру и јаку заштиту и стога он није реализован. Не могу рећи да сам отишао добровољно, али су ми биле ускраћене све испоруке (из Русије – прим. аут.) а ратовати без испорука не можемо. Одлучили су се (у Кремљу – прим. аут.) за мирне преговоре, а за то су били потребни флексибилнији људи (по мишљењу оних који су се бавили овим питањем) а ја, наравно, никакву „флексибилност“ нисам показивао – и не бих могао у неким питањима. Зато сам био принуђен да оставим своју дужност, али без присиле.

У ДНР-у је званично било представљено да одлазите на одмор, али ћете се вратити за месец дана…

То је била очигледна лаж. И наравно, знао сам за то. Знао сам да ме нико неће тамо вратити, оставка је била коначна, али пошто је велики део Словенске бригаде био јако доброг мишљења о мени – звали су ме не само командиром него и „вођом“ – и за њих би то био шок, зато је измишљена та прича. Наравно, мој одлазак са војне тачке гледишта није имао смисла, али пошто се то већ десило, рећи да сам отишао привремено било је прикладно.

Дакле, нема никакве шансе да ћете се тамо вратити? Или онај део руске политичке елите једноставно неће то допустити због ваше принципијелности и, такорећи, вашег идеализма и животне позиције?

Није ствар у идеализму. Идеализам је у мени, наравно, присутан, али у послу сам поприлично прагматичан. Ако бих био само идеалиста, не бих могао да саставим какву-такву армију. Када сам одлазио, имао сам под командом више од пет и по хиљада војника – то је довољно озбиљна сила за грађански рат, а поготово за Донбас. Нико од тадашњих командира није имао ни приближно толики број војника под својом командом, ни у Доњецку, ни у Луганску. Проблем, ипак, није у томе што сам ја идеалиста, већ управо у томе да се, с практичне тачке гледишта, категорично противим оном курсу који је био одређен. Не само што га не сматрам прагматичнијим већ сасвим супротно – антипрагматичним. Он води у пропаст. Не смеш да се договараш с оним ко се принципијелно не жели договарати. Као резултат имамо примирје које је било у корист само украјинској страни; били су на ивици тоталног слома. Примирје их је практично спасило од тоталног распада и можда чак од пада те њихове владе. Да се наша офанзива наставила, изашло би се на границе Луганске и Доњецке Републике… Уместо тога им је дата шанса да у потпуности обнове војску, створе нову линију фронта, али притом уопште нису променили своје исконске циљеве! Они нису спремни на било какве уступке, ни на какве! Они су се намерачили да ратују. То јест, ако мене у том смислу можете сматрати идеалистом, онда – да, ја сам идеалиста због своје позиције да ће свакако морати да се ратује. Сматрам да је то био чин саботаже, свесне саботаже, и они људи који су то урадили – они су председника Русије увели у заблуду. Они су представили ситуацију као да је Украјина спремна за преговоре. Не, они су само добили на времену и ништа више. Сада су решили своја питања и спремни су да ратују даље.

У једној од својих изјава указали сте на човека који је одговоран за тај преокрет – Владислава Суркова, помоћника председника Русије, и што није чудно, управо његово име је изашло из уста Коломојског, који га је назвао главом „партије мира“ у Кремљу… Друга компетентна лица спомињу, такође, и главу администрације, Сергеја Иванова…

Нећу се уваљивати у високу политику и дискутовати о томе шта тамо ради Иванов, шта тамо ради Сурков. Знам само једну ствар – Сурков је стварно модератор онога што тренутно имамо. А тренутно имамо рат који траје, постепено претварање Донбаса у спржену пустињу. У томе, сматрам, свакако има његове кривице, јер је управо он руководио тим процесима. Као што и сами разумете, може се ићи до истог циља, али различитим путевима. Он је одабрао онај пут, кобајаги до неког циља, који дозвољава Русији да понесе максималну штету уз минималне резултате. То је његова политика: минимални резултат – максимална штета. Ја уопште сматрам да тај човек свесно ради против Русије.

Значи, не случајно?

Не, ја сматрам да он свесно саботира наредбе председника Русије, свесно ставља Новорусију под ударац.

Што се тиче Новорусије – постоје критике које указују на то да је Новорусија за сада још увек само у главама ополченаца, политичара и елите Донбаса и Русије, док обичан народ њу не види, јер фактички не постоји јединствена влада, ни председник Новорусије, ни војска…

Ми се враћамо старој филозофској парадигми: шта је примарно – свест или материја? Ако сматрамо да је материја примарна, онда Новорусија као таква не постоји. Ни територију нема, ни границе, ни паре – ништа. Али ако ипак… Како ме оно најчешће називају – „идеалиста“? Ако пођемо од тога да мисао управља светом, онда и Новорусија постоји, управо као идеја. Верујте ми, у основи било које државе, било које културе – лежи идеја. Ако не буде ње – неће бити ничега. Кад постоји идеја – значи да се Новорусија догодила. Ако људи верују у Новорусију, ако је људи желе, значи да ће пре или касније нешто да се догоди. Значи, она ће бити створена, или неће бити, али у сваком случају, све шансе за њено стварање већ постоје. Новорусија постоји – од крви и меса је. Да ли ће моћи на крају да прерасте у државу… Или, рецимо, идеална варијанта би, према мени, била да уђе у састав Русије. То јест, Новорусија не би имала државни значај, она је била назив одређених територија које су ушле у састав Русије као резултат руско-турских ратова ХVIII века, као што се сећате. Односно, за мене је то пре територијална ознака. Да ли ће се одржати као држава – време ће да покаже. Док су људи спремни да се боре за Новорусију, ако су људи спремни за нешто да се боре – онда то постоји.

Па многи и критикују што се људи боре за Новорусију, а унутар Доњецка се не могу договорити, тамо је једанаест конфронтираних ратних групација…

То да је сада тамо махновштина и анархија – јесте чињеница. Хајде, ипак, да не заборавимо основни закон сваког рата: сваки рат захтева војсковођу – како на бојиштима, тако и ван њих. Сваки рат захтева диктатуру. А код нас пробају да воде рат, не прелазећи на ратно стање. Штавише – стварају се услови при којима никакво ратно стање не може да се уведе. Наравно, ми имамо тоталну махновштину. То јест, маса оружја, маса наоружаних људи, маса јаких личности међу командирима, а потпуно одсуство власти са довољним овлашћењима. Како би се увео ред у Новорусији, тамо је потребно ратно стање, потребна је диктатура. Уместо тога води се некаква ратна демократија, али она се одражава у бандитизму.

Локална диктатура у одвојеним малим рејонима…

Па, да. Чак бих рекао, није диктатура, то се зове самовоља… Анархија, то је ратна анархија, између осталог створена захваљујући нашем дражесном Владиславу Јурјевичу Суркову, који свим својим снагама спречава уједињење Доњецке и Луганске Републике у јединствену државу, што је неопходно, рекао бих. И уместо тога ствара некакве растављене, издробљене републике. Унутар сваке од њих постоје центри снаге. Рецимо, атаман Козицин (поглавар у Антрациту) изјављује да није у саставу Луганске Републике, већ има своју „казакију“ некакву, и тамо ствара алтернативни систем власти. Тако ће се и наставити, нажалост, док не буду признати принципи који су признати вековима. Чак у старом Риму се за време рата уводила диктатура. И у Грчкој исто. И нико се никада није бунио против тога. Све то у земљама класичне демократије.

Чудно да то није било урађено…

То је штеточинство! То се описује кратком, али обимном речју – „штеточинство“.

Знате, ево jедна примедба… Некада сам радио са фајловима посебног архива при ЦК КПСС и продужавао заштићеност материјала по штеточинству на Сормовским бродоградилиштима. После тога, кад ми кажу да штеточинства (у СССР – прим. аут.) није било, да су тамо стрељали – ја се увек насмејем у лице. Радећи те материјале, гледао сам документа, чини ми се, за три године, бродоградилиште је спустило у воду седам бродова и свих седам су потонули за време спуштања. Могуће да тамо није било штеточинства, могуће да је тамо била аљкавост, немар… Али када су стрељали директора, комесара, главног инжењера – поставили су нове. И сви бродови су почели нормално да се пуштају на воду.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Ma,nije mi,jos,jasno u cemu se sastoji vase neslaganje sa „nekim strukturama“ !? SPASIBA.




    0



    0
  2. Isti scenario zapad je koristio prilikom raspada SFR Jugoslavije: čim bi JNA ostvarila vojne pobede zapad je vršio stravičan pritisak da se sklopi primirje a onda bezrezervno pomagao separatiste/ustaše da se oporave i da u sledećem periodu krše ta primirja. Normalo, zapad nikad nije osudio kršenje primirja od strane separatista. Zbog toga je JNA i po nekoliko puta morala da osvaja ista područja ili mesta. I tako sve do momenta kada su separatisti toliko ojačali da su veliki gubici JNA bili neminovni.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *