Почетна / Друштво / ICMP: РЕКОМ и његови тајанствени сарадници

ICMP: РЕКОМ и његови тајанствени сарадници

Пише Стефан Каргановић

„Међународна комисија за нестала лица“, ICMP, драстичан је пример корумпираности глобалног система помоћу којег се целом једном народу, због Сребренице, импутира геноцидна кривица. Хашки трибунал и РЕКОМ су саставне компоненте тог система

РЕКОМ госпође Наташе Кандић само је једно од бројних оваплоћења сложеног међународног механизма који се бави производњом и наметањем српске кривице. „Међународна комисија за нестала лица“, позната по својој енглеској скраћеници ICMP, такође је важна компонента у тој игри. Ова формално „невладина организација“ основана је 1996. под врло интересантним околностима. „Кумовао“ је лично Бил Клинтон, а председнике ове организације именује Стејт департмент. Један од њених руководилаца је био Србима познати и изразито ненаклоњени бивши сенатор Боб Дол.

Која је улога ICMP-а? Једноставно, да политичке пресуде Хашког трибунала и пропагандне крилатице госпође Наташе Кандић и њој сличних теренских „оперативаца“ заогрне симулакрумом научне утемељености и објективности. Од ICMP-а, „НВО“ агитатори, а то се односи у првом реду на оне који се баве Сребреницом, добијају квазинаучну аргументацију којом вешто баратају да засене простоту.

ТАЈАНСТВЕНА ФОРЕНЗИКА Форензички подаци су практично једини расположиви материјални доказ о томе шта се у јулу 1995. догодило у Сребреници. Онај ко наведени материјал контролише и тумачи јавности у великој мери контролише дискурс о Сребреници. То је разлог зашто ICMP грчевито инсистира на неприкосновеном монополу над свим форензичким истраживањима у овој сфери и зато се све његове активности на подручју Сребренице одвијају у атмосфери херметичке тајанствености. У пословни део главне лабораторије, која се налази у Тузли, где се подаци „кувају“ и „обрађују“, ниједан представник јавности, медија или стручних организација никада није продро. Форензички тим који су 1943. године Немци саставили да истражи масовне гробнице у Каћину у свом раду је био за неколико нијанси хетерогенији и отворенији од екипе ICMP-а која се бави Сребреницом.

Сребреница уистину јесте главни задатак којим се ICMP бави. Интервенције на другим подручјима су чисто козметичке природе да би се створио утисак универзалности и, поред тога, да би се неутралисала примедба да је ова организација основана наменски, за производњу доказног материјала са етничким предзнаком. Другим речима, са једностраним нагласком на кривици Срба.

[restrictedarea]

Питања која би се могла поставити о устројству и раду ове организације су бројна. Према лондонском „Фајненшел тајмсу“ (11. децембар 2007.) годишњи буџет ICMP-а, у износу од 9,6 милиона долара, попуњава се добротом „међународних донаторских агенција из САД, Велике Британије, Холандије, СР Немачке и Канаде“. А 26. новембра ове године, како сазнајемо из саопштења самог ICMP-а постављеног на његовој интернет презентацији, „ICMP је, као и претходних година, од владе Републике Турске добио грант од $200.000  у оквиру средстава намењених за рад у Босни и Херцеговини и другим подручјима“. Као што би рекао капетан Рејно у филму „Казабланка“, ту су „all the usual suspects“, што свакако гарантује „строгу објективност“.

Чак и у мало вероватном случају да страни донатори не испостављају нека посебна очекивања, „Фајненшел тајмс“ (који је иначе пун похвала да се „ICMP претворио у најбољу и највећу организацију на свету за санирање последица рата“) обавештава нас да се „93 одсто особља састоји од босанских муслимана“. Убедљивији доказ о објективности ове установе једва да је замислив.

Од 2002. године, ICMP је удружио снаге са „Комисијом за нестала лица БиХ“. Од повлачења са терена форензичких тимова Хашког тужилаштва годину дана пре тога, сва истраживања у вези са Сребреницом (ексхумације гробница, обрада и складиштење посмртних остатака, ДНК упаривање итд.) налазе се искључиво у надлежности ове две организације, које сарађују као добро уиграна екипа, повезана истоветном агендом. Мимо њих нико нема приступа овом важном и информативном материјалу, чији би транспарентан и професионалан третман несумњиво био од огромне користи да се сребренички догађаји из јула 1995. најзад разјасне. Разуме се, када су на делу систематске злоупотребе и подаци се представљају манипулативно, ефекат је супротан: уместо поузданих увида производе се обмањивачки утисци, а јавности се сугеришу закључци који су потпуно извитоперени.

ДНК МАНИПУЛАЦИЈЕ Ако је задатак ICMP-а циљано стварање и пропагандна експлоатација лажне слике о Сребреници, успех је у великој мери постигнут, бар што се тиче наводних ДНК доказа о броју сребреничких жртава.

Између 1996. и 2001. откопавања масовних гробница за које се сматрало да су у вези са погубљењима у Сребреници вршиле су форензичке екипе Хашког тужилаштва. Њихов рад је по много чему био модел и за потоњу делатност ICMP-а од 2002. наовамо: гвоздена контрола над ексхумираним материјалом и нерепрезентативан кадровски састав стручних екипа, претежно из прозападних или лако подмитљивих сиромашних земаља трећег света. Значајан изузетак у односу на претходну праксу је професионална конвенција, које су се форензичари Хашког тужилаштва колико-толико држали, али њу је ICMP укинуо чим је преузео посао на терену. Наиме, форензичари Тужилаштва су за собом оставили често мањкаве, али ипак врло детаљне и информативне аутопсијске извештаје за сваки обрађени „случај“, из чега је углавном било могуће изводити закључке о кључним одредницама као што су време, начин и узрок смрти. Анализом око 3.500 њихових аутопсијских извештаја могло се закључити, на пример, да форензичари Трибунала нису успели да установе узрок смрти у око 44 одсто сребреничких случајева које су испитали, што је врло поразно када је реч о стрељању, по преком поступку, 8 000 ратних заробљеника. Још поразније, супротно логичном очекивању, преостали аутопсијски извештаји пружају изразито хетерогену слику образаца рањавања, где су повреде од мина, шрапнела и артиљеријских оруђа скоро исто тако бројне као од метка, а једино ове последње могу се сматрати конзистентним са стрељањем. Најзад, при таквој разноврсности повреда, упаривањем бутних костију у аутопсијским извештајима за масовне гробнице у Сребреници утврђено је присуство укупно око 1 920 стрељаних и погинулих у борбеним дејствима. То је много испод унапред одређене цифре од 8 000 по преком поступку наводно стрељаних жртава геноцида.

То указује на неколико ствари које су се догодиле откако су се 2001. године стручњаци Тужилаштва повукли, када је ICMP од њих активно преузео теренски рад у вези са Сребреницом. Пре свега, ICMP је без објашњења избацио праксу састављања прописних аутопсијских извештаја. Тиме се прикрива стање ексхумираних посмртних остатака и знатно отежава извођење кривичноправно релевантних закључака. Тврдње о времену, начину и узроку смрти – што углавном дефинише разлику између ратног злочина и погибије у борбеним дејствима – од сада се морају примати на реч представника ICMP-а, без увида у податке на којима се наводно темеље. Затим, представници ICMP-а су радикално проширили своје поље делатности, тако да он сада обухвата сва налазишта посмртних остатака на ширем подручју Сребренице, не трудећи се, при томе, да праве разлику између гробница где су могле бити укопане жртве стрељања и гробница дуж путање пробоја 28. дивизије Армије БиХ, где се претежно налазе погинули у борбама са ВРС. Најзад, уз велике фанфаре прешло се на нову методологију намицања чаробне цифре од 8 000 – помоћу упаривања ДНК узорака ексхумираних појединаца и чланова њихових породица. Гробнице са посмртним остацима погинулих, које немају везе са ратним злочином, сада служе као непресушни мајдан „жртава геноцида“, чији се посмртни остаци сваког 11. јула, у медијски драматичним дозама од по неколико стотина, церемонијално сахрањују у Меморијалном центру у Поточарима.

Научно покриће за ову оптичку варку која продужава живот сребреничком миту јесте наводно успешно коришћење ДНК технологије за идентификовање жртава. Међутим, први проблем са тиме је да ДНК не може да одговори на питања о времену, начину и узроку смрти, без чега је извођење закључка о томе да ли се уопште ради о насилној смрти, да не говоримо о дистинкцији између стрељања ратних заробљеника и погибије у борбеним дејствима – немогуће. Прикљештен унакрсним испитивањем на главном претресу у предмету Радована Караџића 22. марта 2012, Томас Парсонс, директор форензичких студија у ICMP-у, признао је да ДНК анализа не пружа никакве информације о околностима смрти и да није у стању да разликује особе убијене на противправни начин од оних које су погинуле у борби. То ДНК чини ирелевантним за утврђивање непосредне кривичне одговорности у предмету као што је Сребреница.

Међутим, пошто у раду ICMP-а ништа није јасно и транспарентно, ни ове „идентификације“ то нису, без обзира на кога се односиле. Поименичног списка наводно идентификованих особа – нема. Постоји само број од око 6 600, за који ICMP тврди да представља укупна нестала лица чији је идентитет наводно утврђен упаривањем ДНК узорака, а коју Хашки трибунал, на основу пуке тврдње, имплицитно прихвата као поименце утврђени број стрељаних. Ако такав списак имена заиста постоји, нико га није видео нити утврдио његово порекло.

Сваки покушај провере се сусреће са непробојним баријерама, које синхронизовано постављају ICMP, Тужилаштво и расправна већа Хашког трибунала. Караџићев захтев да му се доставе сви биолошки узорци 6600 наводно идентификованих особа чија му се смрт ставља на терет да би се резултати упаривања могли проверити у независној лабораторији – глатко је одбијен. Невешта мотивација Већа је била „приватност“ жртава и чланова њихових породица. Караџићева одбрана је зато била принуђена да уместо узалудне битке за остварење свог апсолутног процесног права прихвати компромис да добије свега 300 насумице одабраних узорака, што је око пет одсто од укупног броја наводних идентификација. На крају ове шараде, одбрана уз разне изговоре није добила ни толико већ је морала да се задовољи знатно мањим бројем од 150 узорака, за које је Веће ноншалантно изјавило да је у кохорти од

6 600 довољно, пошто представљају „репрезентативну цифру прихватљивих размера“. Што се преосталих узорака тиче, Веће се фарисејски оградило условљавањем да их Караџић може добити, али само ако претходно обезбеди писмену сагласност сваке од породица наводних жртава.

РАД БЕЗ СЕРТИФИКАТА Штавише, изгледа да је, на плану професионалних сертификата који су неопходни за рад, статус ове организације забрињавајуће нејасан. Дуги низ година полазило се од прећутне претпоставке да су све дозволе уредне и нико о томе није постављао незгодна питања. Међутим, на узгредни упит одбране у предмету Поповић 1. фебруара 2008. каквим сертификатом за рад ICMP располаже, будући под заклетвом, већ поменути Томас Парсонс морао је да призна да је ICMP тек у октобру 2007. године од „Геднапа“, међународног тела које ДНК лабораторијама одобрава рад, добио неопходну акредитацију. Значи, ICMP је најмање пет година пре тога радио без професионалне акредитације и за то време извршио неколико хиљада „дивљих“ упаривања ДНК узорака. Међутим, у благонаклоном амбијенту Хашког трибунала и резултати остварени под таквим околностима у неколико сребреничких предмета били су прихваћени као веродостојна доказна грађа и материјално су утицали на пресуде.

Међутим, ни то није све. Провером код „Геднапа“ установљена је шокантна чињеница да чак ни под заклетвом представник ICMP-а о овом питању није дао недвосмислено поштен исказ. Проф. Бернт Бринкман, тадашњи руководилац „Геднапа“, потврдио је да се акредитација издаје само после инспекције просторија лабораторије која је захтева. Након обављене инспекције, у овом случају су стварно акредитовани само мање значајни објекти ICMP-а, који се налазе у Сарајеву и Бањалуци, али главна лабораторија у Тузли, где се обавља најважнији део посла, инспекторима је остала недоступна. Ни дан-данас она није акредитована да се бави ДНК пословима.

Хашки трибунал блокира проверу резултата рада једне суштински неакредитоване форензичке лабораторије, али те резултате ревносно користи у изрицању својих пресуда. Сателитске организације, као РЕКОМ госпође Наташе Кандић, позивају се на њих у својој пропаганди, која је прерушена као писање објективне историје сукоба деведесетих година.

„Међународна комисија за нестала лица“, позната такође по свом енглеском акрониму ICMP, драстичан је пример корумпираности глобалног система помоћу којег се монтира политички коректна стварност, а целом једном народу се ломи кичма импутирањем геноцидне кривице. Хашки трибунал и РЕКОМ су саставне компоненте тог система. Они паразитирају на варљивим и непроверљивим налазима једне псеудопрофесионалне установе, који се неупућенима лажно предочавају као прописно установљене научне чињенице.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *