Почетна / Свет / …И препород Великог Блиског истока

…И препород Великог Блиског истока

Пише Зоран Милошевић

Без Турске, западна политика у области енергетике и енергетске безбедности пада, а посебно на Кавказу, Блиском истоку, Балкану и Источном Средоземљу, Црном мору, а потом и у Ирану, Авганистану и Средњој и Јужној Азији

Туско-турски споразум од 1.12.2014. године практично мења однос снага у Европи и на Блиском истоку. Нови пројекат гасовода на Блиском истоку ставља крст на два америчка пројекта – „Набуко“ и Трансанатолијски гасовод (ТАНАП). Поред тога, нови гасовод ће омогућити прикључење Ирана (гас из провинције Јужни Парс) али и Израела (налазиште Левијатан). Споразум који су потписали Путин и Ердоган омогућиће и доставу свих роба и производа Ирану без обзира на санкције САД.

Русија је овај уговор са Турском „платила“ одрицањем од Јужне Европе, али је добила мноштво других стратешких предности: успоставила је добре односе са регионалном силом каква је Турска, искључила утицај САД на доставу иранског и азербејџанског гаса у Европу, демонстрирала бесмисленост подршке јужноевропских држава санкцијама, а лишавајући Европску унију гаса, јасно је показала деструктивни карактер Трећег енергетског пакета, као и то да купци из Уније не могу да продавцу (Русији) диктирају услове под којима ће давати своју „робу“.

 

ПРИЛИКЕ ЗА ТУРСКУ Зближавање Турске и Русије значи почетак процеса ерозије претходне политике „баланса снага“. Једини камен спотицања у односима Русије и Турске је сиријско питање, где Анкара мора да балансира између интереса САД и Руске Федерације. Затим (ово су медији игнорисали) Ердоган је предложио да се створи савез Русија – Турска – Иран, „што би омогућило решавање проблема у региону са сасвим другачијих позиција“. Другим речима, то говори да је Анкара спремна на то да се реши сиријско питање уважавањем интереса Москве и Техерана, а даље се тиме може решити и курдско питање у Турској, тачније минирати план Запада да се створи независна курдска држава. Треће, Турска манифестује спремност на губитак позиција у Азербејџану, с тим да добије компензацију у „турском свету Ирана“. Четврто, доток руског гаса преко турске територије до границе са Грчком повећава шансе Турске да уђе у Европску унију, наводи турски лист „Милијет“.

Тренутно се може говорити о сагласности економских интереса Русије и Турске. Запад притиска санкцијама Русију, а Турска је незадовољна односима са САД и Европском унијом. Како је приметио лист „Хабертурк“, „турска држава се налази у потрази за обрасцем који би омогућио развој економије уз непотписан уговор о слободној трговини са САД, при чему одсуствују и шансе за пуноправно чланство у Европској унији“. Анкара је схватила да Москва води прецизну одбрану својих интереса, те да не жели да дође у ситуацију да мора наставити по западним геополитичким плановима („Арапско пролеће“, тј. „обојена револуција“, у ситуацији какву ствара Исламска држава Ирака и Леванта).

 

[restrictedarea]

 

 

ЈАСНЕ КОНТУРЕ РАЗВОЈА Источни вектор развоја Русије добија своје јасне контуре. После Кине, председник Путин посетио је 1. децембра Турску, а потом, према плану, треба да посети Египат и Индију. Нова политика Федерације већ се показала успешном, тако да се Руси кају што раније нису престали да губе време са Бриселом у вези са питањем гасовода „Јужни ток“ и ставили улог на Ердогана. Другим речима, што из одбране нису прешли у офанзиву на свим пољима, пише руски портал pravda.ru, подсећајући да су о овој идеји и потреби писали још у фебруару 2014. године. Наиме, тада је турски премијер Ердоган, током посете Техерану, отворено показао промене у односу према конфликту у Сирији и исказао жељу да сарађује са Ираном, јер има „дефицит нафте и гаса“. На карту ове несташице требало је одавно Руси  да заиграју, али на крају је „игра“ ипак кренула у том правцу. Само су чекали да виде шта ће се десити са каријером тадашњег премијера а садашњег председника Турске Републике. Када је Ердоган победио на изборима, одмах је донета одлука о стављању улога на овог турског политичара.

Ефекат једнодневне посете председника Руске Федерације Турској превазишао је сва очекивања, истиче Мехмет Сејфетин за турски лист „Мили газете“. Председници су постигли ниво међудржавне и економске сарадње какав никада није постојао у историји две државе. Сејфетин сматра да иако се није о томе разговарало, ићи ће се ка укључењу Турске у Евроазијски савез, „то је само питање времена“. Центар процеса су енергенти и они значе да је кошмар који се наслућивао за Запад сада постао реалност. „Основ овог уједињавања је најболнији за Запад, а то је многозначењска ‚енергетска безбедност‘. Путинов потез којим се одрекао ‚Јужног тока‘ значи да покушава на своју страну да привуче великог играча, којега је сам Запад хтео да искористи против Русије. Другим речима, Русија жели да Запад лиши алтернативе.“ То је, дакле, резултат посете руског председника Турској: „победа Русије над Западом“. Русија, јасно, не губи Турску, а са друге стране, чува монопол у енергетици. То значи да ће по оси турско-исламског света доћи до мултипликационог ефекта, јер ће он бити увучен у овај процес, чиме ће у трену бити разрушен успостављени од Запада поредак. Без Турске, западна политика у области енергетике и енергетске безбедности пада, а посебно на Кавказу, Блиском истоку, Балкану и Источном Средоземљу, Црном мору, а потом и у Ирану, Авганистану и Средњој и Јужној Азији.

 

ПРИДРУЖИВАЊЕ ИРАНА ИЗВЕСНО Не сме се заборавити да овај савез Русије и Турске чека придруживање Немачке и Ирана. Са аспекта Ирана, ово је сасвим извесно. Додатни импулс стварању савеза даје политика САД на Блиском истоку, која од 2000. године  не може да обезбеди поверење јавности ни у Турској, а ни у осталим државама региона.

За друге државе у региону савез Русије и Турске добиће на значају оног момента када схвате да располажу ресурсима да онемогуће саботажу сарадње од стране САД и њихових савезника. Чињеница је да су симпатије већине земаља на овој страни, јер желе обуздавање америчке доминације, али храброст да у пракси започну аутономно понашање стећи ће тек када се увере да Русија и Турска имају снаге и средстава да спрече мешање Запада.

Са овим су сагласни и други аналитичари, посебно они из Русије. Наиме, како су претпостављали, државна посета председника Руске Федерације Владимира Путина Турској показала се преломном и резултати ће се ускоро обелоданити на целом Блиском истоку. Осим споразума о ширењу трговинске и економске сарадње између две државе, са циљем да се робна размена подигне на ниво од 100 милијарди долара годишње, у Анкари је препозната и политичка стратегија која се састојала, прво, у одустајању Москве од изградње „Јужног тока“ због отказивања Бугарске и става Европске комисије, и друго, у потписивању меморандума о изградњи новог гасовода по дну Црног мора капацитета 63 милијарде кубних метара годишње између руског „Газпрома“ и турске компаније „Ботас“. Од тога, 14 милијарди кубних метара гаса куповаће Турска. Остало (око 50 милијарди) достављаће се на границу Турске и Грчке. Потенцијал гасовода је сличан „Јужном току“.

 

СУКОБЉЕНИ КОРИДОРИ Руси су овим поново матирали Брисел, који је желео гас из Туркменистана и Азербејџана преко Турске (пројекат Транскаспијског гасовода). Чак је био потписан оквирни споразум између државних компанија „Туркменгас“ и „Атагас“, при чему услови нису били познати јавности. Но, политика Азербејџана је повредила емоције Турака, јер  је и поред договора на недавном Самиту држава Прикаспијског басена у Астрахану Азербејџан наступио ван тих оквира (председник Алијев је био у посети Мађарској да заговара друге маршуте доставе гаса Европској унији за наредних 100 година). У том смислу је азербејџанска гасна компанија „Сокар“ (18. новембра 2014. године) изразила спремност да омогући Туркменистану да преко њене инфраструктуре доставља гас у Западну Европу.

Такође, Анкара и Баку су се заједнички борили против „Јужног тока“ желећи да га замене пројектом „Јужни гасни коридор“, који би, како је то изјавио председник Азербејџана Иљхам Алијев, „изменио енергетску карту Европе“. Ни Техеран није седео скрштених руку, па је неочекивано предложио Европској унији да се врати идеји нереализованог пројекта „Набуко“, који је имао за циљ да доставља (и ирански) гас преко Турске, Бугарске, Румуније, Мађарске и Аустрије остатку Европе.

Руси су преко свог министра спољних послова Сергеја Лаврова ставили до знања да пројекат Транскаспијског/Трансанатолијског гасовода (ТАНАП) припада онима који угрожавају интересе Русије и она није учествовала у преговорима око тог гасовода. Према његовим речима, иницијатор преговора била је Европска комисија. Са пројектом ТАНАП нису се слагали ни Американци, који су преко свог заменика помоћника државног секретара за Централну Азију Данијела Розенблума изјавили да „интересима Америке више одговара реализација гасовода Туркменистан – Авганистан – Пакистан – Индија (ТАПИ) него ТАНАП“. На тај начин дошло је до директног сучељавања интереса САД и Русије, чији је резултат излазак Турске из ове стратешке коалиције, тачније из планова да из Азербејџана и Туркменистана омогући доставу гаса у Европску унију.

Политички ударац брзо су осетили у Бакуу, где су, да би одобровољили Русе да забораве „неверство“, експресно донели одлуку да 2015. године обнове испоруку гаса Федерацији. Са друге стране, представник владе је изјавио „да Русија нема потребе да гради нови гасовод ка Турској, када се може прикључити ТАПА“, што указује на не баш мале геополитичке и транзитне ризике, који не постоје у случају турске варијанте „Јужног тока“, наводи портал politikus.ru.

 

ВЕРОЛОМНИ АЗЕРБЕЈЏАН Азербејџан је и у вези са другим пројектима задавао ударац Русима. Наиме, у септембру 2014. године почео је изградњу гасовода „Јужни гасни коридор“, који треба да из налазишта Шах Дениз доставља гас у Грузију и потом у Турску. Такође, 2015. године требало је да почне изградња гасовода ТАНАП преко којега би Бугарска добила гас, што је и био разлог да откаже изградњу „Јужног тока“.

Но, сада, после Путинове посете Турској и потписаних споразума неминовно ће се променити однос снага на Блиском истоку. О чему се ради?

Ради се, дакле, о новом, веома промишљеном геополитичком маневру Турске. Поред тога, овај „маневар“ означава да Турска уз подршку Русије намерава да убрза процесе геополитичке трансформације Великог Блиског истока у смислу формирања новог система задржавања Запада и његове противтеже, истиче Станислав Тарасов за Информативну агенцију „Регнум“.

Александар Доњецки за портал fondsk.ru тврди да нови гасовод преко Турске „мења однос снага у Европи и на Блиском истоку“. Главни губитници су Бугарска, која ће претрпети штету од 2,5 милијарди евра, Србија и Мађарска. Русија, међутим, оставља могућност да ове државе преузму гас преко Грчке, али из Турске. Тиме везује ове државе за Анкару. Ово значи да је могуће помирење муслимана и православних на Балкану: пре свега, на прве ће у смеру сарадње са православнима деловати Турска, а на православне да прихвате сарадњу са Турском – Русија.

Зашто је Путин зауставио „Јужни ток“?

На приложеној мапи може се видети куда је Европска унија планирала да изгради гасовод „Набуко“ (преко Азербејџана, Грузије, Турске, до границе са Грчком, тачно до места где ће проћи руски гас). То значи да у њему неће бити гаса и ако се изгради. Нови гасовод по дну Црног мора чуваће руска флота са седиштем у Севастопољу (Крим) наводи портал contrpost.com.

Русија је намеравала да изгради „Јужни ток“ за свој новац (око 20 милијарди долара). Овај грандиозни пројекат давао би много новца свим државама кроз које је требало да пролази. На пример, Бугари би имали годишње 400 милиона долара само за транзит гаса. Европска унија је била веома забринута, јер је то сувише за Бугарску. Самим тим се доводи у питање њена лојалност Бриселу. Слично је и са другим државама кроз које је требало да иде „Јужни ток“. Зато је Унија гунђала и опструисала изградњу гасовода. Сада је Путин променио правила игре. Коме је гас потребан, мораће лепо да замоли Москву. Отказавши изградњу „Јужног тока“, Путин је Европску унију поставио у позицију молиоца. Ако желите гас, онда морате од Турске изградити гасовод у било којем правцу, а ми ћемо размислити хоћемо ли вам дати гас или не. Другим речима, само је хтео да Брисел постави на место које му по односу снага припада.

РУСИЈА НЕ ВЕРУЈЕ ЕУ

Чешки лист „Чех фри прес“ објавио је анализу Ладислава Кашука 2. децембра 2014. године, где аутор каже да „Русија не верује Европској унији и има јаке аргументе за то. Антируске санкције, бојкот гасовода ‚Јужни ток‘, одбијање Француске да испоручи уговорене и плаћене војне бродове, затим демонизација Путина и државе у медијима само су најважнији на подужој листи“. Међутим, свет се не завршава у Унији и САД. Постоји много земаља које желе да искористе европску глупост повлађивања интересима Америке и маштају да заузму њено место, тачније да је замене као партнери. Кина, Индија, Бразил, Венецуела и многе друге државе са огромним потенцијалом желе не само руску нафту, гас и оружје већ и помоћ у изградњи канала, електроцентрала, инфраструктуре итд. Ови пројекти Русији доносе процват, а партнере преображавају у државе са савременом економијом која се развија.

 

ЛИБЕРАЛИ НЕГОДУЈУ

 

(Про)западни медији у Русији и Турској децембарску посету Путина Турској и потписане споразуме дочекали су „на нож“. Наиме, у тим „анализама“ Ердоган је Хосни Мубарак, нелегитимни лидер који је на власт дошао преко „квазиизбора“, док су оба председника понела квалификацију „диктатора“, ауторитараца, јер су, каже се,  „лидери који су попут Хитлера дошли на власт уз помоћ избора“. Према овом виђењу, главни недостатак руских избора је „што их не прате посматрачи из Европске уније“. Тако Малте Леминг за немачки „Тагесшпил“ истиче да су Путин и Ердоган под тепих ставили „толеранцију, права човека, демократију и једнакост“ − због економије. По њему, све ово треба да има предност у односу на хлеб насушни.

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Да, да препород Турске и тамошњег региона….

    Србија треба да буде мудра (као сада Руси), и да сарађујемо на велико и дугорочно и са Русијом и Кином и са Турском, и Арапима …. економски и на сваки други начин на обострани интерес.

    Не треба се плашити Турске/ и Арапске економије, већ неких политичких потеза, …али да сарађују економије јер смо релативно близу једни другима, на стотине хиљада камиона, грађана Турске пролази кроз Србију,….наравно са турцима мало обазривости, наравно.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *