Почетна / Регион / Хотентотске придике о моралу са катедре ЕУ

Хотентотске придике о моралу са катедре ЕУ

Пише Часлав Копривица

Кључни мотив хрватске перипетије у вези са Шешељoм, осим можда (и) срачунатога (нарученога? – рецимо Берлин?) кварења односа са Србијом, јесте прије свега мржња. Чак ако је нека особа предмет једнодушне одбојности и мржње, као што је, све су прилике, случај са ставом Хрвата према Шешељу – ипак је неупоредиво мање у односу на то када држава као институција стане иза таквог става

Када се Колумбо срео са представницима домаћег становништва Новога свијета и када након својег излагања (на шпанском) није добио никакав одговор, закључио је да се мјесни прваци праве да га не разумију, те да су, без сумње, претворни и подмукли. Феномен неспособности поимања тога да људи из других скупина не разумију наш језик, да немају наше навике, обичаје, да не дијеле наша схватања, у науци се зове културни солипсизам. За то стање свијести, које, иначе, одликује примитивна друштва, могуће, нормално, прихватљиво, уопште замисливо – јесте само оно што се ради/мисли/вјерује код нас.

РАЗБОРИТО ПОНАШАЊЕ Ових дана, усред хрватске кампање поводом Шешеља, присуствујемо готово уџбеничком примјеру тога – Хрватска је дигла „европску“ узбуну због Шешељевих изјава датих након повратка, при чему, замјера се, званична Србија није заузела став који они сматрају примјереним. То да ће Шешељ рећи оно што је четврт стољећа говорио није никакво изненађење; а за умирућег човјека, измалтретираног неправдом и цинизмом у Хагу и озлојеђеног издајом некадашњих најближих сарадника, након дванаест година недосуђене, а одлежане робије, посљедња доступна задовољења могу бити инат и досљедност. Да призивање „Велике Србије“ ваља посматрати превасходно као лични чин, као опоруку коју неће имати ни ко, ни када, нити гдје да изврши, јасно је свакоме ко елементарно познаје ситуацију и у Србији и око ње: Шешељева странка је изван Скупштине, утицај не само његових него и националних идеја у јавности је минималан, Србија се фактички одрекла дијела своје територије зарад (имагинарног) прикључења ЕУ и притом је неописиво слаба. Дакле, ако сте несагласни с таквим идејама, било би разборито и тактично све то игнорисати – као што је урадила влада Србије, јер читав догађај једва да има неки политички – а и тада само уско локални и пролазни − али нипошто нема историјски значај. Ипак, Хрватска је изабрала да затруби трубама Судњег дана.

Није ту ријеч само о томе што се из званичног и незваничног Загреба, ваљда на основу моралних „права“ која, ваљда, проистичу из успјешно обављеног етничког чишћења стотина хиљада својих српских грађана, Србији (тачније тек њеном сићушном, „потцензусном“ дијелу) ојађеној вишеструким поразима, не допушта и жели забранити да макар мисли о Шешељу шта јој је воља. Тамо се напросто не схвата како је могуће да данашња Србија не дијели њихову визуру поменутога. Није, дакле, ријеч само о лицемјерном сумњичењу Николића и Вучића због некадашње сарадње са Шешељем – који су прихватањем мора, дјелимично свакако и званичној Хрватској познатих понижења, ваљда, „доказали“ своју „подобност“ за игру звану Рax аmericana, у којој су Хрватима, знамо, допале много боље карте него Србима; ријеч је о томе да Хрвати, ни приватно ни званично, не могу да појме како Србија, ако је заиста „демократска“ и не-више-милошевићевска, не гледа на Шешеља као што они гледају. Можда им је чак прећутно и критериј истинске „демократске“ преображености Србије прихватање њиховог назора о неким питањима која они, према властитом нахођењу, препознају и прогласе кључним, као што је, рецимо, „случај Шешељ“.

[restrictedarea]

ЛОКАЛНИ „ИЗВОЂАЧИ РАДОВА” Овај огледни примјер је утолико поучан јер не треба имати сумње да ће се у Загребу и даље показивати склоност да се с времена на вријеме „кандидирају“ тестови на којима ће Србија, као стално сумњива, морати да доказује своју „ревидираност“. Ваљда им остала брозовска задужења и навике из Брозове Југославије, само што би то сада жељели да раде у име ЕУ, а не више у име СФРЈ, као некада. Узгред, ако Србија, као стално сумњива, а често и експлицитно осумњичена (не само у Загребу него и од Вашингтона до Кијева, од Хелсинкија до Тиране, а преко Берлина и Лондона) пристане да јој Хрватска буде надзорник „условне слободе“ – а и то може бити једна од клаузула нашег „европског пута“, што видимо по томе што је, рецимо, доказани словеначки србофоб Кацин добио значајну улогу у понижавајуће-комичном бриселском игроказу за Србију – то стање може трајати деценијама. Узгред, можда некоме падају на памет и нека имена из Хрватске која би још „педантније“ од „брижног“ Јелка обављала своју „часну“ дужност…?

Одакле, међутим, у Хрватској очекивање да народ с којим су они, још увијек не тако давно, били у рату на неке с тим повезане догађаје и актере треба да гледа отприлике исто као и она? Чак и да прихватимо у Хрватској раширену тезу да су они побједници рата против Србије – иако су заправо били само један од локалних „извођача радова“ Запада против Срба – зар није превише очекивати да онај кога си „поразио“ на догађаје који су довели до његовог пораза гледа као и побједник? У ствари, једна од елементарних, додуше неписаних норми људскости у опхођењу са бившим непријатељем (да, и ту има неких „правила“) јесте не приморавати га да се прошлих догађаја сјећа (Како би, уопште, ишло то приморавање на сјећање? – нажалост, јако добро па знамо из „Брозославије“) као што на њих гледа побједник. Гледају ли, примјера ради, Французи и Енглези данас једнако на Наполеона, Грци и Иранци на Александра Македонског, Европљани и Монголи на Џингис-кана, или Срби и Турци на Косовску, или пак ми и Бугари на Брегалничку битку? Наравно да не. Једина земља у којој је после пораза дошло до прихватања позиције побједникā била је Њемачка, послије Другог свјетског рата. Но до тога није дошло спонтано, већ преко испрва присилног, а задуго од стране побједникā надзираног процеса денацификације. А ни до тога вјероватно не би дошло да њемачка војска није, војнички неоправдано, уморила милионе словенских и јеврејских цивила. Је ли Србија у позицији Њемаца после Другог свјетског рата? Много је оних споља, а није их мало ни овдје, који би је радо видјели као заморчића у лабораторији за „денацификацију“, али то, упркос својевремено упорним покушајима, не само што није морално оправдано него није ни оперативно реално, без обзира на то што, ево, већ готово петнаест година живимо у окупационом стању.

ПРОПАГАНДА И СТЕРЕОТИПИ Како то да се у Хрватској не види бесмисленост очекивања да се у погледу неких догађаја и особа, који су нас двије и по деценије дијелили дубоким и широким јазом, позиција Србије фактички примјери њеној? Након двадесет пет година бјесомучне пропаганде тзв. „Домовинског рата“, односно „Великосрпске агресије“, која није престала ни након „Олује“, ни након Туђманове смрти, ни након одступања фашистоидног ХДЗ са власти, у Хрватској је дошло до својеврсне имплозије јавне свијести о ратовима из деведесетих. Пропаганда за вријеме рата има смисао мобилизације, разумљиво је да и неколико година после рата, тј. после побједе над српским становништвом некадашње Републике Хрватске власт одржава атмосферу тријумфализма. Побједа је слатка, а и макар неко вријеме згодно је средство за запушавање уста незадовољникā. Но перпетуисање пропаганде из прве половине деведесетих и њених стереотипа унедоглед (што се види чак и из програмске схеме ХРТ, гдје и даље дефилују „бранитељи“, који о „четницима“ говоре као да су бојеви утихли прије који дан) од тзв. „Домовинског рата“ је начинило безмало „мит утемељења“ нације, иако је она, макар историјски гледано, стара више од хиљаду година. Узгред буди речено, то неодољиво подсјећа на етернизацију „славних епопеја“ из НОБ у СФРЈ, али то је имало смисао одржавања унутрашње легитимације власти идеолошком индоктринацијом, а посљедица тога није била перманентно тровање односа са неком сусједном земљом. Да ли се пушта да „Домовински рат“ тече унедоглед да би се, рецимо, васпитавањем младих нараштаја у духу мржње према Србима предуприједио сваки облик приближавања са Србима, или је нешто друго посриједи, тешко је рећи. Но, у сваком случају, посљедица је да, умјесто да пропаганда само мобилише, односно „само“ продужено индоктринише масе, она се вратила у лице онима који је иницирају и обликују.

Они су, наиме, заборавили да је у питању пропаганда, па су почели њене репрезентације да доживљавају као саму реалност. Политичка елита је почела да вјерује да пропаганда деведесетих (у двије хиљаде десетим!) није тек пропаганда већ сама истина. Дакле, јавно прихваћене „истине“ о недавним ратовима које су у доминантној хрватској јавној и приватној свијести у оптицају јесу (само)заборављена пропаганда. Тако је могуће да чак и они који су у политичком врху и којима је дужност не само да представљају свој народ (па и његове мањкавости) него и да опште са другима не могу да схвате како Србија на те ствари не гледа њиховим очима. За њих је, као и за примитивног човјека – што је запањујуће, јер иначе није ријеч о примитивним људима, њихова позиција равна самој истини, а све друго је нечувена увреда.

ЗАМИСЛИМО САМО… А замислимо само до каквога би заоштравања клиничке слике код професионалних и аматерских домољуба дошло да је званична Србија којим случајем затражила од хрватске владе да се јасно „огради“ од преносā изрицања првобитне пресуде Готовини, „генералу“ – у ствари делинквенту, који је из југословенског поправног дома побјегао у француску Легију странаца, да би се одатле вратио назад право у хрватску „повијесницу“ – које је широм Хрватске и тзв. Херцег-Босне иначе управо она била организовала? Да не помињемо шта би било да је нешто слично ултимативно затражено након што је Хашки суд, претходно утврдивши материјалну одговорност и одмјеривши кривицу Туђмановог персонализованог оруђа масовних убистава и етничког чишћења РСК и западног дијела Републике Српске, ову „узорну“ особу у другостепеном поступку ослободио, а поменута влада дочекала отприлике као Москва Жукова? Добро, свако има свог Жукова или Мишића према својој мјери, али овај „Молтке“ је командовао снагама чији је примарни, на Брионима установљени ратни циљ био протјеривање Срба са за њих слободних простора бивше Републике Хрватске.

Дакле, када Србија, да тако кажемо, „млако“ дочека човјека чија кривица, и поред најбоље воље хашког исљедништва, није могла бити доказана, будући да уопште није био у позицији да изврши било шта релевантно за један суд (чак и када је то само „суд“, а не ова псеудоправна наказа из Хага) за ратне злочине, то је „нечувено“ и „скандалозно“, а када Хрватска дочека једног правосудно утврђеног ратног злочинца као националну икону, то је нормална ствар којој се нема шта замјерити. Другим ријечима: Када ми убијамо, то је „добро“, а када ви (чак ни не) убијете, то је (јако)„лоше“.

ЕМПАТИЈА КАО МЈЕРА Да се један човјек или једна заједница уздигао/ла до извјесног нивоа „цивилизоване“ свијести, види се по способности виртуелног уживљавања у позицију другога, односно када се покаже могућност разумијевања, али тиме не нужно и садржинског прихватања тога како неко, нарочито ако је бивши супарник/противник, може имати другачије назоре од мојих/наших. (Узгред, није ли примјетно како код Срба неријетко и прости људи знају да покажу ту културну емпатију према другима, често чак и када је ријеч о противницима?) Но, умјесто тога, ми смо ових дана били свједоци хрватских, по својем карактеру хотентотских придика о моралу и пристојности, и то изречених са „високе“ говорнице тзв. „Европског парламента“, гдје би, очекивало би се, требало да се држи до тзв. „цивилизацијских стандарда“, пристојности, хуманости и сл. Иначе, ријеч је о опскурном тијелу, у којем докони медиокритети из ЕУ, у недостатку реалне моћи, повремено, на основу онога што дочују по својим „независним“ и „компетентним“ медијима, дају на вољу својим идеолошким предрасудама и културним фрустрацијама – тамо гдје и када им се сигнализује да је то допуштено или пожељно. Наравно, када су Срби у питању, тамошњи „одличници“ већ деценијама не знају за „ловостај“, будући да би се тешко могле избројати све антисрпске резолуције које је донио овај збор необавијештених, кратковидих и пристрасних.

Приликом Шешељевог повратка, умјесто да покаже довољно увиђавности према српским сусједима (Србији и Српској) или да се ограничи на (очекиване) званичне негативне коментаре, Хрватска се преко ноћи распаметила. Зашто? Зато што је након дванаестогодишњег притвора и више пута прекиданога (једном пред његову саму завршну ријеч) неописиво скандалозно вођеног и неразумно дугог „судског“ поступка, пошто се никаква материјална кривица није могла доказати, човјек који у првој половини деведесетих није вршио никакву власт, нити имао икакву војну дужност, човјек који је неизљечиво оболио од тешке болести која би га, по свему судећи, у догледно вријеме могла „однијети“ пуштен кући да тамо умре. Да је Војислав Шешељ предмет изразите омразе код Хрвата, вјероватно је за мало кога тајна. То је разумљиво, јер непријатељи из времена рата касније обично тешко задобијају љубав. Но, да читава држава стане иза захтјева да се човјек који је близу краја – макар он био и заклети непријатељ – врати у притвор да тамо скапа, то је, ипак, невитешки; или, како то рече сам Шешељ, служећи се једним довољно познатим црногорским регионализмом, који је хрватски преводилац у Хашком суду комично погрешно превео – погански.

Кључни мотив хрватске перипетије у вези са Шешељем, осим можда (и) срачунатога (нарученога? – рецимо Берлин?) кварења односа са Србијом, јесте прије свега мржња. Чак ако је нека особа предмет једнодушне одбојности и мржње, као што је, све су прилике, случај са ставом Хрвата према Шешељу, чак и ако се она масовно и јавно испољава – ипак је неупоредиво мање у односу на то када држава као институција стане иза таквог става. Није највећи проблем – да будемо, условно казано, благонаклони према хрватској позицији – ни ако највиши хрватски функционери приватно мрзе Шешеља, српске националисте, „србочетнике“, Србе, православце… али ако се тој мржњи дâ одушка у виду државне политике, ако политика државе постане мржња, тада се тиме показује да се не зна ни шта је пристојност нити шта је држава. То је заиста знак враћања у деведесете, али у хрватске, а не српске деведесете.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Hrvatima treba vratiti onako kako je uobičajeno u međunarodnim odnosima -reciprocitetom. Na svim poljima. Može se početi na polju ekonomije tj. privrede. Koliko naših firmi posluje u Hrvatskoj a koliko hrvatskih firmi posluje u Srbiji? Nesrazmera je više nego očigledna. Sledeće bi moglo biti ukidanje neopravdaog i neshvatljivog ozakonjenja povlašćenog položaja hrvatske duvanske industrije u Srbiji, posle prijema RH u EU. Takav povlašćeni položaj hrvatske duvanske industrije direktno šteti srpskoj duvanskoj industriji i smanjuje zaposlenost naših radnika a protežira zapošljavanje Hrvata u njihovoj duvanskoj industriji. Niko ne bi mogao da zameri na ukidanju privilegija hrvatske industrije jer je ta odluka naše vlade u suprotnosti sa međunarodnim ugovorima a jedino Nemčaka insistira na povlasticama za Hrvatsku.




    0



    0
  2. Највернији савезник Немачке је бивша НДХ и садашнја НДХ




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *