Графика са позлатом

Поводом изложби у београдским галеријама УЛУС-а и Коларчеве задужбине

Пише Дејан Ђорић

Уметност графике – на другој страни од „јефтиних, допадљивих али и краткотрајних визуелних сензација“ комерцијализоване савремености

Недавно су у београдским галеријама УЛУС-а и Коларчеве задужбине одржане две квалитетне изложбе графика, које отварају питање актуелности те уметности. Као традиционалне, графичке дисциплине су агресијом нове уметничке праксе угрожене, чини се да све више недостаје и стручни професорски кадар да би се та некада високо позиционирана уметност обновила.

LA DIVINA! Многи садашњи графички радови су аматерски и сасвим је очигледно да Факултет примењених уметности у овом времену даје боље уметничко образовање од Факултета ликовних уметности. У том смислу је драгоцена професорка Милка Вујовић (Подгорица, 1965) истовремено сјајна сликарка и графичарка. Њена академска каријера је беспрекорна: после дипломирања на Факултету примењених уметности, магистрирала је на истом и ангажована је у својству обдареног лица. Постала је затим доцент и ванредни професор а била је и сарадница цењеног професора Бранислава Макеша, графичара и сликара, кога је наследила на Одсеку графике на примењеном сликарству, где предаје Графичке технике. Њен уводни текст у каталогу је битан за разумевање данашње позиције те уметности, на другој страни од „јефтиних, допадљивих али и краткотрајних визуелних сензација“ комерцијализоване савремености.

Милка Вујовић је посвећеница графичке уметности и даровита сликарка. На изложби је представила двадесетак графика већег формата урађених искључиво у класичним графичким техникама линореза и литографије, са детаљима у техници сито штампе. Додавала је и листиће двадесетчетворокаратног злата на одређене површине отисака а колорит постизала са најмање пет (поједини листови имају и до дванаест) пролаза на преси. Ручно рађена, без угледања на помодну и за израду лаку дигиталну штампу, њена графика није манипулативна, већ настаје на основу кодекса графичара професионалца, како налаже историја те уметности.

 

[restrictedarea]

 

Колористички и линеарно богате, разигране и ведре, графике ове уметнице преносе нешто данас ретко – високи еротизам и дамску женственост уметнице коју занима аристократска појавност. Удаљена од актуелне представе младе жене, робиње тетовирања, пирсинга, техно, садо-мазо и неоготик естетике, која јој немилице троши интиму и обликује је медијски и са великог екрана, недирнута идеолошком корозијом феминизма и нових (злих) теорија, Милка Вујовић је уздигла њено заборављено величанство – лепу и отмену даму. Зато што стваралачки, а не епигонски, другачије од осталих, следи естетику Обрија Бердслија, Густава Климта и Фужите, није само у матици традиције већ и испред времена. Са њеним остварењима видимо како би се модернизам развијао да није запао у безизгледност антиуметности. Ова професорка заговара нешто сада у свакој уметности ретко и скоро изузетно – лепоту и нормалност. Својим графикама, и још више сликама, које се могу видети на сајту са њеним именом, враћа поверење у уметност као израз радости, уздижући на тај начин са разних страна угрожено људско достојанство. За њу се може рећи да има најбоље уметничке особине: радознала је и без предрасуда.

Највредније од ових графика тематски следе њене слике, па се можемо упитати где престаје графичка а започиње сликарска уметност. Остварила је визуелно упечатљиву представу, оригиналну, стилизовану и чулну, ослањајући се на издуженост готских и маниристичких фигура, али и на ексклузивну појавност прерафаелита и симболиста. Зато ову уметницу можемо назвати по једном њеном раду: „La Divina“!

 Сасвим другачију ликовност заступа Мирјана Томашевић (Београд, 1967) некада студент и магистрант а сада доцент на Факултету примењених уметности у Београду, за предмет Графика на Одсеку Примењена графика. Њене акватинте и комбиноване штампе великог формата (70х100 цм) у духу су уметности неговане у београдском графичком кругу. Реч је о ненаративној визуелности, ослањању на искуства српског међуратног модернизма и поратног високог модернизма, у којем до изражаја долазе вредности чисте ликовности. Одбацивши фигуру, али не и симболику, њена изложба, с правом насловљена „О асоцијацији, о простору“, отвара питање сведене стварности, реалности као предлошка уметничког дела, на основу којег се филтрацијом и апстраховањем долази до чистих и стога упечатљивих ликовних односа, хармонија форми и боја. Уметница спроводи извесну аскезу у приказивању, тиховање, или како слови један њен рад, занима је шта долази „После сјаја“. Можда су данас, како тврде постмодернисти, испричане све велике приче, али нису мале, поједини уметници и историчари уметности у том смислу не воле ни ренесансу сматрајући је исувише свечаном.

Монашки смирена у изразу, Мирјана Томашевић вредно обнавља традиционалне графичке вештине, али појавност њених радова није нимало назадна. На средини између реалног и апстрактног, простора и подсећања на њега, макро и микро космоса, као да само следи природне трагове, откривајући процесе, стања и снове невештачког, правог, првог или старог света. Њени „Ћилибари“, „Мехури“ и „Острва“ воде у други, данас скоро заборављени, митски свет природе и њене неизвештачене визуелности. Уметница само прати извесне трагове а графика постаје прелаз ка нетехнолошком, изворном и дубљем.

 

[/restrictedarea]