Почетна / Свет / Глобална револуција

Глобална револуција

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Колико је новонастала економска ситуација у Русији последица деловања Америке и њених санкција, а колико је садашња криза изрежирана иза кулиса БРИКС и алтернативних центара моћи?

Последице обновљеног хладног рата Русије и Америке већ сада постају веома видљиве. Оне су још увек, пре свега, економске, али се све више осећа и њихова безбедносна компонента. Водеће државе света ужурбано обнављају војне арсенале и припремају се за ратни сукоб – иако се на речима залажу за мир, најпре у Украјини, а онда и широм света. Тек после прошлонедељног говора председника Владимира Путина у новоизграђеном Центру управљања одбраном РФ, постаје много јасније колике су, заправо, размере руске војне изградње последњих година. А, како је најавио, 2014. година је тек почетак обнове руске војне моћи. Зато не чуди што је Вашингтон одлучио да више нема времена за чекање и увео Москви ригорозне санкције, којима би најбоље пристајао назив – превентивни економски удар. Међутим, историја је показала да су овакви напади углавном само увод у оружане сукобе, јер се изолација таквих размера примењује према непријатељу којега треба без милости уништити. А то се може вратити као бумеранг.

КРИМ И КУБА Амерички председник Барак Обама потписао је прошле недеље најновији пакет казнених мера против Русије, закон под називом „О подршци слободи Украјине“. Њиме се уводи тотална економска блокада руског полуострва Крима, које се мартовским референдумом отцепило од Украјине. „САД неће прихватити окупацију и покушај анексије Крима“, упозорио је Обама. У последње време, све чешће се примењује формулација „покушај анексије“, чиме се сугерише да Москва није у стању ни да анектира неку територију како ваља. А поготово ако ту територију „бране Американци“, водећа нација света. Међутим, санкције које је Обама увео јесу праве, као да се „руска анексија“ није завршила само на покушајима. На удару су се нашли сви могући функционери, али не само Крима већ и Новорусије. Са Крима, најпрепознатљивије лице је јавни тужилац Наталија Поклонскаја, као и вођа руске групе бајкера „Ноћни вукови“ Александар Залдастанов, познатији као Хирург. Осим њих, Обамин ембарго удара по свим виђенијим политичким фигурама Доњецке и Луганске Републике.

Тако се дошло до парадоксалне ситуације да Вашингтон после пола века укида санкције једном острву, Куби, а истовремено их уводи полуострву, Криму. Уз још једну веома битну разлику: Куба се налази 150 километара од обале САД, док је Крим удаљен 7.000 км! Па, ако за 50 година нису успели да промене режим Фидела Кастра, који им се налазио, такорећи, испред носа, како ли ће тек утицати на овај део територије Руске Федерације? Ипак, у очи највише упада то што је Законом „О подршци слободе Украјине“ уведена потпуна забрана испоруке све робе или технологија за транспорт, телекомуникације и истраживање и експлоатацију нафте, гаса и минералних ресурса. Ово последње је посебно значајно, ако се зна да су у бившим водама Украјине, поред обала Крима, потврђена велика налазишта природног гаса и нафте. И ако је један од најважнијих циљева антируског преврата у Кијеву био да Американци ставе украјински гасовод под своју контролу. Битка се води за сваки барел нафте и за сваки кубни метар гаса.

У овом светлу, није неважно истаћи да се као нови „украјински“ гасни олигарх, после фебруарског преврата појављује син америчког потпредседника – Хантер Бајден. Овај 44-годишњи правник, међутим, пре два месеца доживео је прави дебакл: избачен је из резервног састава војске САД, због позитивног теста на кокаин. Сада му преостаје само украјински гас, али је тешко веровати да ће Хантер на овом пољу бити боље среће, јер су све залихе енергента ван контроле власти у Кијеву – или под водом крај обала Крима, или – гас из шкриљаца – на територији Новорусије. Тако, једини доступан гас за Бајдена и председника Петра Порошенка остаје онај који се цевима допрема из Сибира. Али, и њега је за Кијев све мање, јер нема чиме да га плати.

 

[restrictedarea]

 

ПУТИН СЕ УСУДИО... Колико је „Евромајдан“ усрећио Украјинце, најбоље сведочи податак да је укупан прилив новца Кијеву из иностранства ове године износио девет милијарди долара, док је у обрнутом правцу страним кредиторима исплаћено чак 14, од чега три милијарде Русији. Тако је „незалежна“ Украјина, за мање од годину дана евроатлантских интеграција, дала Западу две милијарде долара више него што је од њега добила. Ни трага од лепих обећања западних функционера на „Мајдану“ како 20 милијарди донација само чека да проамеричке снаге преузму власт, што је свечано најавио тадашњи шеф Спољнополитичког одбора Европског парламента Елмар Брок. Показало се да је „западним пријатељима“ много исплативије да из Украјине извлаче новац него да га улажу. То што је Путин не само обећао већ и исплатио прву траншу помоћи од 15 милијарди долара, кијевски европејци оценили су као трик и удар на „национални понос“! Многи обични Украјинци више су веровали обећањима да ће потећи мед и млеко са Запада чим свргну „лопова“ Виктора Јануковича, али се испоставило да то није довољно. Најновије обећање Запада гласи: благостање стиже кад победите Русију у рату! Припреме су у пуном јеку…

Док се у Украјини спремају за рат и гледају како да бар одложе банкрот, Русија се такође суочава са економским променама. Медији на Западу су ликовали због пада цене нафте и, сразмерно томе, губитка вредности руске рубље. Међутим, последњих дана су се приметно стишали. Усклике среће и тријумфа заменили су много опрезнији, па чак и депресивни коментари. Последње анализе указују супротно: на паду курса рубље Русија ће највише да профитира. Према појединим тумачењима, Путин је учинио управо оно што се ни Обама, ни Џорџ Буш пре њега, нису одважили у последњих десет година са својом валутом – девалвирао је рубљу. Од сада, сваки увоз у Русију постаће много неповољнији. И обрнуто – руски произвођачи и извозници осетиће такво олакшање као да су до сада трчали маратон са теговима од 20 килограма на ногама, а онда им је терет изненада скинут! Ова драматична промена довешће до тога да руски потрошачи од сада више неће имати дилему да ли да купују домаћу или страну робу. Домаћи производи биће двоструко јефтинији…

Ако се настави овако, западни извозници изгубиће руско тржиште, јер ће њихова роба постати неконкурентна. Па ће морати или да преполове своје цене, или да забораве на 150 милиона руских потрошача. То су први схватили водећи произвођачи аутомобила, попут „Фолксвагена“, „Аудија“, „Бе-Ем-Веа“, „Јагуара“ и „Ленд ровера“, који су, како кажу, привремено обуставили продају и испоруке Русији. То, наравно, не значи да ће од сада сви Руси возити „ладе“, али ће домаћи грађани много више радити у корист руске ауто-индустрије. Исто то важиће и за другу робу, а много тога Русија може да произведе чак и боље од иностране конкуренције. Страни произвођачи су углавном дампиншким ценама најпре убијали руску индустрију, а онда наметали своје услове, чиме су имали осетну предност на гостујућем терену. Био је то плод, између осталог, једне врсте „данка“ који је Москва добровољно плаћала Западу дуже од две деценије. Томе је сада дошао крај.

ЦЕНА КОЈУ ВЕЋИНА РУСА РАДО ПЛАЋА Кремљ ће девалвирати рубљу када год буде хтео, и у мери у којој му буде одговарало. Тешко је и описати шок који је завладао међу западним „инвеститорима“, када су схватили да Русија не жели од њих да откупи рубље што су нагомилали. Понуда домаће валуте је из дана у дан расла, али Централна банка РФ није продавала девизне резерве, што је довело до праве хистерије на валутном тржишту. Сви су очекивали да ће Путин предузети све како би „сачувао“ курс, али се испоставило да то неће учинити. Па, како ће сада политички да преживи, кад животни стандард грађана буде преполовљен, запитали су се западни аналитичари. Поента је у томе да стандард неће бити преполовљен, јер домаћа роба неће драстично да поскупи и инфлација ће бити мања од 15 одсто до краја године. То је жртва коју ће 80 одсто Руса, Путинових присталица – радо платити, ако је то цена слободе и независности.

И ту сада долазимо до кључног питања: колико је новонастала економска ситуација у Русији последица деловања Америке и њених санкција, а колико је плод неких других, много деликатнијих кретања на глобалној сцени? Да ли Путин и Русија остају сами на ветрометини, или је садашња криза добрим делом изрежирана иза кулиса БРИКС и других, алтернативних центара моћи? И да ли је ова тактика преузета из филозофије џудоа, јапанске борилачке вештине којом се Путин бави већ скоро пола века?

Шеф кинеске дипломатије Ванг Ји оценио је у понедељак да Русија има све што јој је потребно да савлада тренутне тешкоће, али и поручио да је Пекинг спреман да Москви „пружи руку помоћи“, ако затреба. „Ми верујемо да Русија поседује могућности и знање да савлада економске потешкоће које су настале у последње време. Кинеско-руски односи стратешке сарадње и партнерства налазе се на високом нивоу, ми увек другу дајемо подршку и помоћ. Ако руској страни буде потребно, ми ћемо пружити сву неопходну подршку коју можемо“, истакао је Ји.

КИНЕСКА РУКА ПОМОЋИ Ове речи министра иностраних послова су изузетно значајне, што и не чуди ако се зна да две земље не само да су формирале нови светски политичко-економски блок већ и да своје заједничке напоре последњих година све очигледније артикулишу у правцу ослобађања од глобалне доминације Запада. О томе сведочи и договор да два међудржавна уговора о испорукама гаса у наредних 30 година, вредна скоро билион долара, као и нафтне аранжмане, што више преусмере у плаћања националним валутама. То не значи да ће комплетна трговина од сада да се одвија у рубљама и јуанима, али ће тај удео прогресивно расти у наредним годинама како не би дошло до наглог потискивања америчке валуте – пре него што се Пекинг и Москва, али и друге БРИКС престонице, не ослободе доларске зависности. Вашингтону је савршено јасно шта то значи. И сам Путин, на својој недавној великој годишњој конференцији за новинаре, нагласио је да ће Русија, и у најгорем сценарију, најкасније кроз две године изаћи из садашњих тешкоћа. А кинеска „рука помоћи“ не значи ништа друго до преливање финансијских средстава Москви, уколико западне у тешкоће.

Колико је све то озбиљно, види се и из најаве руског министра одбране Сергеја Шојгуа да ће Пекинг и Москва и следеће, 2015. године, одржати заједничке војне маневре. И то не само на Пацифику већ овог пута и у – Средоземљу! Када се то буде десило, озваничиће најмање две ствари. Прво, да стратешки савез Кине и Русије добија коначно и своју видљиву војну компоненту, до сада брижљиво потискивану у други, а често и у трећи план. И друго, да руско-кинеске амбиције од сада попримају глобални карактер, обухватају цео свет, укључујући Медитеран и Европу, где су до сада Американци важили за „ексклузивне газде“. А све се то, очигледно, не ради без договора са Турском, чији је лидер Реџеп Тајип Ердоган још пре две године затражио од Путина да му помогне да ступи у интеграцију са Шангајском организацијом за сарадњу, јер га „улазак у ЕУ више не занима“.

Тако се, мало-помало, исцртава сценарио „обојене револуције“, али овог пута на светском нивоу, где је на удару амерички глобализовани режим. Тиранија, корупција, гушење људских права и слобода – није ли све то данас присутно не само у равни неке појединачне земље већ на најширем, планетарном нивоу? Али, како то постићи, и да ли је уопште могуће, имајући у виду да економска моћ Запада и даље превазилази снагу Русије, чак и када се сабере са кинеском?

Стратегија џудоа може помоћи у анализи тренутне ситуације. Једна од првих ствари коју науче полазници џудоа је – „шизентај“, односно очување природно стабилног положаја тела. Борац чува стабилност и не пада, а сви мишићи су опуштени и тело је способно у датом тренутку да ступи у акцију. Чувајући првенствено стабилност, џудиста заузима најбољу позицију, како за напад тако и за одбрану. Зар муњевита девалвација рубље није управо то – очување равнотеже у ситуацији када је цена нафте преполовљена? Јер, покушај одбране валутног курса, у ситуацији када огромне количине рубаља пристижу са свих страна, а прилив девиза драматично опада, брзо би спржио руске резерве, избацио би земљу из равнотеже и значио узвраћање силом на силу. А то је управо оно што искусан џудиста никад не би учинио.

Основни циљ џудо стратегије јесте – избацити противника из равнотеже, за искусног мајстора тада је скоро цели посао завршен. Први корак ка томе је хватање противника за крагну или рукав, што би у овом случају могле да буду манипулације са ценом нафте. Када је то постигнуто, треба супарника дестабилизовати, гурањем или повлачењем, то јест манипулацијама на тржишту. Тада наступа одлучујући моменат. Нападнути не сме да пружа активан отпор, већ може користити енергију противника за свој захват! Ако противник гура, нападнути треба да га повлачи, и обрнуто. Мајстори џудоа одбацују принцип одговора силом на силу, ударцем на ударац, сматрајући то узалудним расипањем енергије и непотребним отварањем усмеравањем све снаге у једном правцу. Циљ је супротан: искористити енергију противника против њега самог како би изгубио равнотежу и иницијативу. Потпуни губитак руског тржишта – делом због забране Москве на увоз прехрамбених производа, делом због тоталне девалвације рубље – доводи до потреса и губитка равнотеже противника. Како се и сам Путин изразио ових дана, само у Немачкој од руског тржишта зависи 300.000 радних места.

ПОСЛЕДИЦЕ ГУБИТКА РАВНОТЕЖЕ Посебан мит на Западу представља руска зависност од извоза енергената. Тачно је да приходи од продаје нафте и гаса чине око четвртине руског друштвеног производа, али је пре двадесетак година овај проценат досезао и до половине. Са друге стране, Русија свакако може преживети без увозних аутомобила, телевизора и кобасица, али светска привреда не може без руских енергената. Посматрано са овог аспекта, руски производ је много атрактивнији него западни. Чак и ако би на годину дана прекинула потпуно извоз и гаса и нафте, Москва би успела да остане на ногама, али Запад сигурно не би. А ако би Русија зауставила извоз енергената само западним државама, а посебно гаса? Кремљ то готово не би ни осетио, а многе фабрике у Европи би потпуно стале, јер би њихови трошкови за енергију нарасли до неба. Ко би тада био конкурентан на светском тржишту? Само земље БРИКС, које имају закључене дугорочне уговоре са Русијом.

Зато је потпуно разумљива забринутост европских политичара попут немачког шефа дипломатије Франка Валтера Штајнмајера, или аустријског канцелара Вернера Фајмана. Штајнмајер упозорава на „озбиљну економску и финансијску кризу“, као последицу пада курса рубље и цене нафте, и каже да они који желе Русију да баце на колена чине озбиљну грешку верујући да то води већој безбедности у Европи. „Не може бити у нашем интересу да се ситуација отргне контроли“, поручио је Штајнмајер и изјаснио се против увођења нових санкција Русији. Канцелар Фајман, у интервјуу бечком „Стандарду“, критиковао је оне који „санкције уздижу у ранг религије“, инсистирајући на „алтернативи санкцијама“ и неопходности преговора са Москвом.

Суштина је у томе да земље Централне и Јужне Европе већ осећају последице „губитка равнотеже“, а Немачка и Аустрија су међу првима на удару. За сада су то, ипак, само благи потреси, али што га јаче гурају – Путин се све више повлачи. То што је руска војска само у овој години добила 142 нова авиона и 135 хеликоптера, 15 бродова и четири подморнице, 19 ПВО система и 590 нових тенкова и борбених возила, као и три пука мобилних интерконтиненталних система „Јарс“, сведочи само о томе да су му мишићи, као и рубља, потпуно опуштени. Спремни и за напад и за одбрану, потпуни „шизентај“. Када куцне час, снажни противник биће избачен из равнотеже и наступиће револуција против глобалне тираније. Зато је бивши председник СССР Михаил Горбачов вероватно у праву када својим америчким пријатељима поручује да већ долази то време и да им је боље да се сами повуку. После више неће моћи.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Za politiku sam laik,ali mogu da konstatujem, čitajući gomilu članaka o nespornom pritisku Amerike na Rusiju da mi sve liči na lošu partiju šaha.Rusi su po meni suviše oslanjaju na doktrinu koja je kroz vekove i dokazana, a to je da su u defanzivnoj postavci nepobedivi.Lično, više bi mi godilo da Putin ponekad sa Obamom odigra šah kao što je igrao Talj.Dok je Americi ceo svet interesna sfera od nacionalnog značaja, Rusi, čini mi se isuviše stoje po strani, ako grešim, vrlo bi me obradovalo.Verujem da je Putinu primarno ekonomsko osnaženje države, a ono što im se nametne kao neizbežno, rešiti na adekvatan način uz podršku celog naroda.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *