Почетна / Други пишу / Гасоводи: рат иза рата

Гасоводи: рат иза рата

Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча

Русија је прошле године торпедовала гасовод „Набуко“, пројекат за понос Европске уније. Зато је Унија ове године Русима торпедовала „Јужни ток“. Иако се реч „освета“ не спомиње увек директно, то би, у најкраћем, био заједнички тон у медијима немачког говорног подручја када коментаришу потопљени „Јужни ток“.

И док су прави ратови на релацији ЕУ–Русија све мање вероватни, рат гасоводима, плановима за гасоводе и енергетским подметањем ногу већ је одавно у току.

Аустрија спада у земље које и економски и енергетски болно погађа прекид радова на гасоводу „Јужни ток“. Генерални директор аустријског концерна ОМВ Герхард Ројс је већ у првој реакцији директно оптужио Брисел за повлачење Москве из пројекта.

„Увек сам упозоравао Брисел да не користе гас као политичко оружје у односима с Москвом“, рекао је Ројс, директор концерна ОМВ, који у фифти-фифти односу с „Гаспромом“ чини акционарско друштво „Јужни ток – Аустрија“.

Није се Москва повукла због притиска из Брисела, тврди аустријски конзервативни лист Пресе, „већ у првој линији због тога што јој је пројект постао прескуп“.

Пораст инвестиционих трошкова, губици „Гаспрома“ у Украјини, општи пад цена нафте, смањена потражња за гасом, западне санкције које су пресекле кредитне линије руском енергетском сектору – то су прави узроци да Москва објављује крај „Јужног тока“, а не бриселска блокада, пише Пресе, позивајући се на британскиФајненшел тајмс.

Необично је да оба извора пропуштају да спомену слабу тачку своје логике, наиме, да иза свих тих разлога у крајњој линији стоји казнена политика Уније према Русији.

Аустријски часопис Контра негује пуно директнији вербални приступ када коментарише Путиново повлачење из „Јужног тока“ речима: „Еврократе у Бриселу удариле ду…ом о лед.“

„Месецима су политичари у Вашингтону и Бриселу радили на томе да торпедују гасовод ‘Јужни ток’. Сад, када је руском председнику било доста те игре и кад љут улази у гасни дил с Турском, Бриселу полако свиће у глави какву је штету направио. Гасовод би балканским земљама доносио по неколико стотина милиона евра годишње само у приходима од транзита – али од тога више нема ништа“, закључује Контра.

Гасоводи су моћ

„Иако на први поглед личи на вест за енергетске специјалисте, одустајење од ‘Јужног тока’ је у стварности геополитички земљотрес“, сматра немачки лист Цајт.

„Путин допушта смрт једног мегагасовода на коме виси 12 земаља. Он кажњава мале балканске земље, Бугарску и Србију, чијим су економијама хитно потребни приходи од транзита, док истовремено јача свог наводног савезника против Европе – Турску – све то не би ли задржао руски утицај у Европи“, коментарише овај лист додајући „како је Путин у Анкари деловао готово увређено“.

Гасовод „Набуко“ је био енергетски понос Европске уније, пише Цајт.

Руси су му парирали са „Јужним током“, све док „Набуко“ није умро тихом смрћу прошле године – био је предуг, прескуп и прекомплексан, чак и да му Руси нису радили о глави.

Шпигл гледа на проблем из визуре немачке фирме „Винтершал“ (део хемијског концерна БАСФ) која у пројекту „Јужни ток – Транспорт“ учествује са 15 одсто, односно са 1,5 милијарди евра.

Прошлог месеца је фирма требало да почне са полагањем 900 километара дуге трасе испод Црног мора, а сад седи поред цеви обучених у бетонске кошуљице на смрзнутом градилишту.

Још у лето је шеф „Винтершала“ Рајнер Селе давао изјаве како га понашање Европске комисије и Бароза „потпуно збуњује“ те да му није јасно „шта Брисел у ствари хоће“ када блокира „Јужни ток“.

Чак ни франкфуртски Алгемајне цајтунг (FAZ), лист који спада у најагресивније критичаре руске политике у последњих годину дана, не мисли да је пропаст „Јужног тока“ добра ствар за Европу.

„За руског председника је изградња гасовода кроз Црно море био пројект за учвршћивање руског утицаја у Европи – но, свеједно, пропаст ‘Јужног тока’ није за Европу никакав разлог за славље“, пише FAZ.

Док бежи од зависности од руског гаса, Европа се све више заплиће у зависност од руског гаса преко украјинских транспортних система, што је још горе.

„Гасоводи су моћ“, пише минхенски Зидојче цајтунг (SDZ), док анализира логику која је стајала иза бриселске блокаде московског пројекта:

„‘Јужни ток’ би на Европу у целини имао исти ефекат као и ‘Набуко’ пре њега – смањио би зависност Уније од нестабилних политичких прилика у Украјини преко чије територије тече руски гас. На тај начин Западна Европа не би патила сваки пут кад се Руси и Украјинци посвађају“, пише у анализи.

Консеквентно тумачење текстова из немачких медија доводи до закључка: Европа је у последњих годину дана радила тешко, напорно и скупо да би себе довела у ситуацију да зависи од украјинских ратних прилика.

„Брисел се спрема на састанак са осам погођених чланица Уније, док се Кремљ стилизује као жртва геополитичког подметања“, коментарише швајцарски лист Ное цирихер цајтунг (NZZ) сусрет који је Јункер сазвао за идући уторак.

Брисел је оправдавао свој одбијајући став према пројекту „Јужног тока“ његовом неспојивошћу са европским законима, који организационо одвајају производњу, транспорт и цене гаса.

„Јужни ток“, напротив, стоји испод једног кишобрана, државног „Гаспрома“, барем у оном акционарском уделу (50 одсто, у случају Србије 51 одсто) који се тиче руског ангажмана у појединим националним пројектима.

То се може гледати на више начина, коментарише NZZ. Најпре, код „Северног тока“, који Немачку снабдева руским гасом, таква структура власништва никад није била проблем. Друго, украјинска криза је спречила да се у случају „Јужног тока“ дође до компромиса. И треће, „Јужни ток“ би дефинитивно зацементирао зависност Уније од руског гаса, због чега Брисел „све више размишља о оживљавању пројекта Јужнијег коридора“.

Руски гас – хришћански гас

Са „оживљавањем приче о Јужнијем коридору“ Европска унија дефинитивно открива да логика којом регулише своје послове са Москвом није од овог света.

Реч је о две деценије старом пројекту којим је Европа намеравала да покрије пет одсто својих потреба за земним гасом, а САД се надале да би успут јужнокавкаске државе извукле из руског утицаја.

Његово делимично потписивање у Прагу пре пет година између Уније, Казахстана, Туркменистана, Узбекистана, Египта (произвођачи), Грузије, Турске (гасоводи) и Азербејџана (производња и гасовод), Путин је пропратио лаконском поруком Европљанима: „Немојте заборавити да је руски гас – хришћански гас.“

Гасоводни систем Јужнијег кроридора (‘Набуко’ је требало да буде само један од његових подсистема) пролазио би издуженом трасом од 3.500 километара од Казахстана, преко читаве територије Турске до Италије (ТАП), носећи гас из богатих налазишта испод Каспијског мора.

Опште замерке Запада Русима биле су, и пре украјинске кризе, да у њој нема демократије, да Путин показује диктаторске тенденције, да се у Русији газе људска права и слобода медија, да она не може бити стабилан партнер либерално-демократске Уније, те да се треба окренути стабилнијим решењима и регионима.

У то име, кренуло се у пројект Јужнијег коридора, чији је сваки успех „америчка администрација славила као етапну победу“, коментарисао је FAZ још прошлог пролећа.

Шта се у међувремену догодило са том оазом стабилности?

Казахстан и Туркменистан ни после пет година нису потписали уговор. Египат пролази кроз период константних потреса и латентног грађанског рата. Азербејџан је по слободи медија на 160. месту, чак лошији од Ирака и Авганистана (према листи „Репортери без граница“ за ову годину).

Азербејџан и његов први сусед Јерменија, преко чије територије би гасовод водио даље за Турску, немају дипломатске односе и службено су у рату због Нагорно-Карабаха.

Грузијски политички систем спада у политиколошку форму „дефектне демократије“, док енормна председничка овлашћења у Казахстану и Туркменистану, као и Ердоганова позиција у Турској, немају много везе са оним што раде скромни председници европских држава.

Ирак је изворно такође позван да се прикључи пројекту Јужнијег коридора, али се никада није појавио, а како ствари тренутно стоје, и неће у догледно време.

Европска унија је пројект Јужнијег коридора увек водила под заставом диверзификације, иако би он, геополитички гледано, био „диверзификација“ само за ЕУ, док би Турској донео „унификацију“: Турска би кроз њега постала централни гасоводни чвор између Европе, Кавказа, централне Азије и Блиског истока, султан европских гасовода.

У изненађујућем акту за Европу, сада чак и руски председник јача геополитичку позицију Турске. Намерно или не, као да све што Европа, Америка и Русија у последње време раде око Украјине, иде у славу турске моћи.

http://www.rts.rs/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *