Почетна / Документи / ЕВРОАТЛАНТСКИ НАЦИЗАМ – Фордови партнери са свастиком

ЕВРОАТЛАНТСКИ НАЦИЗАМ – Фордови партнери са свастиком

Пише Никола Мартић

Фабрике „Џенерал моторсa“ и „Фордa“ у Немачкој произвеле су око 90 процената укупне количине средњих и великих камиона који су, према подацима америчке обавештајне службе, били кичма система транспорта немачке армије у Другом светском рату, каже се у Извештају Сената из 1974. године о сарадњи америчког крупног бизниса са нацистима

Посматрачи у Србији и у свету данас трагају за одговором на питање да ли се мења спољнополитички курс званичног Београда. Многи га наслућују већ и из недавних збивања на Ист Риверу. У једном гласању Србија се, опредељујући се принципијелно, удаљила од Запада.

На предлог Руске Федерације, крајем прошлог месеца, наиме, Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је резолуцију којом се осуђују покушаји глорификације нацистичке идеологије и негирање ратних злочина нацистичке Немачке током Другог светског рата. Ову својеврсну антинацистичку резолуцију, која се у тексту залаже за доношење нове, савременим догађајима прилагођене међународне конвенције о елиминацији свих форми расне дискриминације, Генералној скупштини на усвајање упутила је Трећа комисија Уједињених нација, која се бави савременим друштвеним проблемима хуманитарног карактера (кршење људских права, политички екстремизам и сл). Резолуција позива да се осујете покушаји „прања нацистичке прошлости“ свих европских колаборациониста из времена Другог светског рата, који се данас, како се наводи, настоје представити као припадници некаквих националних покрета отпора и борци за слободу. Она осуђује све покушаје негирања ратних злочина почињених широм Европе, укључујући и негирање Холокауста над Јеврејима.

Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је овај документ већином гласова: 115 гласова „за“ и само три гласа „против“, а 55 нација је било уздржано. Све то, међутим, вероватно и не би дошло у фокус светске политичке јавности да против њега нису биле само Сједињене Америчке Државе, Канада и Украјина, док су државе чланице Европске уније биле уздржане. На другој страни, окупљене око „руске“ антинацистичке резолуције нашле су се земље које су својим гласом изразиле недвосмислен став о актуелном величању нацистичке прошлости и кршењу људских права на европском континенту. Србија је, треба рећи, поред Белорусије, једина европска држава која је гласала за усвајање резолуције.

 

ФОРДОВ УТИЦАЈ НА ХИТЛЕРА Руска Федерација је изразила разочарање због тога што оваква резолуција „није могла бити усвојена једногласно“. Москва је саопштила да је „са великим жаљењем прихватила чињеницу да су против ове резолуције, коју је подржала већина земаља чланица Уједињених нација, гласале Сједињене Америчке Државе, Канада и Украјина, а да су чланице Европске уније одлучиле бити уздржане“. У званичном саопштењу, руско Министарство спољних послова окарактерисало је украјински став као „посебно алармантан“, будући да се ради, како се наводи, о земљи чији је народ, и сам велика жртва нацистичких страхота, био „фактор који је значајно допринео заједничкој победи над нацистима у Другом светском рату“.

Међутим, ако знамо како је, заправо, дошло до Другог светског рата, ко су били прави инспиратори антисемитске мржње, како је рат иза кулиса вођен и финансиран и како се, заправо, завршио, ово што се недавно догодило у Генералној скупштини Уједињених нација не би требало ни најмање да нас чуди; штавише, гласање о овој резолуцији несумњив је показатељ праве нацистичке природе савремених „евроатлантских“ интеграција.

[restrictedarea]

Историја јасно указује на то да је корен антисемитизма, у ствари, настао у Америци двадесетих година прошлог века, у чему се може тражити узрок и недавног гласања њених представника у Уједињеним нацијама. Мало је познато да је најпроминентнији, најбогатији и најутицајнији Американац тог доба, Хенри Форд (оснивач америчке аутомобилске империје, кога је магазин „Форбс“ својевремено назвао „бизнисменом века“ а угледни амерички часопис „Аутомотив њуз“ – „човеком миленијума“) у свом приватном гласилу (Дирборн индипендент) упућивао јавност на „опасности од јеврејске завере против човечанства“, и то читаве две деценије пре нацистичког геноцида над Јеврејима и другим европским народима „ниже расе“. У тада врло читаним памфлетима под називом „Интернационални Јеврејин – највећи светски проблем“ (чланци који су интензивно били превођени на неколико европских језика и широко дистрибуирани, посебно у Шпанији и Немачкој, на шта је потрошио читаво богатство) Форд је указивао на тзв. „јеврејску претњу“ – јеврејску финансијску олигархију која путем економске манипулације настоји да завлада светом (а посебно Америком).

Утицај који је својом антисемитском пропагандом Хенри Форд остварио на Старом континенту био је запањујући. Недвосмислено је инспирисао и самог лидера нацистичке Немачке Адолфа Хитлера, који „великог Американца“ чак спомиње у својој књизи „Мајн кампф“ (Моја борба): „Из године у годину они (Јевреји) постају све моћнији контролори целокупне производње у нацији која има преко 120 милиона становника; само је један велики човек, Форд, остао потпуно независан, а то њих доводи до беса.“

Чини се, такође, да у својој аутобиографији Хитлер готово препричава делове Фордовог „Интернационалног Јеврејина“ (примерак је пронађен и у фиреровој библиотеци, очигледно врло подробно проучаван). Можда најупечатљивији показатељ правих размера утицаја Фордовог антисемитизма на зачетак европског нацизма јесте чињеница да је непосредно пре почетка Другог светског рата (30. јула 1938. године, четири месеца пре немачког припајања Аустрије) Хенри Форд, у позним годинама, по директном Хитлеровом налогу, у Детроиту био одликован Великим крстом немачког орла највишег реда, најзначајнијим нацистичким орденом Трећег рајха који је могао да понесе један страни држављанин. А ради илустрације ове везе, треба рећи да је „великог Американца“ Хитлер толико ценио да је у свом кабинету имао његов портрет у природној величини.

О свему овоме својевремено је писао и реномирани амерички лист „Вашингтон пост“. Како у опширном чланку из 1998. године наводи Мајкл Добс, новинарски ветеран у „Вашингтон посту“ био задужен за Источну Европу (а својевремено је, као специјални дописник из Београда, „покривао“ и догађаје везане за смрт Јосипа Броза Тита) две највеће америчке компаније („Форд“ и „Џенерал моторс“) „попут Швајцарске банке, годинама су децидно одбијале да признају било какву везу са нацистичком ратном машинеријом, као и то да су у великој мери профитирале употребом принудног рада у својим немачким филијалама током Другог светског рата. Али историчари и адвокати који, у бројним тужбама некадашњих ратних заробљеника, истражују улогу америчке аутомобилске индустрије у немачком ратном напору сакупили су огромну доказну грађу која разоткрива чињеницу њихове колаборације са нацистима“.

Добс подробно разматра доказе који јасно упућују на везу америчких индустријалаца са нацистима, на једном месту сликовито описујући „са коликим су се изненађењем америчке трупе, током инвазије на Европу 1944. године, сусреле са немачком војном механизацијом“, такође произведеном у фабрикама „Форда“ и „Опела“ (тада саставним делом „Џенерал моторса“). У овом тексту „Вашингтон пост“, такође, наводи да „веза ‚Форда‘ и ‚Џенерал моторса‘ са нацистима сеже у двадесете и тридесете године прошлог века, у доба када су се ове две америчке аутомобилске компаније међусобно бориле за приступ профитабилном немачком тржишту. Хитлер се у то време дивио производним капацитетима америчке аутомобилске индустрије а био је и страствени читалац Фордових антисемитских трактата. ‚Хенри Форд је моја инспирација‘, рекао је  Хитлер новинарима из Детроита две године пре него што ће постати немачки канцелар, 1933. године“.

 

СПИСАК НАЦИСТИЧКИХ ПАРТНЕРА Хенри Форд, најуспешнији Американац свог времена, није, међутим, усамљен пример успешне сарадње америчког великог бизниса са европским снагама које ће ускоро на Старом континенту починити, по размерама и гротескности, до тада невиђене злочине. Подугачак је списак Американаца који су између 1920. и 1940. године одржавали „профитабилне пословне односе“ са нацистичким Трећим рајхом у настајању. На том списку су, међу осталима, и позната имена попут Џозефа Кенедија (отац убијеног америчког председника Џона Фицџералда Кенедија, бизнисмен, инвеститор и Рузвелтов амбасадор у Великој Британији) и Џона Рокфелера (амерички бизнисмен, финансијски магнат, оснивач компаније „Стандард оил“) али и мање познате личности из „високог америчког друштва“ као што су Ендрју Мелон (бизнисмен, банкар, шеф Америчког трезора и такође амбасадор САД у Великој Британији) Ален Далс (потоњи шеф Централне обавештајне агенције је организовала „пацовске канале“ за прихват „поражених европских нацистичких непријатеља“) и Чарлс Линдберг (авијатичар, писац, проналазач, човек који је за своје „историјске заслуге“ у Америци одликован највишим орденом – Медаљом части). Листа америчких компанија које су са својим „прекоокеанским нацистичким партнером“ радиле на „унапређењу пословне сарадње“ непосредно до почетка Другог светског рата (а неке, како ће се испоставити, и током самог рата) није мање интересантна. Ту су, осим аутомобилских гиганата „Форд“ и „Џенерал моторс“, и „Џенерал електрик“, „Ду Понт“ и већ поменути „Стандард оил“ (данас „Ексон“) − америчке фирме без чијег би капитала размере нацистичке експанзије у Европи биле незамисливе.

Овде треба поменути и највећу немачку хемијску компанију тог времена, „И. Г. Фарбен“, са којом су „земље развијеног Запада“ (САД, Енглеска, Аустралија и др.) одржавале врло интензивну пословну сарадњу. Иначе, овај нацистички хемијски гигант је директно одговоран за производњу јаког пестицида познатог као „Циклон Б“, којим је у Европи, у гасним коморама, убијено неколико милиона људи. После рата, савезници су расформирали „И. Г. Фарбен“, али је он наставио да функционише кроз друге, мање корпорације, међу којима је данас најпознатија мултинационална компанија „Бајер“ (некада део нацистичке индустрије смрти где је, осим тога што је до изнемоглости коришћена радна снага робова из нацистичких логора, такође велики број људи умро од гротескних експеримената на живим људским бићима). Упркос томе, „Бајер“ је данас најпознатији по свом изуму – аспирину, а комерцијални лого ове компаније доминира апотекама широм света.

Недовољно је, међутим, познато да би без „финансијске подршке“ америчког крупног бизниса и моћних америчких банака било готово немогуће и замислити огроман индустријски прогрес у Немачкој између два рата. Није тајна да су, иако званично две зараћене стране, Америка и Немачка одржавале врло живу привредну и финансијску сарадњу (у тзв. „приватном сектору“, али без интервенције државе која би ово спречила). Тако су америчке компаније „Форд“ и „Џенерал моторс“ све време током Другог светског рата снабдевале нацисте камионима и „пратећом опремом“ (између осталог − возилима којима су људи одвожени у логоре) док је Рокфелеров „Стандард оил“ допремао Хитлеру нафту, погонско гориво за „нацистички мотор“ којим је Немачка прегазила читаву Европу, огроман део Русије и северну Африку. О овоме упечатљиво сведочи Извештај америчког Сената из 1974. године, у којем, између осталог, стоји: „Активности ‚Џенерал моторса‘, ‚Форда‘ и ‚Крајслера‘ пре Другог светског рата и током њега веома су индикативне. У то време ове фирме су доминирале аутомобилском индустријом и у САД, и у Немачкој. С обзиром на своје велике продукцијске могућности, производња возила има веома велики значај за систем националне одбране… Допринос ових фирми америчким ратним напорима, у смислу производње тенкова, делова авиона и друге опреме, врло је добро познат. Мање се, међутим, зна колики је допринос фабрика ових компанија у иностранству, у земљама Сила Осовине. Уопште узев, ове компаније су максимизирале профит тако што су снабдевале обе стране сировинама потребним за производњу средстава којима се водио рат.“

„Џенерал моторс“ и „Форд“ су, каже се у Извештају, постали саставни део нацистичке ратне машинерије. „У фабрикама ‚Џенерал моторса‘ произведено је на хиљаде бомбардера немачког ‚Луфтвафеа‘, док су америчке фабрике ове исте компаније производиле авионе за армију САД“. И „Форд“ је такође био активан у припремама нацистичке Немачке за Други светски рат. Године 1938, на пример, отворена је фабрика за производњу камиона у Берлину. Према подацима америчке обавештајне службе, стварна сврха ове фабрике била је производња „возила за превоз трупа“ која су стављена на располагање немачком Вермахту. Те године је Хенри Форд добио орден нацистичког немачког орла (прве класе)… По избијању рата 1939. године, Силе Осовине су претвориле фабрике „Џенерал моторса“ и „Форда“ у постројења за производњу војних камиона и авиона. Оне су произвеле око 90 процената укупне количине средњих и великих камиона који су, према извештајима америчке обавештајне службе, били кичма система транспорта немачке армије.

С обзиром на њихову мултинационалну природу пословања и доминацију на светском тржишту аутомобилске индустрије, „Џенерал моторс“ и „Форд“ су били главни снабдевачи снага фашизма и снага демократије. Могуће је, наравно, констатовати да је сарадња са обе стране у једном оружаном конфликту легитиман економски интерес, попут финансирања обе политичке партије пред изборе, што је уобичајена корпоративистичка пракса у политици данас. Да су у Другом светском рату победили нацисти, „Џенерал моторс“ и „Форд“ данас би били беспрекорно нацистички; међутим, с обзиром на то да је Хитлер изгубио рат, ове компаније су из рата изашле као беспрекорно америчке. Какав год да је био исход Другог светског рата, ове корпорације би преживеле конфликт а економски интерес њихових акционара био би у сваком случају заштићен, каже се у Извештају Сената.

У светлу ових чињеница, узроци америчко-канадско-украјинског одбијања „руске“ антинацистичке резолуције, уз европску уздржаност, постају много јаснији. Сврставање Србије уз Русију приликом овог гласања, међутим, показује да је прошлост немогуће занемарити, ма колико били загледани у будућност.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Kakvo iznenađenje,da je,Amerika protiv rezolucije UN,koga to zapanjuje?Mene više iznenađuje,uzdržana,pravedna i humana Evropa,koju je gazila nacistička čizma,koja je nekada imala neku meru,a danas je,satelit robovlasničke zemlje,zemlje,ubice,koja pobi pola sveta u ime Američke“demokratije“.Znali su sve šta se dešava u Nemačkoj,za logore smrti,krematorijume,za pogrom Jevreja,zajedno sa Englezima,iznedrili su Hitlera,i kada je bilo očito da gubi rat,tada su stupili kao saveznici,izigravajući pobednike.Mogu uništiti svaki pismeni trag istorije,ali,bar kod nas,večno se prenosila s kolena na koleno,istina ne nestaje,ne može se nikada sakriti.Bože, daj nam snage i pameti,da smo na pravoslavnoj strani,a ne na strani bezbožnika,krvoloka,čije su ruke večno krvave do ramena,koji nemaju svesti i savesti.Živeo pravoslavni svet,poštujući deset Božijih zapovesti!Živela Srbija i Rusija,živeo Pečat,svetlost istine i pravde! Luna.




    0



    0
  2. Obrad Lipovac

    Dok su srpski (i ostali) nacionalisti tužakali SFRJ za ugrožavanje ljudskih prava, srpski komunisti su, pored ostalog, pričali ovo i ovome slično. I američka hemijska industrija je sve vrema ww2 saradjivala sa Japanom. Prema tome niste otkrili Ameriku, samo od nas prepisujete.

    Smešno je, a za Srbiju posebno tužno, što ovakvi kao vi uspevaju decenijama da varaju narod i predstave se kao levica.

    A kija ste vi levica najbolje vam pokazuje ovaj gore pravoslavni fundamentalista koji viče:

    Živeo pravoslavni svet,poštujući deset Božijih zapovesti! Živela Srbija i Rusija,živeo Pečat, svetlost istine i pravde! Cccccccc




    0



    0
  3. Gospon Llpovac,mnogo grešite u svemu.A,što se tiče levice,nema je,odavno u svetu,čista farsa.A,što se tiče vas rimokatolika,surađivali ste s Nemcima,progonili Srbe i Jevreje,mnoga su svedočanstva o tome,ništa vas nemože rehabilitovati.Dočekali ste Nemce kao oslobodioce,zatim se nonšalantno priključili partizanima,kada je bilo očito da gube rat i vi sa njima.Koljete Srbe,Srpsku decu i odete u vašu crkvu,pomolite se,i,sve vam je oprošteno.Naša vera je onakoja kaže,ljubu bližnjeg svoga kao samog sebe.uči nas praštanju,a vas vaša mržnji.Pitam Vas,znate li,da su vaši domoljubci,po dozvoli starešina,da primene i silu,za žene,koje se budu opirale,tako su silovali preko 2000žena u RS.Kad ste tako čestiti,zašto ste uzurpirali imovinu Srba koje ste proterali s vekovnih ognjišta.Zašto pišete i pevate“ubi Srbina,zakolji,da više ne postoji“Mržnja ubija i razara,dajte malo mesta ljubavi i poštenju,to ushićuje čoveka.U vašoj seriji Ponos Ratkajevih,dosta se vidi kakvi ste bili,ali to je,sitnica.Verujete,kao i nacisti,da ste viša arijevska rasa,tako se ponašate i u Srbiji.Dočekali steGotovinu kao heroja,zna se šta je radio,a smeta vam Šešelj-Zašto?Kada se izlečite od mržnje onda imate pravo na komentar.Žensko sam,rođena posle rata.Vi ste za vreme Broza imali u Srbiji veća prava od nas.Dole EU,Živeo Pečat,list slobodne Srbije,živela pravoslavna Srbijai pravoslavna Rusija,živeo sav pravdoljubivi svet!-Luna.




    0



    0
  4. Milane, Milane. Ko tebe tako nagrdi. Žao mi je, veruj mi, ali etnički sam Srbin. Naravno, nisam tako deluxe kao ti ili …., ali brate, Srbin sam, nisam ja kriv.

    Što se tiče Hrvata, već od početka 1942. godine su dostigli proporcionalnu zastupljenost u jedinicama NOV. Na „Sutjesci“ su najviše stradali.

    Naš najveći problem je to što se ispostavilo da u skoro svakom Srbinu čuči mali Draža, kao što je u većini Hrvata čučao 50 godina mali Ante.




    0



    0
  5. Овако,србине мој, ако мало пажљивије прочиташ коментар о којем пишеш
    видећеш да је писан женским стилом,не варам те,то је писала моја супруга, наиме делимо писање коментара, она се потписује као Луна.Ни она ни ја никакве везе немамо са Дражом, и њен и мој отац су изгубили животе као борци НОБ-еа, или као партизани.Хрвати су били ретки у партизанима 1942 и 1943 тек крајем 1943 а поготово 1944 су масовније ступили у партизанске редове, тада је већ било јасно ко ће победити.
    Да не дуљим, препоручујем ти да читаш коментаре у Хрватским новинама
    (тиску),као и у Српским новинама (штампи), где се спомињу вести из Србије или Хрватске, упореди их и биће ти јасно где ко чучи.
    Поздрав србина србину. —-милан




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *