Милорад Вучелић / главни уредник
Потрошено је на страницама нашег листа претходних година много речи и образложено много аргумената који упућују на погубне последице еврофанатизма и евроунијаћења. Та својеврсна идеологија упорно и намерно одржава читаво српско друштво и народ у некаквом међувремену и ишчекивању неког љубавног и судбоносног састанка до којега вероватно никада неће доћи. Она истовремено паралише и демобилише све наше националне потенцијале и снаге. У јавну свест се свакодневно уливају читаве набујале реке неверице у сопствене способности. У сталном и упорном прилагођавању нечему чега нема и што је далеко и предалеко, или на нашу срећу недостижно, пропуштају се многе или готово све значајније прилике и уништава се свако исказивање преосталог самопоуздања и вере у сопствене моћи. Овај народ, који никада није поклекао пред силнима и охолима, сада се отворено и свакодневно наговара да одустане од суочавања са развалинама наше економије и културе и да то одустајање прикрива шминком европејских сулудих закона и пакета и сиротињским ишчекивањем да се догоди какво Бриселско чудо.
Узгред буди речено, мало шта је толико одвраћајуће и одбијајуће као што је то сиво чиновништво Брисела, али наши се министри и министарке враћају из те и сличних престоница озарени и фасцинирани баш као да их је пољубио некакав принц из бајке. Оду као Срби а врате се као европејци. Какви су били Срби такви су и европејци. Просто је запрепашћујући тај драстични трансфер идентитета.
Бавили смо се већ познатим последицама описане идеологије. Али све више и више се исказује и постаје све очигледнија једна скривена опасност. Реч је о новој врсти ксенофобије која нам се намеће а која никада није била карактеристична за наш народ. Она се све брже, па и преко медија главног тока, несметано шири.
[restrictedarea]
Најпре, поменимо да смо се у том смислу већ свикли на исповедање отворене мржње према Русији и Русима, а јасно је шта мислимо о њој. Њу, збирно гледано, заступају разни другосрбијанци. Као и они који се укрцавају у тај воз у жељи да нешто ућаре. Она је залога њихове демократичности, толеранције и ширине. Занимљиво је пак то што промотори ових уверења до невероватних (раз)мера мрзе Русе, и због Совјетског Савеза и због комунизма, а истовремено величају и обожавају Броза и југословенство. Смета им прекрајање државних граница на Криму, али им не смета разарање државних граница у држави у којој су некада живели и према којој и даље и све више демонстрирају љубав или бар носталгију.
Уочава се и да је, чим је почело помињање Арапа и српских економских односа са Емиратима, глатко кренуло омаловажавање и отворено подозревање и исмевање. Карикатуре и разне отровне „духовитости“ о арапским шеицима, порукама и маниром повремено подсећају на бечку штампу 1914. године после Принциповог атентата на Фердинанда.
О Африканцима, а у вези са помињањем нових и старих пријатеља из времена несврстаних, изливена је прилична количина ниподаштавања. О подсмеху да и не говоримо.
Свака реч критике на рачун Мађарске и њеног односа према Војводини, сепаратизму и сецесионизму у њој, до јуче је од другосрбијанаца, лигаша, „игманиста“ и независних новинских удружења била дочекивана на нож и коришћена као доказ агресивног српског национализма. Одједном, са појавом Виктора Орбана и захваљујући његовом понашању око „Јужног тока“, Мађари, па и њихове политичке организације посташе мета напада. У време боравка на Самиту у Београду, Виктор Орбан је био вишекратно изложен посебној критици и на нашем Јавном сервису. На миг Вашингтона и Брисела, и Мађари посташе криви па се поче Србима наметати и угарофобија. Ко у име ове две светске престонице ради, може да ради шта хоће, колико сутра ће се та иста угарофобија ставити на плећа свим Србима, и то баш од оних који је сада и заступају и шире.
Потом су на ред стигли и Кинези. Вишедневна и по много чему више него значајна и изузетна посета председника Владе НР Кине јесте догађај који није успео да се у бројним новинама и медијима избори за насловну страну. Потцењивање и обесмишљавање ове посете одвија се увелико. Не ваљају ни Кинези! Зашто? Па зато што у послу имају неке своје интересе! То што их имамо и ми није важно. Недопустиво је да ми радимо нешто што је и у нашу корист и што нас може оспособити да бар делом станемо на своје ноге. Треба осујетити и пресећи сваку могућност да будемо способни да закорачимо неком сопственом стазом која није пут без алтернативе. Србија мора бити лишена избора.
Чуде се наши коментатори и аналитичари зашто смо ми некоме важни. Подозревају. Кажу, не може бити да смо ми некоме важни, а стварни њихов циљ је да нас направе неважним и неспособним за све осим да слепо извршавамо налоге ЕУ. И наши министри су се скандалозно истакли приликом кинеске посете. И шефови јавних предузећа такође су демонстрирали свој безобразлук. Без икаквих консеквенци, бар засад. Замислите да су тако нешто урадили у односу на „светињу“ од ММФ-а. Не би им трага више било.
Не би се ови ксенофоби, готово расисти, под глобалистичком, евроатлантском и космополитском маском, ни на трен узнемирили када би нека значајна инвестициона сарадња долазила са Запада. Били би то невиђени панегирици. Морају, међутим, они сада и унапред да се правдају, па дају изјаве попут: „Само Кина има новца за велике пројекте.“ Јер, да га на Западу имају, не бисмо ми кинеске инвестиције ни узели. Какав црни Пут свиле. Ако колико сутра неком чиновнику из Брисела засмета што нешто није усаглашено са чувеним правилима ЕУ, ето нам белаја. ММФ је већ поручио да можемо инвестирати у инфраструктуру само од приватизационих прихода, дакле, на пример, од продаје „Телекома“.
На Западу, иначе, даме и господо, ако већ, на своју и нашу бруку и срамоту, нисте научили и знали, има превише пара, али не пада им ни на крај памети да их Србији дају. И важно је оваквим изјавама Србима провући такође и важну поруку како, ваљда, Русија, нема пара.
Пред новогодишње и божићне празнике, у једном нашем лепом граду на самом северу Србије, Суботици, државни и привредни функционери брину бригу о великом исељавању младих и стручних људи. И како та брига изгледа? Дословно се каже овако: „Једина шанса за наш крај су стране инвестиције. Наша највећа предност је млада и јефтина радна снага. Ако останемо без тих младића и девојака, остаћемо без јефтине младе радне снаге и онда нам инвеститори неће доћи.“ Дакле, сви млади, остајте овде, нудимо вам лепу будућност: бићете јефтина млада радна снага док не остарите а онда ћете, ако будете имали среће, бити старија радна снага, а ако вас срећа не буде пратила, бићете отпуштени.
И коме сада може бити нејасно зашто млади, у хиљадама и десетинама хиљада, одлазе из своје земље. То је јасно, али је мање јасно да је Србију већ обузело поунутрашњење свести колонијалног неолиберализма и да је процес самопонижења и самопоништавања достигао неслућене размере.
Са надом да ћемо бар нешто у Новој 2015. години успети да променимо и поправимо:
Христос се роди!
Срећна Нова година!
[/restrictedarea]
