Drugosrbijanski ksenofobi

Milorad Vučelić / glavni urednik

Potrošeno je na stranicama našeg lista prethodnih godina mnogo reči i obrazloženo mnogo argumenata koji upućuju na pogubne posledice evrofanatizma i evrounijaćenja. Ta svojevrsna ideologija uporno i namerno održava čitavo srpsko društvo i narod u nekakvom međuvremenu i iščekivanju nekog ljubavnog i sudbonosnog sastanka do kojega verovatno nikada neće doći. Ona istovremeno parališe i demobiliše sve naše nacionalne potencijale i snage. U javnu svest se svakodnevno ulivaju čitave nabujale reke neverice u sopstvene sposobnosti. U stalnom i upornom prilagođavanju nečemu čega nema i što je daleko i predaleko, ili na našu sreću nedostižno, propuštaju se mnoge ili gotovo sve značajnije prilike i uništava se svako iskazivanje preostalog samopouzdanja i vere u sopstvene moći. Ovaj narod, koji nikada nije poklekao pred silnima i oholima, sada se otvoreno i svakodnevno nagovara da odustane od suočavanja sa razvalinama naše ekonomije i kulture i da to odustajanje prikriva šminkom evropejskih suludih zakona i paketa i sirotinjskim iščekivanjem da se dogodi kakvo Briselsko čudo.

Uzgred budi rečeno, malo šta je toliko odvraćajuće i odbijajuće kao što je to sivo činovništvo Brisela, ali naši se ministri i ministarke vraćaju iz te i sličnih prestonica ozareni i fascinirani baš kao da ih je poljubio nekakav princ iz bajke. Odu kao Srbi a vrate se kao evropejci. Kakvi su bili Srbi takvi su i evropejci. Prosto je zaprepašćujući taj drastični transfer identiteta.

Bavili smo se već poznatim posledicama opisane ideologije. Ali sve više i više se iskazuje i postaje sve očiglednija jedna skrivena opasnost. Reč je o novoj vrsti ksenofobije koja nam se nameće a koja nikada nije bila karakteristična za naš narod. Ona se sve brže, pa i preko medija glavnog toka, nesmetano širi.

 

[restrictedarea]

Najpre, pomenimo da smo se u tom smislu već svikli na ispovedanje otvorene mržnje prema Rusiji i Rusima, a jasno je šta mislimo o njoj. Nju, zbirno gledano, zastupaju razni drugosrbijanci. Kao i oni koji se ukrcavaju u taj voz u želji da nešto ućare. Ona je zaloga njihove demokratičnosti, tolerancije i širine. Zanimljivo je pak to što promotori ovih uverenja do neverovatnih (raz)mera mrze Ruse, i zbog Sovjetskog Saveza i zbog komunizma, a istovremeno veličaju i obožavaju Broza i jugoslovenstvo. Smeta im prekrajanje državnih granica na Krimu, ali im ne smeta razaranje državnih granica u državi u kojoj su nekada živeli i prema kojoj i dalje i sve više demonstriraju ljubav ili bar nostalgiju.

Uočava se i da je, čim je počelo pominjanje Arapa i srpskih ekonomskih odnosa sa Emiratima, glatko krenulo omalovažavanje i otvoreno podozrevanje i ismevanje. Karikature i razne otrovne „duhovitosti“ o arapskim šeicima, porukama i manirom povremeno podsećaju na bečku štampu 1914. godine posle Principovog atentata na Ferdinanda.

O Afrikancima, a u vezi sa pominjanjem novih i starih prijatelja iz vremena nesvrstanih, izlivena je prilična količina nipodaštavanja. O podsmehu da i ne govorimo.

Svaka reč kritike na račun Mađarske i njenog odnosa prema Vojvodini, separatizmu i secesionizmu u njoj, do juče je od drugosrbijanaca, ligaša, „igmanista“ i nezavisnih novinskih udruženja bila dočekivana na nož i korišćena kao dokaz agresivnog srpskog nacionalizma. Odjednom, sa pojavom Viktora Orbana i zahvaljujući njegovom ponašanju oko „Južnog toka“, Mađari, pa i njihove političke organizacije postaše meta napada. U vreme boravka na Samitu u Beogradu, Viktor Orban je bio višekratno izložen posebnoj kritici i na našem Javnom servisu. Na mig Vašingtona i Brisela, i Mađari postaše krivi pa se poče Srbima nametati i ugarofobija. Ko u ime ove dve svetske prestonice radi, može da radi šta hoće, koliko sutra će se ta ista ugarofobija staviti na pleća svim Srbima, i to baš od onih koji je sada i zastupaju i šire.

Potom su na red stigli i Kinezi. Višednevna i po mnogo čemu više nego značajna i izuzetna poseta predsednika Vlade NR Kine jeste događaj koji nije uspeo da se u brojnim novinama i medijima izbori za naslovnu stranu. Potcenjivanje i obesmišljavanje ove posete odvija se uveliko. Ne valjaju ni Kinezi! Zašto? Pa zato što u poslu imaju neke svoje interese! To što ih imamo i mi nije važno. Nedopustivo je da mi radimo nešto što je i u našu korist i što nas može osposobiti da bar delom stanemo na svoje noge. Treba osujetiti i preseći svaku mogućnost da budemo sposobni da zakoračimo nekom sopstvenom stazom koja nije put bez alternative. Srbija mora biti lišena izbora.

Čude se naši komentatori i analitičari zašto smo mi nekome važni. Podozrevaju. Kažu, ne može biti da smo mi nekome važni, a stvarni njihov cilj je da nas naprave nevažnim i nesposobnim za sve osim da slepo izvršavamo naloge EU. I naši ministri su se skandalozno istakli prilikom kineske posete. I šefovi javnih preduzeća takođe su demonstrirali svoj bezobrazluk. Bez ikakvih konsekvenci, bar zasad. Zamislite da su tako nešto uradili u odnosu na „svetinju“ od MMF-a. Ne bi im traga više bilo.

Ne bi se ovi ksenofobi, gotovo rasisti, pod globalističkom, evroatlantskom i kosmopolitskom maskom, ni na tren uznemirili kada bi neka značajna investiciona saradnja dolazila sa Zapada. Bili bi to neviđeni panegirici. Moraju, međutim, oni sada i unapred da se pravdaju, pa daju izjave poput: „Samo Kina ima novca za velike projekte.“ Jer, da ga na Zapadu imaju, ne bismo mi kineske investicije ni uzeli. Kakav crni Put svile. Ako koliko sutra nekom činovniku iz Brisela zasmeta što nešto nije usaglašeno sa čuvenim pravilima EU, eto nam belaja. MMF je već poručio da možemo investirati u infrastrukturu samo od privatizacionih prihoda, dakle, na primer, od prodaje „Telekoma“.

Na Zapadu, inače, dame i gospodo, ako već, na svoju i našu bruku i sramotu, niste naučili i znali, ima previše para, ali ne pada im ni na kraj pameti da ih Srbiji daju. I važno je ovakvim izjavama Srbima provući takođe i važnu poruku kako, valjda, Rusija, nema para.

Pred novogodišnje i božićne praznike, u jednom našem lepom gradu na samom severu Srbije, Subotici, državni i privredni funkcioneri brinu brigu o velikom iseljavanju mladih i stručnih ljudi. I kako ta briga izgleda? Doslovno se kaže ovako: „Jedina šansa za naš kraj su strane investicije. Naša najveća prednost je mlada i jeftina radna snaga. Ako ostanemo bez tih mladića i devojaka, ostaćemo bez jeftine mlade radne snage i onda nam investitori neće doći.“ Dakle, svi mladi, ostajte ovde, nudimo vam lepu budućnost: bićete jeftina mlada radna snaga dok ne ostarite a onda ćete, ako budete imali sreće, biti starija radna snaga, a ako vas sreća ne bude pratila, bićete otpušteni.

I kome sada može biti nejasno zašto mladi, u hiljadama i desetinama hiljada, odlaze iz svoje zemlje. To je jasno, ali je manje jasno da je Srbiju već obuzelo pounutrašnjenje svesti kolonijalnog neoliberalizma i da je proces samoponiženja i samoponištavanja dostigao neslućene razmere.

Sa nadom da ćemo bar nešto u Novoj 2015. godini uspeti da promenimo i popravimo:

Hristos se rodi!

Srećna Nova godina!

[/restrictedarea]