Демонтажа добрих односа Берлина и Москве

Кроз последњу деценију и по, Немачка и Русија су консеквентно изграђивале међусобну економску испреплетеност: Немачка је постала главни руски трговински партнер, док Русија покрива готово половину немачке потребе за гасом. Двеста хиљада Руса живи у Немачкој, руски бизнис располаже изврсним везама у немачким пословним круговима и утицајним круговима социјалдемократа.

На делу је политичко-економска конструкција систематски подизана под претходним немачким канцеларима Хелмутом Колом и Герхардом Шредером, која је 2005, углавном формирана, пала у крило њиховој прагматичној наследници Ангели Меркел. У години која измиче то се партнерство систематски, корак по корак, круни и разграђује, до тачке без повратка. Москва за такву ситуацију криви неразборитост Берлина, Берлин оптужује непрозирност Москве.

Иако, за разлику од њених претходника, она једина говори руски, Ангела Меркел се са руским председником Путином разуме лошије него они. Ниједан њен наступ ове године није прошао без канцеларкине примедбе како добар део њеног радног времена отпада на покушаје да “разуме Путина”.

У читавом европском простору се “разумевање Путина” у протеклих годину дана развило у посебну грану политичке филозофије, али нигде та дебата не протиче у тако емотивној размени “про-Путин” и “контра-Путин” аргумената као у Немачкој.

Истина је да по том питању има и других емотивних јавности – Пољска, балтичке земље – али дебатне линије узимају тамо монотони контра-Путин ток. Немци, за разлику од њих, искрено се муче да дођу до јединственог лингвистичког, политичког и културног превода онога “што Путин хоће”.

Од јануара ове године је питање “Шта Путин заправо хоће?” чести гост на страницама медија немачког говорног подручја. За кратко време је нестало након што је летос изнад Украјине оборен малезијски путнички авион, да би се од јесени постепено враћало, а да га нико није, у разним варијантама, изговорио тако често као немачка канцеларка Меркел.

Меркелова и сујетни мушкарци

У децембарском броју угледног америчког часописа Њујоркер објављен је текст “Смирена Немица” у потпуности посвећен немачкој канцеларки, у коме аутор Џорџ Пекер описује успон и истрајавање “најмоћније жене на свету која даје све од себе како не би била интересантна”.

Као “угледна” у нашем нервозном времену важи данас скоро свака новина у којој су текстови десет пута дужи од наслова, али Њујоркер максимализује то правило. На тридесетак страна аутор исцртава персонални хабитус, циљеве, мотиве, емоције и визије унутар којих и са којим делује “најмоћнија неинтересантна жена на свету”, Ангела Меркел.

Овако би, у максималном сажимању, изгледали његови закључци о немачкој канцеларки: Хабитус = администратор јавних послова; циљ = моћ; мотив = слобода; емоција = ликовање над побеђеним противницима; визије = до две недеље краткорочне, две недеље дугорочне, других нема.

Пекер, који је месеце провео у разговору са десетинама њених сарадника, пријатеља, непријатеља, аналитичара и посматрача – али не и са самом Меркеловом, која је одбила сусрет – описује канцеларку на два нивоа. Прво, како се као млада особа развијала у троуглу између пруске дисциплине, совјетске Русије и хладног научног метода (студирала је физику, докторирала квантну хемију), а после тога како се на политичком врху развијала у троуглу између Путина, Обаме и немачког менталитета.

“Ако је наљутиш, то је твоја смрт”, каже Џон Корнблум, бивши амерички амбасадор који још увек живи у Берлину. А шта је за њу духовито? Наслађивање над неуспехом свих оних који су јој се супротставили на њеном путу према моћи.

Док чека на пад “оних који су јој се супротставили”, Ангела има анђеоско стрпљење, а пре свега зна како се на јавној сцени побеђују “сујетни мушкарци” као што су Хелмут Кол, Герхард Шредер, Јошка Фишер и други.

Све до сада речено о Ангели Меркел не стоји овде у функцији критике, и свакако не би издржало снагу јавног аргумента да танана душа, још к томе женска, не би ни могла да постане велики политичар. Напротив, све је ово речено да би се показало како Ангела Меркел види, доживљава и третира Владимира Путина: Као још једног “сујетног мушкарца” у политици коме треба показати његово место.

У њеном политичком космосу који функционише између “пруске тврдокорне правдољубивости и бруталности”, Путин показује неподношљиву дозу Берлусконијеве самоуверености, Шредеровог мачизма и медијске лакоће Јошке Фишера.

Путин је за њу, на неки начин, “домаћи” политичар – још само када би разумела шта он, у ствари, хоће.

Руси и Немци, две блиске нације

Руска и немачка “блискост” условљена је заједничком драматичном историјом и међусобним ратним катаклизмама. Некад су се чак борили и на истој страни, али оне ситуације када нису, створиле су неразмрсив комплекс агресора и жртве.

То јест, неразмрсив комплекс историјских дубиоза с немачке осматрачнице, док руска страна има врло јасну, “размршену” представу о томе ко је био агресор а ко жртва у прошлом веку, шта је била акција а шта реакција, шта је био злочин а шта казна, чак и када се појављивала као лице освете.

За време реновирања зграде берлинског Рајхстага пре неколико година, радници су испод слојева шута, земље и година открили ћириличне графите руских војника из маја 1945. типа: “Москва Берлину 9.5.1945.” или “ј…м Хитлера у д..е”. Графити су остали. Они су данас интегрисани у обновљени изглед парламента као комплексно историјско сведочанство.

“Ниједна друга земља не би толерисала трајне трагове освајача на својим најважнијим службеним зградама. Али, како су немачки злочини кроз историју остали јединствени, јединствене су и немачке методе сећања на њих”, пишеЊујоркер.

Реч је о историјски изграђеном националном рефлексу, по коме Немачка себе воли док се мрзи, брани се од превеликог самопуздања тиме што негује визуелну културу сећања на старе злочине. “Немачка самокритика и самопрезир су део немачког успеха, то је национална формула: Мржња према самом себи чини те јачим”, каже Маријам Лау из часописа Цајт.

Али, ако је то немачки спецификум, да ли “мржња” према себи самом даје морално одрешене руке да “мрзиш” и друге? Да ли је тај механизам, у бизарном акту колективне пројекције, сада на делу у Меркелиној Немачкој према Путиновој Русији?

Медијски “Рамбује синдром”

У бројним немачким телевизијским емисијама дебатног типа, у неким медијским текстовима или реакцијама ове године, увек се нашао неко (уз протесте осталих, мора се признати) ко би руског председника описивао кроз идеолошку формулу националсоцијализма и фашизма, некад чак и сасвим експлицитно.

Ту смо очито на неком опасном емотивном терену. Јер, оптуживати председника нације чијих су двадесет милиона побили нацисти као “нацисту” сигурно не спада у рационални комплекс немачке јавности.

Чак ако узмемо да је својевремена изјава Шредера по којој би Путин био “демократа без иједне мане” обично пријатељско претеривање, остаје чињеница да они који у немачким медијима и јавности критикују Путина полазе од паралеле са апсолутним злом нацистичког режима, као да се Путинова “воља за моћ” не може објаснити у неким идеолошки неутралнијим терминима.

На почетку ове године, немачки медији су још третирали Путина са аутоматским поштовањем које, чак и кад је критички формулисано, следује председнику једне државе, једне веома велике државе, са којом Немачка има компликовану историју и дубоко испреплетену данашњицу.

Како је ова година одмицала, а руски званиничници наступали са мешавином британски сувог хумора, неверице и економски утемељеног става “неће ваљда”, тако је тон у добром делу медија (ФАЗ, АРД, ЗДФ) постајао све грубљи, увреде све ниже, слике Путиновог лица све изобличеније.

На дело је ступио такозвани “Рамбује синдром”, познат из времена Слободана Милошевића у Србији. До Рамбујеа, он је био недисциплиновани државни председник који има проблема са демократијом и историјским тренутком. После Рамбујеа, он је у западним медијима добио медијско покривање које следује провалницима, џепарошима и осталим ситим криминалцима; а у таквом статусу је и умро.

По истом медијском механизму повлачење границе између “политичара” и “битанге”, брисање формула пристојности из опхођења, интензивни фокус на једну особу, док се сви остали играчи размештају у слепи угао – у медијима немачког говорног подручја је створен читав низ еуфемистичких увреда за све оне који се на јавној сцени усуде да представе изнијансирану одговорност за украјинску кризу.

Једна од најстрашнијих је етикета “Putinversteher”, односно “онај/они који разуме/разумеју Путина”. Оптужба “Putinversteher” је термин који у читавом немачком говорном подручју као “сигнална лампица” за прекид дискусије, изношење говорника на зао глас и демаскирање његових ставова као заосталих, аморалних и игнорантских.

И зато Ангела Меркел већ годину дана покушава да разуме Путина, али је јасно да не може. Не може, јер између њих не стоји само историја – њу су Кол и Шредер већ били довели у ред – не стоји само њена аверзија према “сујетним мушкарцима” у политици (као да неких других и има!), нити чињеница да украјинска криза траје дуже од две недеље, већ читав један медијални рефлекс који се, у европским оквирима и у модерно време, формирао у деценији распада Југославије.

Читаоци у Србији ће се сетити да је почетком овог месеца група од 60 немачких и аустријских интелектуалаца, уметника, политичара и новинара (Марио Адорф, Вим Вендерс, Клаус Мариа Брандауер, Хана Шигула, Роман Херцог, Герхард Шредер, Габриеле Кроне-Шмалц) потписало апел “Опет рат у Европи? Не у наше име!” где се немачки политички врх позива на већу одговорност у решавању украјинске кризе, односно да се не може сва одговорност сваљивати на Русију и та земља “гурати из Европе”.

Као куриозитет тог апела – један од потписника је и први и последњи демократски изабрани премијер Источне Немачке, Лотар де Мазијер, у чијем је тиму Ангела Меркел почела политичку каријеру као заменица његовог гласноговорника.

Шта се догодило с тим апелом? Главне телевизијске мреже га нису ни пренеле док већ није био коментаторски обрађен у негативном смислу, штампани медији су промптно и у већини на потписнике окачили формулу “они који разумеју Путина”.

(Бар је за Хану Шигулу требало да покажу већу креативност. Она није познавалац Путина, већ више Петра Великог, пошто је у једној ТВ копродукцији играла његову другу жену.)

Само неколико дана касније, појавио се противапел потписан од “100 источноевропских експерата” у коме се потписници првог апела са академских висина прозивају да су заведене незналице, игнорантске душе по питању политике и геополитике које је сумрак ухватио на историјски растегљивим руским границама.

Дедуктивна порука тог противапела је: само доктори политичких наука могу препознати запаљиве ратне потенцијале једне ситуације, Клаус Мариа Брандауер треба и даље да игра Шекспира и остави рат правим експертима.

Између осталог, у том противапелу се налази и следећи врло интересантни пасус: “Бивше совјетске републике Естонија и Литванија (…) третирају своје велике руске мањине још рестриктивније него Украјина своју руску мањину. Оно што је тим балтичким државама помогло да им се не догоди што и Украјини јесте чињеница да су од 2004. чланице НАТО-а, па су зато могле да сачувају свој територијални интегритет”.

Преведено: Није проблем што се руске мањине широм источне Европе “третирају рестриктивно”, већ је проблем како некажњено институционализовати ту ситуацију, како је безбедносно удомити у једном према Русији непријатељски расположеном савезу.

Звучи невероватно, али, да ли је могуће да Путин само покушава да предупреди такву ситуацију? Ово треба схватити као мали допринос у јавној дебати о томе како разумети Путинове “непрозирне мотиве”.

Весна Кнежевић, дописник РТС-а из Беча

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1785943/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B0+%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%85+%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B0+%D0%91%D0%B5%D1%80%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0+%D0%B8+%D0%9C%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B2%D0%B5.html

 

2 коментара

  1. Госпођи Ангели за наук — нека она не разуме председника Путина,
    и не треба да га разуме, надам се да разуме накане њене и њених
    партнера из ЕУ и НАТО-а. А, у ствари све је једноставно, председник
    Путин не дозвољава, пљачку Русије, комадање Русије, поробљавање Русије, владање Русијом, не дозвољава све оно што сте урадили
    са Југославијом, и што радите са Србијом, зато се маните ћорава посла
    и нормално сарађујте и договарајте се са Русијом, а ако мислите да сте довољно јаки и паметни и да ћете свладати Русију,и испунити ваше снове, врло лако је могуће да се све заврши за пола сата, јер
    ово сада није 1941год. А, ако вас то весели само напред.—-милан

  2. Демонтажа- монтажа по мери Русије. Америка кроз Нато изводи преврате по свету даби одбранила свој империјални статус који је
    створен рушењем берлниског зида и колапса комунистичке економске и националне политике где су комунисти билина власти. Путин је знао и видео какви су Немци као ствараоци и њихова обнова после изгубљеног рата. СССР као победник над Немачком војном силом заостајао је у материјалним погодностима за своје грађане. Ту разлику Путин је видео службујући у Источној Немачкој. Горбачов,
    Јелцин нису знали организовато огромни људски и материјални потенција СССРа. Путин долази у право време на право место и за кратко време диже РУСИЈУ на ноге и тражи интерес на Западу односно код Немаца Шредера, тоје сметало посрнулој Америци која тражи и нашла је код Меркелове да направи раздор између Руса и Немаца, Украјина служи као завршни ударац на Русију и Путана. Све
    је виђено 1941-45 знамо докле је дошла ЦРВЕНА АРМИЈА, тоје трасза
    за руску војску под командом Путина.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *