Почетна / Друштво / Амерички орган у српском правосуђу

Амерички орган у српском правосуђу

Пише Никола Врзић

Зашто би српске службе безбедности морале да испитају тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића

Пре четири године, 10. новембра 2010, представници амбасаде Сједињених Америчких Држава у Београду и српског Тужилаштва за ратне злочине провели су у Устаничкој 29, у седишту Тужилаштва, 40 минута – од 11.30 до 12.10 сати – оговарајући (тадашњу) директорку Фонда за хуманитарно право Наташу Кандић. Састанку су, с америчке стране, присуствовали Кендал Деј и Маријана Сантрач, правни саветници у амбасади САД, са наше тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић, његови заменици Бруно Векарић и Драгољуб Станковић, секретар Тужилаштва Бојан Лапчевић и виша саветница Бисерка Живковић, и том приликом је тужилац Вукчевић – стоји у записнику А.бр.88/10-34 који потписује Бисерка Живковић, иначе, супруга бившег премијера Србије Зорана Живковића – изјавио да су „у Тужилаштву спремни да се једном месечно састану са представницима амбасаде САД и да прецизније говоре о току сваког предмета“.

И тиме је тужилац Владимир Вукчевић директно и брутално згазио и на Устав Србије, и на Закон о јавном тужилаштву, и на Правилник о управи у јавним тужилаштвима и на Етички кодекс јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Републике Србије, будући да ниједан од побројаних докумената ниједном јавном тужиоцу, па ни Вукчевићу, не дозвољава да о свом раду извештава било коју од страних амбасада у Београду, па ни америчку. Напротив.

 

ЗАКОНИТА ЗГРОЖЕНОСТ Заправо, Устав Србије („Одговорност“, члан 160, став 2) директно наводи да „јавни тужиоци одговарају за рад јавног тужилаштва и за свој рад Републичком јавном тужиоцу и Народној скупштини“ и никоме другом, а слично ће и члан 22 Закона о јавном тужилаштву. Овај закон каже (члан 47) и да „јавни тужилац и заменик јавног тужиоца у вршењу своје функције поступају у складу са Етичким кодексом, који доноси Државно веће тужилаца“, а Етички кодекс је сасвим недвосмислен када каже да су тужиоци „дужни да се уздржавају од изјава у јавности или приватно, које би могле да изазову сумњу у њихову непристрасност, а посебно“ – и овде је суштина – „посебно не могу давати коментаре о предметима у којима поступају или у којима би могли да поступају“. Штавише, како у члану 4 наводи и споменути Правилник, „дужни су да очувају поверење у своју самосталност“, а то поверење су нарушили већ и зато што су исказали намеру да наруше члан 45 Закона о јавном тужилаштву, који наводи да Вукчевић и друштво са састанка „своје одлуке морају да образлажу само надлежном државном тужиоцу“, и „нико изван јавног тужилаштва нема право да одређује послове јавном тужиоцу и заменику јавног тужиоца, нити да утиче на одлучивање у предметима“, а приде су и (члан 5) „дужни да одбију сваку радњу која представља утицај на самосталност у раду јавног тужилаштва“.

Тако да наша згроженост над Вукчевићевом великодушном понудом америчкој амбасади има и своје законско утемељење. Али није ова великодушна а незаконита, па и антидржавна понуда тужиоца Владимира Вукчевића и најгоре што је он урадио откако га је Скупштина Србије 22. јула 2003. изабрала на место тужиоца за ратне злочине. О томе ће нам, уосталом, посведочити „Викиликсове“ депеше америчке дипломатије и Америчка адвокатска комора, разоткривајући Владимира Вукчевића као амерички орган у српском правосуђу.

[restrictedarea]

Владимир Вукчевић и цитирани записник његовог Тужилаштва, иначе, под пажњу јавности доспели су захваљујући јавној полемици око (не)законитости избора Вукчевићевог дугогодишњег заменика Бруна Векарића на тужилачку функцију, при чему треба имати у виду да Вукчевићу, по сили закона, следеће године следује пензија, а да је управо Векарић виђен за његовог наследника.

Остаје непознаница чиме се то Владимир Вукчевић пре 10 година препоручио да дође на место тужиоца за ратне злочине, тим пре што је познато да је управо Вукчевић, пре него што ће доћи на то место, био поступајући тужилац у поступку против Макине групе оптужене за убиство полицијског генерала Бошка Бухе. Поступак је окончан фијаском зато што се испоставило да су у истрази учествовали и припадници криминалног земунског клана Душана Спасојевића, а тужилац Вукчевић састајао се са крунским сведоком оптужбе Слободаном Ресимићем који је – по сведочењу припадника МУП-а пред Специјалним судом – на састанке са тужиоцем Вукчевићем довожен директно из Спасојевићеве тврђаве у Шилеровој улици у Земуну…

Али шта нам о тужиоцу Владимиру Вукчевићу говоре америчке дипломате и адвокати? Говоре нам да цитирани „Записник са састанка тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића са Кендалом Дејом, правним саветником у амбасади САД“ не представља изненађење, већ логичну последицу односа који је увелико постојао још 2005. године.

 

АМЕРИЧКИ ПРИТИСЦИ 29. октобра 2005. године, наиме, у часопису Америчке адвокатске коморе „АБА џорнал“ објављен је текст „Playing by the Rule of Law“ у којем се говори о америчкој помоћи у успостављању Специјалног суда за ратне злочине, цитира Сем Назаро, тадашњи стални правни саветник (resident legal advisor – РЛА) у амбасади САД у Београду, који је оценио да је „успостављање ове институције, као донекле одвојене од остатка правосуђа у транзиционој демократији, било добра ствар“ и да је „Суд повремено био у сукобу са сопственом влашћу због своје независности – што је добро“, а цитира се и Владимир Вукчевић који је рекао да је у време владе Војислава Коштунице био „под притиском да се претвори у марионету“, а „када је Вукчевић одбио, био је таргетиран за смену. То је изазвало реакцију амбасадора САД Мајкла Полта, који је контактирао премијера Коштуницу и изразио забринутост, не због Вукчевића лично, већ због нове институције и потребе за њеном независношћу. Вукчевић је остао.“

Амерички амбасадор Мајкл Полт је, дакле, интервенисао да би Вукчевић тада остао на својој позицији тужиоца за ратне злочине. Да ли је то учинио из принципа, да би одбранио тужиоца од притисака на његову независност, или је то ипак учинио да би одбранио баш Вукчевића? Што би веровање у његову независност разбило у парампарчад, јер би значило да Американци имају разлога, а разлог може да буде само њихов интерес, да баш Вукчевић буде на позицији српског тужиоца за ратне злочине. У сваком случају, оно што је неспорно, јесте да су оваквим својим поступком – одбраном Вукчевића од Коштунице – Американци Вукчевића задужили.

„Викиликсове“ депеше америчке дипломатије решавају пак дилему око питања да ли су Американци били принципијелно заинтересовани за одбрану тужиочеве независности. Ниси били. И сами су вршили притисак на њега, и то и сами признају. Додуше, када су то признали, нису ни слутили да ће њихово признање доспети до јавности, преко „Викиликса“ и „Печата“…

Депеша 06BELGRADE1324, наиме, пружа непосредан одговор на ову важну дилему да ли је амбасадор Мајкл Полт ономад код Коштунице бранио Вукчевића зато што је бранио његову тужилачку независност од притисака, или зато што је хтео да баш Вукчевић остане на функцији тужиоца за ратне злочине јер је имао основа да верује да ће му Вукчевић бити користан. У овој депеши, коју је лично Мајкл Полт класификовао као „поверљиву“, говори се да ће амбасада САД „вршити притисак“ на Вукчевића. О каквој, онда, принципијелној америчкој борби за независност тужиоца Вукчевића говоримо? На то питање је одговорено овако: „Наставићемо да (…) вршимо притисак на Вукчевића да употреби што више својих овлашћења као оперативни координатор… Наставићемо да вршимо притисак на њега да тестира своја овлашћења и политичку подршку тако што ће предузети више лидерских акција на оперативном нивоу.“

У депешама америчке дипломатије до којих је дошао „Викиликс“, иначе, Вукчевић почиње да се спомиње тек 2006. године. Од 41 депеше где има и његовог имена, 22 су класификоване као тајне (secret) или поверљиве (confidential). Оне показују како је Владимир Вукчевић постао оперативни координатор Акционог тима за сарадњу са Хашким трибуналом, а дају нам и да наслутимо шта је на том месту радио.

Поверљива депеша 06BELGRADE1681 (17. октобар 2006. године) открива да је „у јулу влада САД предала влади Србије 11 препорука за унапређење потере за Ратком Младићем“, незадовољно констатујући да, „првенствено због отпора премијера Коштунице лично, влада Србије није у потпуности испунила ни једну једину од наших препорука (две су, можда, делимично започете)“. Овде нам је интересантна препорука број 10, која је захтевала формирање „међуагенцијске радне групе са специјалним тужиоцем за ратне злочине на челу, која ће бити задужена за лоцирање и хапшење Младића и осталих оптужених бегунаца високог приоритета. Све особље у радној групи треба да буде прописно проверено како би се осигурало да истраге или мисија радне групе не буду компромитоване“. Вукчевић у јулу 2006, заједно са Расимом Љајићем, долази на чело радне групе, тј. Акционог тима који је „формиран по наредби Хашког трибунала током преговора о ‚Акционом плану‘ (тј. не као одговор на предлог владе САД)“. „И Љајић и Вукчевић имаће редовне састанке (најмање једном недељно) понаособ са званичницима САД, ЕУ и Трибунала како би их известили о активностима владе Србије и поделили информације“, стоји у депеши 06BELGRADE1211, док депеша 06BELGRADE1323 (обе из августа 2006.) каже и да се „истражитељи Трибунала ‚свакодневно‘ састају са Вукчевићем. Рекли смо му (Расиму Љајићу – прим. аут.) да ћемо организовати и сличне састанке између Вукчевића и РЛА (стални правни саветник амбасаде САД – прим. аут.) у блиској будућности“.

Истражни органи ове земље, ако смо још власници земље за коју верујемо да је наша, морали би да утврде да ли је до ових састанака заиста и дошло; да ли је Вукчевић имао дозволу за такве састанке; ко је уопште Вукчевићу био надређени, пошто су му већ Американци организовали састанке са особљем своје амбасаде; шта им је на тим састанцима говорио и да ли је о томе подносио извештаје и писао службене белешке?

Све ово и због тога што се у депеши 06BELGRADE1567 (28. септембар 2006.) говори о „најновијем Вукчевићевом извештају послатом у Хаг почетком недеље“, у којем су описани „детаљи саслушања и извештаји о надзору“, и још више због депеше 06BELGRADE1324, од 22. августа 2006. године. Из ње се рађа основана, али заиста основана и озбиљна сумња да је Владимир Вукчевић починио тешко кривично дело одавања државне тајне. „Са Вукчевићем смо се састали 11. августа и он нам је дао да погледамо План имплементације (али не и копију) који укључује и писане планове БИА, ВБА и МУП-а, заједно са комплексним организационим шемама у више боја (показујући вишеструке линије надлештва за оперативне тимове али без хоризонталне интегрисаности)“, наводи ова депеша. Да ли је овде реч о нормалној сарадњи са партнерском страном државом као што је САД, или пак о велеиздајничком одавању тајни наших безбедносних служби? Смрди на ово друго, јер да је наша држава хтела да Американци знају за детаље Плана имплементације, План би им и уручила, и не би Вукчевић имао разлога да им да да завире (glimpse) у тај план. Овако…

И зато, има ли икакве сумње зашто су Американци толико желели Владимира Вукчевића на месту српског тужиоца за ратне злочине? И зашто су желели да баш он дође на чело Акционог тима. И зашто им он нуди месечне извештаје о свом раду. И зашто је његов рад такав какав јесте, а такав је да утврђује америчку истину о српским злочинима и кривици за ратове у бившој Југославији. Зашто се Вукчевићево Тужилаштво хвали сарадњом са невладиним сектором, „посебно са Фондом за отворено друштво, Фондом за хуманитарно право и Београдским центром за људска права“. Око свега тога, дакле, сумње више да готово и нема. Оно што остаје да се види, јесте шта наша држава са овим сазнањима намерава да уради. Ако је наша држава наша.

Оговарање Наташе Кандић

Главна тема састанка од 10. новембра 2010. била је Наташа Кандић, а „тужилац Вукчевић је рекао да су, у складу са договором од пре недељу дана, припремљени подаци о томе колико је потребна помоћ Наташе Кандић у предметима које води Тужилаштво за ратне злочине“. „У ова два предмета“ – „Ловас“ и „Бели Манастир“ – „помоћ Наташе Кандић није потребна. Њена помоћ је раније била потребна, када се тек почињало и када је било теже доћи до сведока… Негативна страна сарадње са Наташом Кандић је та што је она лична у раду, не може да води поступак, јер није за то стручна. Такође, често дисквалификује људе на основу својих предубеђења или погрешних информација, као што је случај са замеником Драгољубом Станковићем. Чак је и у свом извештају написала да је корумпиран у предмету ‚Сува Река‘, а он је у том предмету хапсио полицајце… У Тужилаштву знају да је у свом извештају, који није доступан јавности, директно напала заменика Станковића, само због тога што је случајно био присутан у просторији где су судија и адвокат о њој говорили на начин који јој се није допао… Суштински проблем у комуникацији је то што је она веома лична и што на ниво институционалних односа подиже неке своје погрешне информације, на основу којих доноси закључке. На тај начин отежава и вођење поступка и ствара додатни притисак НВО сектора према Тужилаштву у ситуацији када постоје велики проблеми са политичким противницима гоњења извршилаца ратних злочина.“

Али, зашто су уопште Владимир Вукчевић, Бруно Векарић, њихови сарадници из Тужилаштва за ратне злочине и Кендал Деј, правни саветник у амбасади САД, потрошили 40 минута свог времена на разговор о Наташи Кандић, ма колико нам тај разговор био интересантан? Ево зашто: „Господин Деј је рекао да је Фонд (за хуманитарно право) за ову годину добио новац и да би они желели да знају колика ће улога бити у суђењима за ратне злочине да би покушали да тај износ усмере на активности које ће помоћи у поступцима за ратне злочине.“

[/restrictedarea]

10 коментара

  1. ima li ovome kraja? i kada će početak…ili je ovo samo jedan jedini beskonačni kraj.naš život je nula.ko će da ih raskrinka? i zašto je vekarić još tamo gde je i cela rekom-ugričić-kcb-msub-narodni muzej-soros ekipa?




    0



    0
  2. Ovaj je najmracnija figura moderne srpske istorije.
    Vucicu cu verovati da niko ne moze Srbiji zadavati zadatke,ako zbrise ovoga i Vekarica u naredna 24 casa.U suprotnom bice marioneta kao Tadic,Dacic i mnogi drugi.




    0



    0
  3. Ponasanje ovog gospodina je necuveno.Ova sto sam od njega cuo je otvoreni atak na drzavu.On zna da je drzava opstruisala.Ko i kako to nezna.Tajming hapsenja je takodje problematican.Kakva to sila stoji iza njih ,nije to samo ovaj ima ih jos.Otkuda bas sada da hapse kad se ponovo vodi haranga protiv nas.Nema sumnje ovaj gospodin je postavljen ,imas ih jos,od neprijatelja ove zemlje sa tacno postavljenim zadatkom koji on dosledno izvrsava.Krivci moraju odgovarati ali…..




    0



    0
  4. pecat pise o stvarnim zbivanjima i nasoj propasti,a sta je sa ostalim medijima, IMA LI OVDJE SRBA?




    0



    0
  5. Прво проверити имовину господина Владимира Вукчевића. Да видимо шта је имао до 2003. а шта је стекао после тога.Ако је био плаћени „цин-карош“ то има једну тежину а ако је тај посао радио из убеђења зна се шта му следује.Ако и даље остане на том место онда је јасно куда кли-зи Србија и каква је држава.




    0



    0
  6. Браво коментатори, ниједан коментар на ЋИРИЛИЦИ. Зато смо ту где и јесмо.




    0



    0
  7. To je uobčajeno, bolje da ste naveli ko od srpskih glava nije, ili kao Vukčević, ili još gori?




    0



    0
  8. Ukoliko preslusate sve izjave ovog coveka shvaticete, ukoliko ste imalo psiholog, da je on jedna marioneta, koja izgovara neke fraze bez ikakvog smisla. Te fraze mogu da se tumace i ovako i onako ali je cinjenica da se radi o nekome ko je tu sa ciljem da ne talasa ali da sprovodi sve sto se od njega trazi. Covek bez obraza, identiteta i srama.




    0



    0
  9. NAJURIO BI NJEGA VUČIĆ KAD BI SMEO. JAČI JE TAJ OD DRŽAVE. ZA SVA BLIŽA OBAVEŠTENJA U AMBASADU SAD-ea.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *