Александар Вулин – Мој обрачун с њима

Разговарала Наташа Јовановић 

Списак медијских натписа о животу и раду Александара Вулина за само неколико недеља попримио је колосалне размере. Због таквог кризног пи-ара, некада, у неким другим околностима огласила би се и новинарска удружења, а пао би и кредибилитет медија који пласирају такве текстове. Али не и у случају Шпрингерових издања, дневних листова који успешно или мање успешно, али тек будно разрађују саопштења америчке амбасаде.

„Довољно је погледати када напади на мене почињу, колико трају и који медији служе као полигон пуштања таквих текстова. Истраживање које имам у рукама најпрецизније говори о чему је реч. Тога 13. новембра у Бору рекао сам оно што свако зна, а то је да САД контролишу Хашки трибунал. Војислава Шешеља, онога кога нису пустили пре четири године када је суђење завршено, и онога кога нису пустили пре годину дана када се очекивало да могу да га пусте из хуманитарних разлога, за шта смо ми као влада гарантовали, пустили су сада са намером да дестабилизује ситуацију у земљи, односно да послужи као повод за притиске на Србију. Поставио сам и питање шта ће бити када Хашки трибунал буде затражио да га вратимо и шта ће бити када он не буде хтео да се преда, а неће хтети да се преда. То је звучало као теорија завере. Уследила је оркестрирана медијска хајка која траје и данас. Но, показало се, у сваком слову, свакој реченици, сваком зарезу да је све тачно“, каже у разговору за „Печат“ Александар Вулин, министар за рад, запошљавање, социјална и борачка питања.

 

Медијски напади на вас уследили су након саопштења америчке амбасаде у Београду. Шта је толико неопростиво у вашој изјави?

Поставља се велико питање зашто ја, који не водим ни војно ни Министарство иностраних послова, заслужујем толику медијску пажњу. Објашњење је једноставно: треба показати како пролази онај који се усуди да гласно изговори да САД контролишу Хашки трибунал и да раде на дестабилизацији Србије. Вирус истине треба убити. Свесно сам ушао у то. Линч ћу преживети, а да ли ће они успети да од мене направе пример шта се сме или не сме говорити, то ћемо видети. Можда ћу звучати нескромно, али сигуран сам да неће.

Рекли сте да је пуштање Шешеља скопчано са идејом дестабилизације Србије. Да ли то значи да су западне државе и њихове вође ипак више заинтересоване за дестабилизацију него за стабилизацију на Балкану?

То је чињеница. Уосталом, тражио сам на седници владе да разговарамо о редефинисању спољне политике. Очекујем да ће се та тачка ставити на дневни ред. До сада, истина, није било прилике, јер смо имали неколико значајних посета, а и признаћете, бесмислено је причати о спољним пословима без присуства министра за спољне послове, који се није појавио на неколико седница владе. Мој захтев стоји и мислим да је потребно да направимо пресек, процену на основу свега онога што нам се дешава како бисмо видели да ли негде можемо да заоштримо, негде да умекшамо став. Мислим да је Вучићева политика стриктног очувања само српских интереса добра, али не видим да би нам донело штету уколико бисмо се окренули иза себе и видели шта се дешава. Питао сам и питам и сада да ли ћемо ми за сваки наш напор добити као награду притиске кроз Шешеља или дронове или Рамине увреде? Ако је наш највећи грех Парада у Београду, при чему смо ми суверена земља која има право да прими и Путина и кинеског премијера, онда ту нешто није у реду.

[restrictedarea]

Моја питања нису могла проћи без казне истих центара који ипак више воле да контролишу целу политичку сцену неголи да чују мишљење да су српски интереси изнад страних.

Да ли је оправдана ваша бојазан, какве су безбедносне процене у вези са претпоставком да би Шешељ могао да изазове 6. октобар?

Желим да сви будемо толико разумни, посебно Шешељ и људи који га подржавају, да не изазивамо несреће међу Србима. Надам се да ће и Хашки трибунал то разумети, мада, ту ми је нада врло слаба, јер они су њега и послали са циљем да изазове несрећу међу Србима… Буде ли насиља, наши пријатељи у свету гледаће са тугом како Срби ударају на Србе, а наши непријатељи ликоваће над том несрећом. У оба случаја Срби ће ударати на Србе, а ја то не бих желео да видим.

После тврдих Шешељевих изјава, уследио је покушај убиства Бека. Чини се да се ствара атмосфера страха и неизвесности. Да ли као политичар који је био активан и пре демократског преврата 2000. године и за то време, можете да препознате сличан рукопис?

Довољно је погледати шта се дешава у осталим земљама и места за нејасноће биће све мање. У Мађарској су, рецимо, биле организоване демонстрације, наводно због пореза на интернет. Када је председник мађарске владе изашао и рекао да се укида порез, демонстрације су настављене с образложењем да је одлука у реду, али да они ипак траже смену владе. Исто се десило и у Украјини. Данас се више нико не сећа како су почеле демонстрације на Мајдану нити се сећа споразума који је Јанукович потписао са ЕУ и опозицијом. Такве ствари се тамо где могу и када могу имплементирају свугде у свету. Зато Александар Вучић смета великом броју земаља, и зато он смета Западу. Премијер који има 50 одсто гласова може да изађе на конференцију за новинаре и каже Хрватској оно што треба да јој каже. Он исто тако има довољно интегритета да може да каже да ми нећемо увести санкције Русији јер нам такву одлуку диктирају српски интереси. Они би желели пак рањеног премијера, премијера са 15 или 12 одсто гласова и премијера коме увек можете запретити новим изборима, онога који пред таквом претњом пристаје на све уступке само да избегне изборе. Премијер који има 50 одсто гласова може да каже: Да ли је то цена наше независности? Идемо сутра на изборе.

Уследили су напади из Хрватске, резолуција Европског парламента, претње стижу са свих страна… Чиме мотивисана је хрватска влада кренула у хајку на Шешеља?

Хрватска је употребила Шешеља како би скренула пажњу са регионалног Самита 16 премијера и председника кинеске владе, који ће се одржати у Београду. Десило се да Хашки трибунал, који два месеца слуша Шешеља како говори то што говори и излива сву мржњу овога света на Вучића и Николића и мене, и све време од првог дана га слуша како тврди да неће да се преда и да неће да се врати  добровољно, сада, после резолуције ЕП и става Хрватске, каже: Е сада нам га вратите. Не бих се зачудио да затраже његов повратак на дан заказаног самита. Од Хашког суда не очекујем нити ишта добро нити ишта паметно. Процедура је следећа: Тужилаштво које је пре 10 дана приликом посете Београду рекло да нема примедби и да није уложило жалбу на пуштање Војислава Шешеља сада одједанпут тражи његов повратак. ЕП се није оглашавао ни око много битнијих питања. Не сећам се да је доносио резолуцију о, рецимо, председнику Милошевићу, а он је водио државу и био један од најважнијих фактора у тадашњој европској политици… Зашто ЕП није направио исту такву седницу када су разбијали српске табле по Вуковару? Да ли ће они за сваки Томпсонов концерт да направе по једну резолуцију?

Што се разлога Милановићевог негодовања тиче, требало би да их потражимо у чињеници да Хрватска, која је покушавала да добије овај самит, није успела у свом науму, иако она као пуноправни члан ЕУ, има бољу стартну позицију. Није лако признати да Србија постаје регионални значајан фактор, много значајнији у европским и светским оквирима него што је била.

Хоћете да кажете да је самит мера вредности неке државе?

Самит јесте мера пробуђене вредности наше државе. Прошле године самит је одржан у Румунији, земљи ЕУ. Премијер Кине овде није био деценијама, сада ће бити. Такав скуп од сахране маршала Тита није уприличен. Хрватска овим потезом жели да наметне  причу не о томе ко је дошао, већ о томе ко је изостао са скупа, при чему би Милановић ипак морао да објасни свом народу зашто није био на месту на којем се одлучује о 10 милијарди евра. Мени делује логично да би требало да буде ту и покуша да добије нешто за свој народ, или да Кинезима понуди иницијативу да заједно са Србијом изгради, рецимо, крак пруге према Загребу. Или да се заједно боримо против поплава. Али човек не може да прихвати да је Србија та која је на светској мапи постала веома значајна.

Хрватска је тражила да се Србија огради од ставова Војислава Шешеља. Откуда то поистовећивање владе и појединца?

Држава Србија никада од других није тражила оно што није спремна сама да уради. Тражити од владе да се огради од изјава Војислава Шешеља, председника мале ванпарламентарне странке, исто је што и, рецимо, закључити да је хрватска влада усташка зато што у Хрватској има пуно усташа. Наравно тако нешто нама не пада на памет. Или да је Хрватски сабор, рецимо, усташка бојна зато што се никада није оградио од Томпсона, разбијања ћириличких табли, или зато што никада није донео декларацију о, рецимо, протеривању Срба из Хрватске. Ми никада нисмо покушали да од Хрватске направимо усташку државу само зато што тамо има пуно усташа. Када сам био на обележавању годишњице страдалих у Јадовну, поред јаме ме је дочекао изасланик председника Републике, изасланик председника Сабора, и то је за мене држава, а то  што ме је сачекало и стотинак усташа који жале над чињеницом што та јама није до краја напуњена не мислим да је одговорност врха државе. С друге стране, ми морамо да се ограђујемо од сваке изјаве, и не би ме изненадило да им се у перспективи не допадне и неки мој став, па ЕП пожели да донесе резолуцију о мени, с препоруком мојој влади да се огради од мог деловања…

Како тумачити чињеницу да смо запатили непријатеље на све стране, па поред Хрватске, ту је и Албанија…?

Фронт је врло широк и прилично добро координисан. Када је Рама био у Београду, био сам у Прешеву, послом. И тада  је било коментара у дипломатском кору и негодовања. Да ли провокација може бити присуство српског министра у српској општини? Није била провокација, наравно. Био сам ту где сам био, господин Рама је рекао то што је рекао, доживео је оно што је требало да доживи од нашег председника владе, на шта сам искрено поносан, и онда се и то испоставило као проблем. Рама је показао да је провинцијални политичар. Сусрет између премијера Албаније и премијера Србије чекао се 70 година, и то није случајно. Седам деценија је дуг временски период, који одсликава веома лошу историју између наше земље и Албаније. То је историја обележена територијалним претензијама, никада са српске стране, то је историја непријатељства, дубоког неразумевања и скоро паралелних живота.  Прошло је 70 година. Премијер Албаније долази у историјску посету Београду, али уместо да је направи историјском, он је као сваки други мали, провинцијални политикант урадио нешто за шта је мислио да ће му добро доћи у његовом бирачком телу. Тако поступа провинцијални политичар, а државник се понаша као што се Вучић понашао. Ту се види та разлика. Дрон на утакмици мене није много изненадио, јер албанска политика се одувек водила на даљински управљач.

И албанска штампа вас оптужује за покушај провокације, али другим поводом…

У оквиру годишњице обележавања Великог рата и нашег страдања, био сам у Паризу, на Тирију, на гробљу српских ратника. Тамо се поред неких седам стотина српских крстова налази и један полумесец. Ту је сахрањен Есад-паша Топтани, први премијер албанске владе, човек који је био у потпуном сагласју са српском државом, који је ратовао са Србима, признат од савезника за легитимну власт у Албанији, човек који нам је изузетно помогао приликом повлачења српске војске и човек који је бранио српску војску  од напада пљачкаша. Тај човек је љубав према Србији и Србима платио главом. Њега је убио Албанац Авни Рустеми у Паризу. Паша је изабрао да буде сахрањен међу Србима. Он је цео живот говорио да су Срби једини народ који прашта својим непријатељима, додао бих, и не заборавља своје пријатеље. Да ли паша треба да има достојно место у српској историји? Мислим да треба, јер реч је о савезничком команданту и савезничком премијеру. Моје полагање цвећа на његов гроб албанска штампа је оценила као провокацију.

Шта за Србију значи обустављање радова на „Јужном току“? Колико ова чињеница умањује наш геостратешки значај, те у којем прстену геополитичког интересовања Русије се у овом тренутку налази Србија?

Не мислим да је у питању губитак стратешког значаја. То јесте за нас лоша вест, али не могу да се одредим према ономе што сам чуо зато што је председник владе најавио разговор са председником Путином, по повратку из Њујорка, и очекујем да се ту и тада разјасне ствари. Није спорно да Русија не може да гради гасовод у ваздуху. Ако Бугарска не дозвољава да гасовод пролази преко њене територије, тешко да гас може да стигне до нас. Уколико заиста не дође до реализације пројекта, за нас ће то бити озбиљан губитак. За Европу пак то је катастрофа. Аустрија је у озбиљном проблему. Она је била та која је производила цеви за гасовод. Поставља се питање коме ће продавати сада те цеви. Русима свакако неће. То је већ серија озбиљних губитака. Велико питање је и каква ће бити ценовна политика гаса после овога, јер једно је када имате већу понуду, друго је када немате. Постоји „Северни ток“ између Русије и Немачке, али шта ћемо са целом јужном Европом? Колико година ће она морати да чека да би добила стабилан извор гаса? Из Алжира, одакле? За тако амбициозан план неопходне су деценије.

Да ли ћемо остати слепо црево на карти Европе?

Ако гасовод буде ишао преко Грчке и Турске, он ће опет морати да пређе преко нас. Наша позиција у том смислу неће бити изгубљена. Али уколико не буде „Јужног тока“, наша енергетска стабилност неће бити тако добра као што би иначе била. Посреди је сукоб великих сила, јер Русија није донела ову одлуку због Бугарске, већ због Европске уније, која је пак рушила овај споразум, не због личних интереса, већ због сукоба Русије са Америком. У сукобу великих наш задатак је да покушамо да себи прибавимо бољу позицију.

Долазимо до старе тезе Балкан балканским народима. Да ли је то могуће ако знамо да су балкански народи у статусу сталног надзора и патроната? Колики је наш маневарски простор?

У оној мери у којој се будемо развијали и уређивали сопствену државу, у тој мери ћемо бити независнији и слободнији. Ако стално будемо тражили кредите и неког ко ће нам финансирати живот, ту нема говора о слободи. У том светлу ми морамо гледати и на мере штедње, ма колико оне биле непријатне. Алтернатива томе је даље задуживање и одлагање банкрота. Жути картел, који је владао земљом свих ових деценија, у тековине рада, не заборавимо, убраја и пљачкашку приватизацију. Да није тога било, ми данас не бисмо имали оволики проценат незапослених. Надам се да ће у овом последњем таласу приватизације − онога што је остало, принцип  бити економија. Спремни смо да дајемо субвенције, само да сачувамо радника на послу.

Да ли ми данас можемо да говоримо о националној економији?

Говорим о томе и због тога сам био прилично нападан. Рекао сам да ће за мене НИС увек имати предност када купујем гориво, и да ће  за мене „Телеком“ увек имати предност када моје Министарство склапа споразум о куповини телефона, и да ће увек када купујем карте, испред осталих авио-компанија бити „Ер Србија“, као што ће у јавним набавкама предност имати особе са инвалидитетом.

Зар је центре за социјални рад требало да упутимо да купују намештај у италијанским продавницама? Не, наравно да ћемо купити од инвалида. Исто тако, сви су добили препоруку да купују рачунаре, али од највећих компанија које нуде најбољу конфигурацију, а не од локалних продавница. Дошли смо у ситуацију да ПИО фонд не зна ко уплаћује доприносе, јер Пореска управа не може да пребаци податке Централном регистру пошто им се не препознају софтвери.

Национална економија, по мени, стаје у неколико речи: купуј своје, и да, производи своје. Добар део страних инвестиција које долазе овде долазе због Споразума о бесцаринској трговини који ми уживамо са Русијом, Казахстаном и Белорусијом. Страни инвеститори не долазе на тржиште од осам, већ од 300 милиона. Способном инвеститору то значи све. И то је та политика независности и суверенитета о којој говоримо. То је за мене национална економија.

Како сте прешли пут од министра који не хаје за руиниране социјалне центре до расипника који троши новац за намештај?

На почетку мандата трпео сам критике како су социјални центри пропали и мрачни, како се предмети налазе по ходницима и мемљивим подрумима, при чему нигде није стајало да ове центре оснива локална самоуправа, а не Министарство које има тек толико ингеренција што брине о њиховим платама и врши инспекцијски надзор. Када смо почели да решавамо те проблеме, оптужили су нас да смо расипници, а као извор за низ текстова на ту тему послужио је  непотписани текст са друштвених мрежа. Мишљење центара за социјални рад да им је то заиста потребно нико није објавио.

Заратили сте и са невладиним сектором…

Србија издваја 15 милијарди динара за НВО, и то је у реду. Има пуно изузетних организација у области социјалне политике, посебно оних које раде са децом ометеном у развоју, са инвалидима, држе дневне центре у којима родитељи могу да оставе децу ометену у развоју и посвете се својим активностима. Но, исто тако постоји читав један клан људи који већ деценијама у овој земљи контролише све донације и сав новац који долази и из државе, и из покрајине, и из локалне самоуправе, и од страних донатора. Ти људи су помислили да на овом конкурсу неће добити ништа.  Неки су били у праву, неки нису, али њихов страх је био толики да нису могли да сачекају да добију решење, већ су одмах покушали да криминализују конкурс. Наравно, све ово траје од дана када сам рекао да су САД искористиле Трибунал за притисак на Србију. Када сам видео у којем правцу све иде, одлучио сам да позовем државну ревизорску и буџетску инспекцију, што су они назвали притиском на НВО. Онда сам рекао да не само да ћу стопирати конкурс већ ћу тај новац проследити фонду за лечење наше деце.  Е, то је већ оцењено као моја самовоља. Писмо где образлажем зашто тражим пренамену средстава упутићу министру финансија и очекујем да ме подржи у томе. Ако они  нису у стању да сачекају ниједно решење и испоштују закон, ја ћу им изаћи у сусрет, имаћемо опет конкурс идуће године, а до тада одлази деци.

Замерили су вам што сте социјално угроженим категоријама понудили неку врсту радне терапије. Какав одговор је уследио?

Струка је поздравила ту идеју, Асоцијација центара за социјални рад такође, центри за социјални рад, добар део корисника социјалне помоћи, локална самоуправа… Шта има логичније него да радиш за надокнаду коју добијаш? Уосталом, до сада су људи који су у систему корисника социјалне помоћи гурани на маргину. Моја идеја је била да их вратим у свакодневни живот и дам им прилику да учествују у животу своје заједнице. Зашто син човека који је несрећом у стању социјалне нужде не би видео оца како одлази на неку обавезу? Код нас је социјална помоћ почела да се доживљава као занимање, а не као стање. А да ли тога има негде на свету? Има, ето баш у тој славној Америци, има у скандинавским земљама. Негде је услов за добијање социјалне помоћи обавеза да прихватите радну обавезу. И најбитније, ова мера се односи искључиво на радно способне. Министарство које водим је набоље министарство на свету за онога који неће да ради. Треба само да ћутите и седите, да вам сви говоре како је немогуће излечити сиротињу, да „оно што ниси започео не можеш ни завршити“, а на теби је да слегнеш раменима. Не каже се залуд да у политици што мање радиш, дуже трајеш. Много радим. Мој први састанак сваког јутра је у пола осам, у канцеларији сам у седам ујутру, завршавам када завршавам. И за то сам трпео критике. Кажу, не прође дан без неког његовог саопштења. Јесте, признајем, недеља траје седам дана, и ја радим сваки дан.

Шта је ваше Министарство урадило за последњих шест месеци?

Много, онолико колико није урађено за претходних седам или осам година, када се одлагање сваке мере правдало тиме да није политички моменат. Да ли можете данас наћи иједну политичку партију која ће на изборе изаћи са слоганом „Вратићемо стари Закон о раду, а укинућемо овај“? Нико то неће рећи. Ни синдикати.  Када је најављен Закон о раду, било је да ће са његовом применом почети страшна отпуштања. Јесу ли почела? Нису, чак смо забележили већу стопу запошљавања него отпуштања, повећао се и број оних који су пријављени на неодређено време… Друго, само у индустрији физичко-техничког обезбеђења нашли смо 8 000 људи који су радили на уговор о стручном усавршавању.  После неколико месеци, 23 процента запослених са уговором о стручном усавршавању спустили смо на 0,73 процента. Инспекција рада је у односу на прошлу годину за шест месеци урадила 18 одсто више него током целе 2013. Већина радника не зна да постоји Агенција за мирно решавање спорова. За ово време Агенција је почела активно да  ради и успела да реши пет штрајкова. Даље, ми смо се усудили да донесемо, ушли смо у процедуру, Закон о заштити бораца. Ова држава се не стиди својих бораца. Поносан сам на њих, они су стварали ову земљу. Сада доносимо и Закон о меморијалима, на основу којега ће бити искључена могућност да свако смишља где и како ће подићи споменик. Ушли смо и у процес ревизије инвалидских пензија. Мене су упозоравали да то ни случајно не радим, јер улазим у свађу са 320 хиљада људи. Mислите ли да су Чуме и њему слични били одушевљени што су остали без пензија, и то не због пара, већ због уверења да нико не сме да се бави „таквим величинама“… У плану је и поправљање геронтолошких центара… Погледајте колико се ствари покренуло за ових шест месеци и колико је унапређен положај социјалне заштите, а напомињем, све са постојећом количином новца. У време најригидније штедње социјална давања нису смањена ни за један једини динар, а  на годишњем нивоу то је неких 140 милијарди динара. Смањили смо плате и пензије, али нисмо дечји ни родитељски додатак, нисмо инвалиднине, борачка права, породиљске надокнаде. Захвалан сам председнику владе, који ме је подржао у томе.

Погледајте другачији приступ наше државе према обележавању почетка Првог светског рата. Ми не говоримо да је Први светски рат само нека бесмислена кланица, у којој су, ето, сви исти. Ми гласно говоримо да не могу бити исто они који су окупирали Београд и они који су га ослободили. Имао сам част да на Зејтинлику пред савезничким командантима кажем да не могу да се закунем да Србија никада више неће ратовати, јер није она започела ни Први, ни Други рат, ни ратове 90-их, ни бомбардовање Србије. Отуда они који су изазвали све ове ратове морају да се куну и заклињу над гробовима својих и наших предака да неће више ратовати. Ми смо победили. Ми смо народ победника. Србија је увек била на страни правде, и никада није погрешила.

Да ли сте понели своја левичарска уверења са собом на нову функцију?

Левица је у свакодневном животу. Живимо у таквом друштвеноисторијском контексту да без обзира на то што су за мене колективни облици својине праведнији, чињеница је да друштвена својина не може да функционише у близини приватне. И то не зато што је друштвена својина неефикасна и спора већ зато што је хумана и зато што не одваја профит, већ га дели онима који га стварају. Профит има другачији поглед на свет. Мислим да је социјализам био бољи и праведнији, али ми, нажалост, живимо у капитализму и гледамо да ту спасимо шта се спасти може. Сада нам је потребан мали рад. О томе је писала Принципова генерација. То је свакодневни рад на побољшању положаја свог народа. То је онда тако било. Међутим, Гаврило и његова генерација иду на велике догађаје. Ми пак морамо да се бавимо малим радом. Мој мали рад је када успем у науму да 30 радника из једног места на југу Србије повеже свој стаж, или када обезбедим из ванбуџетских средстава стипендију за девојчицу која нема руке, али се уписала на сликарску академију, или када геронтолошком центру обезбедим  нови вешерај. Ја сам на страни оног ко пати. То је мој посао.

Оркестрирана кампања

Колико је изјава министра Александра Вулина да Хашки трибунал контролишу САД, које су ослободиле Војислава Шешеља како би дестабилизовале владу Србије, утицала на медијску кампању, нетом покренуту против њега, сведоче резултати истраживања агенције „Нинамедиа“. Анализа обухвата период од четири недеље пре и четири недеље после давања изјаве. Од укупно 87 негативних прилога који се односе на Вулина, у њих 29 је спомињан пре изношења сумњи  о намерама САД, док се након те изјаве број повећава на 58 објава. Занимљиво је да је највећи број негативних натписа објавио лист „Данас“, док је у „Блицу“ драстично повећан са три пре изјаве, на 17 негативних објава после ње, док је „Ало“ проценио да је довољно осам према у претходном периоду објављена тек два негативна текста.

[restrictedarea]