Александар Дунђерин – Рат за сваку реч

Разговарао Предраг Радоњић

„Једино је још у српској књижевности могуће тако искрено бити антиевропски и антимондијалистички расположен, указивати на зло западних демократија које се све слободније разлива по нашем крвотоку”

Повод за разговор са новинарем, критичарем и писцем Александром Дунђерином представља објављивање његове двотомне књиге Демони одлазе I и II у едицији „Албатрос“ издавачке куће „Филип Вишњић“. У првој књизи сабрани су текстови о српској прози, док је у другој штампао интервјуе рађене са ауторима о чијим је делима писао, као и полемике које је са некима од њих водио. У разговору за Печат Дунђерин објашњава да књига Демони одлазе говори о сукобу идеја који је ескалирао после 2008, прерастајући у прави рат за српску књижевност.

„Тај рат водио се на страницама Печата, Политике, Данаса и Е-новина и у њему су учествовали мање-више сви писци које сам помињао у књигама. ‚Сукоб идеја‘ у књижевном контексту, дакле, само је делимична рефлексија на политички сукоб, који се у основи сводио на питање да ли наша држава треба да постане део Европске уније или не. Тај сукоб, а не онај књижевни, назвао сам (квази)идеолошким и фингираним. Јер Србија је после пада Слободана Милошевића постала државица, попут многих у свету, којој је допуштен ограничени идентитет, застава и химна, док јој је уклоњен сваки облик суверености. Ако ми не верујете, прочитајте Једро наде Николе Маловића, па ћете схватити како се независност претвара у међузависност. Зато је и питање из наслова нове књиге Милорада Вучелића Има ли овде Срба постало реторско, иако није изворно било реторско“, каже Дунђерин.

Ваши противници често су истицали као главну мањкавост вашег књижевнокритичког приступа тумачење књижевности у идеолошком и друштвенополитичком кључу. Како гледате на поменуте оптужбе?

Оптужбе да сам „политички комесар“ који књижевност тумачи на „ждановљевски начин“ износила је углавном неколицина писаца, разочараних што сам у критикама разоткривао њихову неталентованост. Моји прави непријатељи замерали су ми што сам наводно износио ултранационалистичке ставове. А истина је у нечем сасвим другом. У 21. веку, када доминира масовна култура, Бартове догме више не важе. Уосталом, на унутрашње особине текста, на структуру, стил, језик, пресудно утиче друштвени контекст, а естетско у уметничком делу не може се тумачити одвојено од, између осталог, и политичких прилика у земљи и свету. То су знали још Платон и Аристотел, понављали Маркс, Тен и Лукач, Голдман и Адорно, Скерлић, Достојевски и Зола, Црњански, Андрић, Пекић и Киш. Наравно, то не значи да се у Демонима опредељујем за позитивистички приступ, нити сам присталица искључиво „дијалектике текста и контекста“. Али сам свестан да су колективна свест и идеологија, поготово данас, иако се чини да је супротно, главни окидачи индивидуалне имагинације, те да после завршетка Хладног рата не постоји чак ни фингирана аутономија стварања. Тај осећај и та спознаја прожимали су и раније моје текстове, пре свега оне у Печату, па су, логично, доминантни и у мојим књигама.

[restrictedarea]

У приказима о српској прози јасна је линија идеолошког приступа и ваше, условно речено, политичке ангажованости. Шта вас је подстакло на овакав приступ и отвореност у његовом заступању?

Патриотизам је, како ми је то својевремено рекао Момо Капор, ствар кућног васпитања. Захваљујући њему, схватио сам да није ни друштвено одговорно нити морално да се српско тло ружи, народ исмева, а традиционалне вредности газе у тренутку кад вам је земља разорена, уништена, окупирана. Слажем се, такође, са Синишом Ковачевићем када каже да је човечанство у ћорсокаку глобализма, који је само вербални супститут за неоколонијализам, неоимперијализам и бандитски, односно либерални капитализам. Зато се надам да Србија никада неће баш до краја прерасти у европско глобално тоталитарно демократско друштво. Подржавам, дакле, паролу „ЕУ? Хвала. Нисам будала.“ Исто тако, веома је важно да још увек постоје људи попут Рајка Петрова Нога који казују да постоје веће вредности од живота. Да није њих, вероватно се ни ја овом приликом не бих усудио рећи да је, на пример, Косово и Метохија као прапростор нашег настанка једна таква вредност. Ако мислите на ова питања − да, у односу на њих, веома се јасно опредељујем. И у односу на њих опредељивали су се и наши преци, па и српска проза на почетку 21. века. Уосталом, нужност националне позиције српског писца после НАТО агресије на СРЈ и окупације Косова и Метохије најбоље је објаснио Милован Данојлић. Прочитајте Писма без адресе.

И поред поменуте идеолошке одређености, ушли сте у сукоб са припадницима различитих политичких и поетичких оријентација. Одакле ти сукоби?

Књижевни сукоб идеја, о чему највише говоре обе књиге Демони одлазе, нешто је најлепше и најважније што се догодило Србији после петооктобарских промена. Економски уништена, војно окупирана, политички поробљена, наша земља једино још може да поврати достојанство кроз културу. Рат за српску књижевност је управо то и учинио. Још је једино у српској књижевности могуће тако искрено бити антиевропски и антимондијалистички расположен, указивати на зло западних демократија које се све слободније разлива по нашем крвотоку, подсећати како без Косова и Метохије као простора „самоубилачког апсурда“, што рече Андрић, није могуће замислити ниједну нашу, или било чију у историји човечанства борбу за слободу, па ни ову која нам, надам се, ускоро предстоји. У том смислу, највише је битка против Сретена Угричића имала смисла, јер је реч о човеку испуњеном истинском мржњом према свему што има национално и патриотско обележје. Држати човека, који сваком приликом, у земљи и иностранству, узвикује антинационалне покличе, толико година на челу једне од најзначајнијих националних културних установа, Народне библиотеке Србије, само је пример једног од многобројних пораза српске нововековне политике. Мене лично, међутим, највише је иритирало ретко виђено лицемерје уметника и филозофа Сретена Угричића. Врхунски је, наиме, цинизам правдати презир према свом народу и својој отаџбини примером Томаса Бернхарда (који се одрекао аустријског држављанства и забранио штампање својих књига у Аустрији) а истовремено уживати све привилегије државе, при томе објављивати своје књиге управо и једино у тој држави. Моје полемике са другим ауторима сасвим су друге природе.

Због чега све ове сукобљене струје у српској књижевности могу да се подведу под заједнички назив демони?

Уколико аутор има потребу да додатно појашњава шта је желео рећи својом књигом или поједином метафором, то је сигуран знак да књига није довршена а да метафора није успела.

У последње време пуно је књига у којима се сабирају колумне, чланци, прикази, критике, објављивани у разнородној периодици. По чему ова књига евентуално искаче из тог оквира?

Већина мојих колега, чим објави десетак књижевних критика или есеја, или напише десетак прича, осети потребу да их сакупи и објави у књизи, иако те критике и есеји, или приче, удружени, немају никакав нови вишак значења. Демони одлазе је дело које је настајало више од деценије. Читаве две последње године вршио сам само селекцију текстова које сам писао у Стању ствари и осталој уметничкој периодици, као и у Печату, уклапао их у шири мозаик, и дописивао низ поглавља која повезују све критике и есеје, разговоре и полемике у јединствену целину. Годинама сам разговоре са српским уметницима и интелектуалцима осмишљавао тако да употпуне, надограде или оповргну тезе, ставове и идеје које сам изрекао у критикама и есејима. Због свега тога ове књиге можда и јесу први систематичнији приказ српске прозе на почетку 21. века. Још једном желим да подвучем да је Печат, захваљујући сензибилитету Милорада Вучелића, тих година био истинска оаза смисла и сигурности. Аутори и саговорници Печата наши су најзначајнији интелектуалци. Такво окружење било је изузетно инспиративно, али и обавезујуће. Осим тога, Вучелић је, не само мени, дао скоро неограничен простор и слободу за стварање. Зато су се прикази у Печату претварали у мале есеје, понекад чак и студије о уметности, интервјуи у стваралачке портрете саговорника, а новинарскоистраживачки текстови у документаристичку прозу. Ми смо у Печату тих година заиста веровали у то што смо радили. Ми смо истински ратовали, за сваку реч, и сваком речју, искрено, до последњег даха. Та непатвореност емоције, мирис зноја и укус крви, осећа се у Демонима, зар не?

Да ли се може бити истовремено пројугословенски и антиевропски оријентисан? Када ово кажем, помислим на, рецимо, у савременом добу, Игора Мандића, или у историјском смислу, на југословенство „Младе Босне“ и писце проистекле из те емоције и идеје.

Када сам негативно конотирао југословенство у српској култури, имао сам у виду управо тенденције о којима је и Мило Ломпар исцрпно писао, а које су у српској култури, нажалост, присутне и данас. Демон југословенства, наиме, поново је током новог века походио Београд, а резултат је овога пута још трагичнији. Анонимни Штикс добијао је предност у односу на Нушића у позориштима наше престонице, и то у години јубилеја нашег чувеног комедиографа. Држава Србија финансирала је искључиво филмове који су апострофирали наводни геноцидни ген српског народа, приказујући нас као примитивну заједницу чије су основне вредности убијање и пљачкање. Свим писцима који су стварали изван простора данашње Србије одузет је српски идентитет, а многи су, као Његош рецимо, оптужени за говор мржње. Југословенство у српској култури служи само једном циљу – укидању чак и културе сећања, и слободног мишљења и говора, као јединих остатака независности у Србији. Тај процес разградње српске културе биће настављен независно од тога која је политичка опција на власти у Србији. А што се тиче револуционарног заноса пред Први светски рат, препоручујем вам да прочитате предговор Милоша Ковића књизи Гаврило Принцип. Документи и сећања. Није Принцип никакав родоначелник „братства и јединства“, нити антиевропски оријентисани припадник „Младе Босне“. Напротив, младобосанци су били прожети управо европским идејама онога доба. И када се залажу за убиство тиранина, и када наглашавају национално српско питање као отпор страним окупацијама, и када су надахнути идејама левичарског, социјалног бунта – они су типични Европљани на почетку 20. века.

Где су српска култура и књижевност данас и какве су им перспективе?

Српска књижевност и уметност, као и њихови творци, били су инспирисани српством, југословенством или европејством и имају шансу само уколико и даље у својим делима, али и у животу, остану дубоко хумани и етични, ако врате човека људскости, и ако у времену предапокалиптичног ужаса, у раздобљу у којем се општи бројевима а не срцем, као референтне тачке у координатни систем уметности поставе Бога, Љубав и смрт. Уметност постоји само уколико је вођена Божјом енергијом, натопљена безинтересном и безусловном љубављу, само ако верује да својим деловањем доприноси лепшој и бољој будућности, ма колико се данас те идеја чинила отрцаном, од прекомерне употребе излизаном, узалудном, утопистичком. Савремена уметност, осим тога, мора данас, као што то чине, рецимо, Слободан Владушић и Никола Маловић, да негативно конотира савремене облике политичке манипулације, „технолошки ларпурлартизам“ и тоталну контролу људских заједница преко теленадзора, водећи дијалог са Бадјуом, који је прецизно установио да је 21. век, по кључним проблемима, ближи феноменима 19. века него револуционарној историји 20. века. Данас су, наиме, поново кључна питања: сиромаштво, неједнакост, политика у служби богатих, нихилизам код младих, сервилност интелигенције. При томе, не треба заборавити да истинско стваралаштво, баш као и слобода и отаџбина, стоје изнад сваке идеологије. Те поруке мора да пренесе савремена уметност. И мора се, да парафразирам Мирослава Тохоља, у свему томе гајити монашка посвећеност, добровољна анонимност. Надам се, ипак, да никада неће осванути јутро када за приче више неће бити потребно трагање за неизрецивим.

Напустили сте медије и књижевност и 2012. упутили се у државну управу, у владину Канцеларију за Косово и Метохију. Каква су ваша искуства са Косова и Метохије?

За то је одговоран Рајко Петров Ного. Поверовао сам му да се под окупацијом не објављује. Него да је најпре потребно другим методама изборити се за слободу. И зато, када ми је Александар Вулин понудио да на Косову и Метохији учествујем у борби за српску савремену културу и културну баштину, нисам се уопште двоумио. И не кајем се, боравећи у ове две године толико често на Косову и Метохији, заиста сам спознао зашто је Косово и Метохија тако „страшна лозинка“ и шта значи бити „повереник косовске мисли“. Спознао сам, заправо, шта је то смрт. А за свакога ко пише искуство близине смрти од непроцењивог је значаја.Tо са дневном политиком нема ама баш никакве везе. А књижевност никада нисам напуштао. О томе, ваљда, сведоче и ове две књиге Демона.

Многи вам замерају што сте афирмисали књижевни рад Александра Вулина. У томе препознају сукоб интереса.

И даље сам уверен да су Лепота и Опадање важнији романи од већине оних који су објављени у новом миленијуму. Уосталом, ни данас нисам променио мишљење о Вулину – он није политичар који је залутао у књижевност, већ књижевник који се тренутно бави политиком.

Будући да сте преко две године били задужени за развој савремене српске културе и очување баштине на Косову и Метохији, да ли сте задовољни оствареним резултатима на терену?

Да је цар Душан знао коме оставља у аманет манастир Свети Архангели, вероватно га никада не би ни градио. Све што имам да саопштим о Косову и Метохији од 2012. до 2014. сведочићу пошто објавим кратки роман о љубави Војвођанска пјесма. После тога, наиме, намеравам да започнем писање Косовске приче. Биће то дуги роман о убијању. Ако ме Бог дотле остави у животу, у шта, како време одмиче, све више сумњам…

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Ovaj intervju kao da je dao najveći protivnik ove Vlade, a ne neko ko je vedrio i oblačio po Kosovu i Metohiji dve godine, ostavljajući iza sebe pustoš u vidu nadrealističkih projekata kulture… U svakom slučaju Demoni su odlična knjiga… Retko ko bi se usudio da napadne gotovo čitav književni establišment… Za knjigu – kapa dole! Za brigu o kulturi i kulturnoj baštini nas Kosovaca: 2-.

  2. Занимљиво је да откако пратим Дунђерина многи су га нападали, али ниједном приликом га апсолутно нико није бранио. А што се тиче Косвца који сеје свој квазипатриотизам по мрежи, тек да се зна – одавно он већ живи у Београду. За сада нећу откривати његов идентитет.

  3. Suviše se Dunđerin sakriva iza autoriteta kao što su Lompar, Danojlić, Toholj… A malo govori o tome šta to on zaista misli o srpskoj književnosti, politici… Ideološka kritika pri tome ima jednu veoma veliku manu – traje kraće od čovekovog radnog veka…

  4. Борко Миљанић

    После Хладног рата не постоји више ни потреба за уметничким делима. Позната је чињеница да су, док је постојао Берлински зид, Американци морали да финансирају уметнички филм, како би и на том плану парирали комунистичким земљама. Тако је створен независни амерички филм, и низ култних остварења, попут филмова Дејвида Линча. Када је срушен Берлински зид, Сједињене Америчке Државе укинуле су независну кинематографију. Уметнички филм, онај независтан, не постоји више ни у једној земљи света.
    Дакле, није Хладни рат укинуо аутономију стварања, он је укинуо стварање у класичном значењу те речи…

  5. Sve što piše u knjizi Demoni odlaze, tačno je… Ali svi ti antinacionalisti, odnosno, kako ih Dunđerin naziva, demoni evropske i jugoslovenske misli i dalje su n ključnim pozicijama u Srbiji, kada je kultua u pitanju. Dakle, njih nije podržavao samo Tadićev režim. Oni uživaju i bezrezervnu podršku Vučićevog režima.

  6. Sve čestitke za hrabrost! Kako Dunđerinu, tako i pre svega Pečatu koji bez dlake na jeziku čuva dostojanstvo Srbije! Niko nije u Pečatu pošteđen kritike! Samo napred!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *