Почетна / Свет / Руско-кинески зид

Руско-кинески зид

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Новим договорима о гасу и плаћању у националним валутама Русија добија финансијску сигурност и гаранције развоја, а Кина приступ ресурсима Сибира и повољан енергетски и еколошки биланс

Протекле недеље, амерички утицајни магазин „Форбс“ је обзнанио: другу годину заредом, руски лидер Владимир Путин претекао је америчког председника Барака Обаму на листи најмоћнијих људи света. После Путина и Обаме, на трећем месту је кинески шеф државе Си Ђинпинг, а за њима следе папа Фрања и немачка канцеларка Ангела Меркел. Суштински, исти распоред на листи најмоћнијих као и прошле године. Занимљиво, и образложење одлуке уређивачког колегијума америчког часописа да титулу доделе руском, а не америчком председнику веома наликује прошлогодишњем. Уз једну битну разлику. Ове године, „форбсовци“ су одлучили да образложење одлуке још више нафилују идеолошким, хладноратовским садржајем, за разлику од 2013, када су се ограничили штурим појашњењима о томе да се Путин наметнуо као способнији од Обаме да своје интересе спроводи у земљи и свету. Овог пута, направили су логички тешко одрживу конструкцију како је Путин свемоћни вођа у земљи која слаби, док је Обама председник најјаче глобалне силе, али везаних руку.

 

КУПОВИНА ВРЕМЕНА Ове речи могу донекле да утеше Американце, али је то само куповина времена и одлагање суочавања са реалношћу. Управо су се Путин и Ђинпинг на прошлонедељном Самиту шефова држава и влада земаља АПЕЦ-а (Азијско-пацифичке економске сарадње) одржаном у Пекингу потрудили да америчком колеги још боље илуструју ситуацију у којој су се нашли не само он и Америка већ и читав западни поредак. Док су руски и кинески лидер још једном потврдили приврженост „гасном пакту“ вредном 400 милијарди долара, од пролећа ове године, и већ најавили нови, још амбициознији пројекат, дотле је Обама морао прећутно да призна крах своје „пацифичке стратегије“, помпезно проглашене пре неколико година. Вашингтон, напросто, нема снаге да се бори на два фронта, на Блиском истоку и на истоку Азије, па своје тихоокеанске снове и планирано обуздавање Кине мора да одложи за нека, како се Американци надају, надолазећа боља времена.

С обзиром на то да „бољи дани“ за САД још увек нису на видику, сва је прилика да ће тај посао остати у аманет неком будућем америчком председнику, са исто тако неизвесним шансама да буде обављен. Јер, ако су се Кина и Русија прошле недеље у Пекингу – отворено и јавно, у присуству самог Обаме – сложиле да је дошло време да се међусобна трговинска размена обавља у јуанима и рубљама, уз договор о изградњи још једног магистралног гасовода под називом „Алтај“, онда су то веома лоше вести за америчке стратеге, до гуше запетљане у блискоисточне сукобе које су сами креирали. Кина и Русија диктирају евроазијски дневни ред за 21. век, а Запад нема чиме да парира.

 

НА ДРУГОМ МЕСТУ, ШЕФЕ! Преко четири деценије Американци су своју снагу највише црпели из „петродолара“, када су од сваког продатог барела, ма где и ма коме у свету, они увек узимали „свој део“. И то не мали, користећи се лагодном позицијом светског штампара новца. Ако сада Кина и Русија своју, геометријском прогресијом растућу енергетску и привредну сарадњу преусмере на обрачуне у националним валутама, онда ће чувено питање „а, где сам ту ја?“ без одговора, попут еха, тумарати ходницима Беле куће у наредним деценијама. Где си ти? Па, на другом месту шефе, прочитај најновији „Форбс“…

Недеља, 9. новембар 2014. године. У Пекингу топао и сунчан дан. Званичници Русије и Кине, у присуству лидера Путина и Ђинпинга, потписали су 17 докумената, од којих су најважнији они у вези са сарадњом у сфери транспорта и производње нафте и гаса. Када ови споразуми буду реализовани, до 2019. године, Кина ће постати светски купац број један руског гаса. Осим гасовода „Снага Сибира“, вишедеценијског посла вредног 400 милијарди долара, који у Москви називају „Источни ток“, нови споразуми тичу се још значајнијег „Западног тока“. То је гасовод „Алтај“, који ће директно спајати Русију и Кину на четворомеђи са Казахстаном и Монголијом, али не залазећи на њихову територију. Према речима шефа „Газпрома“ Алексеја Милера, у документима који су Руси и Кинези потписали предвиђа се да ће западни гасовод бити приоритетни пројекат енергетске сарадње две земље. По мишљењу експерата, овакав нови распоред приоритета одразиће се и на гасну сарадњу Русије и Европе. Већ у средњорочној перспективи, како је нагласио Милер, испоруке руског гаса Кини могу премашити количине које Москва шаље у Европу.

[restrictedarea]

Анализирајући новонасталу ситуацију, треба бар површно сагледати мноштво различитих фактора. Ваља нагласити да руско-кинеска енергетска алијанса уопште не значи да је Москва одустала од сарадње у гасном сектору са Европом. Напротив. Сви постојећи и планирани пројекти Русије са другим европским земљама не само што остају на списку приоритета Кремља већ у контексту нових аранжмана са Кином – још више добијају на значају. Посебно се то односи на „Јужни ток“, који треба Москву да повеже, економски и политички, са православним земљама Балкана, региона од највећег стратешког значаја. Међутим, упркос израженом интересу Русије за сарадњом са европским и посебно, балканским земљама, ситуација није весела.

 

ФРОНТ ПО ОБОДУ ЕВРОАЗИЈЕ Нема дилеме да је све израженије руско окретање Истоку и Кини само једна од последица очајничког супротстављања Брисела и Вашингтона руском продору на Балкан. Како би парирала ударцима Запада, нескривеној агресији оличеној у увођењу санкција и инсталирању ратне машинерије НАТО на њеним границама, Русија мора да се осигура на другој страни и тако неутралише нападе. Заклањање иза кинеског геостратешког и економског зида, додатно ојачаног руским високим технологијама и ресурсима, омогућује двема државама, најближим суседима и партнерима, да заједнички одговоре на све изазове Запада. У Москви су још пре 30 година схватили да више не сме да им се деси да на светској арени остану сами, без иједног јаког савезника. Реализација давно замишљеног плана, чији је носилац Путин, сада је у пуном јеку…

Појавиле су се, наравно, и приче о томе како је, наводно, Кина једини добитник од сарадње са Москвом, проистекле из сукоба Русије и Запада. Ове поруке стижу из исте кухиње која пласира тезе о томе како је Русија усамљена, слаба, а њена привреда и њена валута су у слободном паду, потпуно зависне од трговине енергентима и томе слично. Последњих месеци сведоци смо интензивирања економског рата против Русије, где се примењују сва средства – од санкција, које погађају руски финансијски и енергетски сектор, преко наглог повећања количине нафте на светском тржишту, што је довело до пада цене са 110 на 80 долара за барел, па до диригованог повлачења више од 100 милијарди долара западног капитала. Све ове појаве допринеле су слабљењу рубље, али је утисак да је Москва спремно дочекала ударе, примењујући „план Б“. Није случајно Путин више од десет година приходима од нафте пунио стабилизациони и резервни фонд, као и резерву владе и девизне резерве, па се у овим фондовима данас налази више од 600 милијарди долара. Сасвим довољно за допуну буџета и одржавање стабилности у наредних четири до пет година, чак и ако ствари крену сасвим низбрдо.

Међутим, енергетски споразуми са Кином баш томе и служе – да кола не би кренула стрмоглаво, ни у ситуацији ако Запад уведе тоталне санкције Русији, укључујући и хипотетички ембарго на увоз енергената. Тешко је, ипак, замислити да би у Европи било превише добровољаца спремних да по налогу Вашингтона изврше економски „харакири“, али ни то не треба искључити јер многи потези које Брисел повлачи у последње време воде управо у том правцу. Зато Кина наступа као сигурносна мрежа за Русију, у случају да Путинова дипломатска акробација на западном фронту не успе. Треба знати да Кремљ не ради све ово на своју руку, већ је реч о договореним комбинацијама са Пекингом. Док Кина има задатак да стопира Вашингтон у југоисточној Азији и на западном Пацифику, Русија то исто чини у источној и западној Европи. Заједничким снагама, Пекинг и Москва већ неколико година заустављају Американце у средњој Азији и на Блиском истоку.

На овај начин, фронт се протеже практично по читавом ободу Евроазије и распоред фигура сада се већ веома добро види. Зато је нетачно рећи да било Пекинг, било Москва више добијају или губе од свог савезништва: они су у истом чамцу и тешко се могу извући из стиска Запада без ослонца једног на друго. Русија добија сасвим солидну финансијску сигурност и гаранције развоја за наредне деценије, док Кина по прихватљивој цени стиче приступ ресурсима Сибира, али и знатно повољнији енергетски и еколошки биланс. У том случају, поставља се питање: ко губи?

То је, у сваком случају, Европа, посебно њени јужни делови, односно балканске државе. Гасовод „Јужни ток“, који треба да омогући Балкану статус ексклузивног транзитера руског гаса и гарантовано снабдевање под веома повољним условима, несумњиво представља витални интерес за такве земље као што су Бугарска, Србија, Македонија, Грчка и Мађарска. Међутим, поједине међу овим државама опструирају пројекат „Јужног тока“, иако би требало да буду највише за њега заинтересоване. Да парадокс буде већи, оне директно гурају Русију назад, ка сарадњи са Украјином како би сви приходи од транзита ишли Кијеву, а не њима. У овим престоницама још није до краја сазрела свест о томе да им Кијев, Вашингтон и Брисел, са својом агресивном политиком према Москви – директно завлаче руку у џеп и ваде отуда жив новац, спречавајући економски развој Балкана за године, ако не и деценије унапред.

Али, ако неће Балканци, хоће Кинези. Спремни су да гас и нафту плаћају Русији и у рубљама, односно јуанима. То ће помоћи да руско-кинеска трговинска размера, са садашњих 100, до 2020. порасте на чак 200 милијарди долара годишње. Када је реч о гасу, преко источне маршруте планирано је да се испоруке повећају од 38 до 100 милијарди кубних метара годишње, док је планирани западни, алтајски гасовод за почетак пројектован на 30 милијарди кубика. То ће бити једна цев, а у перспективи треба да се појави и друга, па затим и трећа, што ће и овај правац подићи на 100 милијарди кубика годишње. Тако ће, ако све буде по плану, после 2020, Кина увозити 200 милијарди кубика руског гаса годишње, док Европа, упркос све већој потражњи, због страховитог притиска из Вашингтона не може никако да пређе 150-160 милијарди.

 

ЗАЧАРАНИ КРУГ То је, заправо, један зачарани круг, где одсуство и смањење сарадње између Русије и Европе доводи до нарушавања међузависности и поверења – што трасира пут даљем снижењу трговинске и сваке друге размене. Ако се тако настави, није незамисливо да се две стране ускоро гледају само преко нишана, а то је крајњи циљ Вашингтона. Тада ће са друге стране Атлантика пут Европе кренути и нафта и гас, и тенкови и авиони, и цена ће бити много виша. Али ко још пита за цену, када се треба бранити од „руске претње“! Путин добро разуме ове тенденције и зато им иде у сусрет, не чекајући да га Западњаци предухитре и оставе руску економију „на сувом“. У Пекингу је већ најавио да ће руску спољну трговину диверсификовати на тај начин да удео Азијско-пацифичког региона порасте на 40 са садашњих 25 одсто. То, заправо, значи да ће утолико бити мањи промет на европском правцу, што је још једна снажна порука и опомена западним земљама.

Када је реч о руском гасу, осим Кине, за њега исказују заинтересованост и други крупни регионални играчи попут Јапана и Јужне Кореје. Сав гас који би се усмерио овим правцем долазиће из налазишта у источном Сибиру и Сахалину, па би се на темељу „Источног тока“, односно гасовода „Снага Сибира“ створила моћна енергетска инфраструктура која би економски подигла читав руски Далеки исток.

 

НИ ЗА ПУЊЕЊЕ УПАЉАЧА! Посебно је занимљива комбинаторика са руско-кинеским „Западним током“, то јест договореним гасоводом „Алтај“. Његова ресурсна база је углавном западни Сибир, где се сада црпе испоруке за Европу и одакле су планиране и количине за „Јужни ток“. Ако би се преко „Алтаја“ потерало 30 милијарди кубика годишње, то би била половина пројектованог капацитета „Јужног тока“. Многи руски и западни аналитичари упозоравају да доступне количине гаса из западносибирских лежишта нису неограничене и да енергент треба на време резервисати, иначе постоји опасност да га преузму други, у овом случају Кина преко „Алтаја“. Посебно је то важно јер су процене да би, до 2030, укупне европске потребе за увозним гасом могле да нарасту са данашњих 300 на више од 500 милијарди кубика годишње. Са садашњим нивоом производње, Русија не може да покрије ове додатне количине. А шта тек рећи ако Пекинг буде увозио свих 100 милијарди кубика преко гасовода „Алтај“, што је, на пример, скоро двоструко више од максималног капацитета „Северног тока“? За Европу тада неће остати ни за пуњење упаљача.

Треба, такође, приметити да укупна наруџбина Пекинга износи 200 милијарди кубних метара годишње – управо онолико колико ће Европи недостајати у наредних 15 година. Ове количине могу се експлоатисати из источносибирских и сахалинских налазишта, али без озбиљних инфраструктурних улагања не могу се допремити и користити за пуњење европских цевовода, јер још увек не постоји конекција. Један од најважнијих резултата изградње „Снаге Сибира“ и „Алтаја“ требало би да буде управо спајање унутарруске западне и источне гасне инфраструктуре, тако да се по жељи „плаво злато“ са целе територије Русије може усмеравати и ка западу Европе и ка истоку Азије, независно од тога одакле оно потиче. Али, у ситуацији када Европа са Русијом разговара језиком санкција и на сваки начин јој отежава рад и инвестирање – зашто очекивати да би Москва као до сада пристајала да релативно јефтино снабдева ЕУ енергијом. Посебно у ситуацији када се отварају нова велика тржишта у Азији. Напротив, више је него очигледно да ће Русија у том случају своје цене значајно повећати.

Зато је читава комбинација са Кином веома корисна за Русију и обрнуто. Нудећи повољан гас Пекингу, Москва добија прилику да изгради енергетску евроазијску стратешку инфраструктуру и гарантовано тржиште за нове стотине милијарди кубика годишње, бар до 2050. године. Русија користи могућност да са Европом разговара у условима измењене и знатно повољније економске реалности. Добија време и средства за већ започете амбициозне планове наоружавања своје армије и флоте. Има прилику да границе затвори у оној мери у којој то буде желела, за све врсте штетних утицаја који долазе са Запада. Тако се долази до сазнања да је за Американце практично једини сигуран пут да зауставе Русију – да повуку сав свој новац из Кине. Они у овом тренутку то сигурно неће учинити, јер би се до темеља срушио глобални економски и безбедносни поредак. То би био светски рат. Са друге стране, Русија и Кина, заједно са осталим земљама БРИКС, лагано и корак по корак истискују долар са светске позорнице, такође свесне да би брзоплети потези довели до слома читавог међународног система. Време полако цури и истиче. И гас такође.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Kinezi su napravili svoj-koji je poznat u celom svetu, ali I Rusi grade svoj, nije cigla kamen nego cevke.

    Ete posrednici nece moci da se ugrade lellleeeeeee.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *