Почетна / Култура / Рат за лепши образ Немачке

Рат за лепши образ Немачке

Пише Владислав Панов

Филмовима као што су „Берлинска жена“, „Лоре“, „Генерацијски рат“ и актуелни „Феникс“, који се сваки на свој начин, врло снажно, другачије него икада и потресније него што би многи желели баве Другим светским ратом у Немачкој, даје се допринос да се поглед на историјску кривицу Немачке замагли, умањи и можда чак потпуно маргинализује, односно коначно превазиђе

Немачка кинематографија се деценијама после Другог светског рата бавила свим темама осим ратном. Звало се то препознавањем и прихватањем кривице. Кривица коју је Немачка свакако морала да показује свету би требало да је још присутна. Време ју је можда мало замаглило, али она није и не може нестати. У међувремену је снимљено на хиљаде ратних филмова од стране победника над Немачком. И сви су Хитлерову империју зла победнички касапили и растакали без милости. Неки са више, неки са мање успеха. Немачки филмски аутори су углавном остајали уздржани када су ратне теме у питању. Односно, када су се у ретким случајевима и они окретали овом жанру поштовали су споља наметнуте стереотипе па су стварали филмове из перспективе пораженог. Међутим, извесне назнаке да се у Немачкој ратна кривица почиње да схвата нешто другачије појавиле су се током прошле деценије у њиховој новој филмској понуди. Иако је и даље комплекс крволочне нацистичке Немачке присутан, поменути стереотипи су добили амандмане и преправке. Како је време пролазило све радикалније Немачка се као држава у међувремену уздигла до лидера Европске уније, па и света, односно у светли пример расног, социјалног и политичког просперитета коjем нема равног. Биографија овакве државе морала је да добије пригодно умивање. Филм је једна од најефикаснијих хигијенских алатки за такве потребе. И они су је искористили.

„Наше мајке, наши очеви“ Најуспешнији пример за ову појаву је овогодишња троделна телевизијска мини-серија иза које је стала Национална немачка телевизија ЗДФ, „Генерацијски рат“, позната и по наслову „Наше мајке, наши очеви“. Ова четири и по сата дуга филмска епопеја ефикасно растаче све инхибиције немачке ратне кинематографије. Кривица је ту, али скрајнута, негде иза сцене, можда чак и неважна. Свакако није више доминантна. А прича о петоро младих Немаца који улећу у пакао рата испричана је на истоветни начин као што би је испричала и било која друга западна, победничка, кинематографија. Осим, заправо, што се прича на немачком, а не на рецимо енглеском, нема разлике између драматургије овог филма и било којег другог ратног спектакла из Холивуда, британске, па чак и руске продукције. Ликови нису површни већ врло животни, продубљени и реалистични па их је врло лако прихватити. Гледалац је неминовно „навијачки“ расположен када их посматра и дубоко је забринут за њихову судбину. То је, заправо, први немачки ратни филм који ликове у немачкој униформи третира на овакав начин. Иако је сваки од њих на крају поделио судбину ратног лудила своје државе путовање до сусрета са том судбином им је било једнако потресно, узбудљиво и реалистично као што би било да нису с немачке стране рата. Кривица је, дакле, уступила место другим приоритетима. Најпре, оним који се тичу посттрауматског филмског реализма немачке кинематографије која се после неколико филмова из прошле деценије који су отворено описивали судбине конзумената конц-логора и жртава „коначних решења“ (оскаровски „Фалсификатори“ су главни представник ове брзо усахле струје преиспитивања ратне кривице) ето, окренула описивању ратничких похода Вермахта, односно немачких грађана. Видели смо претходне деценије причу о последњим данима Хитлера, „Пад“, која је доспела чак и до номинације за „Оскара“ и бројних награда широм света. Али у текућој деценији интересовање немачких синеаста је надграђено па смо, рецимо, добили „Берлинску жену“ у којој је до најексплицитнијих сурових детаља приказана страшна судбина Немица у окупираном и разореном Берлину зверски „преваспитаване“ од руских јединица. Тај је филм допуњен још потреснијом (ако је то могуће) презентацијом немачког страдања у рату у тешкој драми „Лоре“ из немачко-британско-аустралијске копродукције, снимљеној пре четири године. У том је филму насловна јунакиња са преживелим члановима породице на путу кроз ратом запаљену домовину у потрази за сигурним уточиштем. Њено је путовање симбол страдања којем је у последњим годинама рата било изложено мноштво немачких грађана, па, на крају, и сама држава. Путовање препуно смрти, бола, издаја, превара, неправди, зверстава. Сасвим, дакле, људских својстава и судбина. Немачка јесте крива за сва та страдања, али гледаоцу у овом филму, освајачу преко двадесет награда на светским фестивалима, та кривица није на памети док посматра муке јунакиње приче.

[restrictedarea]

Кривица на преиспитивању Немачка кривица је, дакле, искупљена болом и жртвама младости нације која тај комплекс кривца не заслужује и не осећа, али никада не сме да га заборави. Поменути „Генерацијски рат“ такође има овакву ноту у вези са неминовношћу преношења кривице на будућа поколења. Иако је тај филм превасходно ратни спектакл који користи другачије атрибуте у освајању гледалишта, у својој души он свакако носи и конфликт око поимања ове кривице што као осуђеничко бреме морају да носе наследници нациста. „ Генерацијски рат“ је пред дистрибуцијом у Сједињеним Државама и рекламира се као најгледанији немачки филм чије је епизоде пратила четвртина немачког гледалишта. У наредним ће месецима овај филм бити у понуди осамдесет земаља света! И док је, рецимо, за Пољаке био толико увредљив да су због, како они то видеше, „прекрајања историје“ чак и запретили судском тужбом ауторима због клеветања њихове нације (!?), други ову мини-серију величају сматрајући је најбољим немачким ратним остварењем од рата до данас. Највише се, ипак, допала домаћим гледаоцима и институцијама па је „Генерацијски рат“ поред комерцијалности успео да изнуди и уметничка признања пошто је добитник буквално свих немачких телевизијских награда. Наравно, као такав утро је стазу за нова остварења која ће се суочавати са ратним последицама на немачку историју, управо је актуелан и уметнички потенцијално још компатибилнији нови рад познатог синеасте Кристијана Пецхолда, „Феникс“, који се бави комплексном причом о трагању жртве из концентрационог логора за супругом коју је можда издао нацистима.

Сва је прилика да ће ови филмови инспирисати колеге њихових твораца да узјашу талас надахнутости Другим светским ратом и да ће трендовски кренути у немачко ослобађање од непријатне улоге дежурног кривца, чак и пошто је и даље свима јасно да је иако данас поново велика и напредна Немачка и те како још увек обавезна да буде тај дежурни кривац. Мајке и очеви из „Генерацијског рата“ су ти због којих та стигма не може да се заборави. Бројна су мишљења, међутим, да је управо овако постављен „Генерацијски рат“ залог да се верује у позитиван почетак одношења Немачке са том тешком, наследном, кривицом. Да се поверује у нови, модеран, начин подношења тешке прошлости ове земље. Тим пре што Немачка данас јесте економска велесила, али је бреме кривице за Други светски рат толико тешко и огромно да остаје видљиво чак и у друштву које су бројни досељеници из читавог света заувек променили. Можда, додуше, баш то њихово расно, политичко и национално шаренило чини повољан амбијент да се на крваву историју погледа и мало другачијим очима од оних с којима морају да се историје присећају њени кривци и џелати. Делује да баш то поручују њихови нови ратни филмови. А публика им тај покушај награђује верношћу и бројношћу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *