Почетна / Друштво / Рат против СРЈ сломио је кичму ОЕБС

Рат против СРЈ сломио је кичму ОЕБС

Немачка издавачка кућа „Цајтгајст“ објавила је импозантну књигу Волфганга Ефенбергера и Вилија Вимера „Повратак хазардера“ из које „Печат“ преноси део текста
АМЕРИКАНЦИ МЕЊАЛИ ИЗВЕШТАЈЕ ОЕБС-а СА КОСОВА

Пише Вили Вимер

И данас, после „Олимпијског рата“ Грузије против Русије у лето 2008, као и револуционарних догађаја у Украјини, уочавамо да државе које су заинтересоване да унапред спрече избијање конфликата или да их мирно реше ако се већ догоде, следе циљ развијајући формате преговора  који би им омогућили да се носе са овим задатком. Са организацијом КЕБС/ОЕБС створен je својевремено један такав формат преговора који је био веома успешан, и самим тим и најбољи доказ да у дипломатији постоји начин мирног решавања спорова. Међутим, рат против Савезне Републике Југославије (1999) одстранио је „кичму“ ОЕБС-а као озбиљном форуму држава потписница уговора о његовом стварању и резултирао је његовом немоћи која траје и дан-данас. Засад не постоји ниједна индиција да ће се овакво стање у догледној будућности променити набоље.

Пре него што је НАТО почео рат бомбама, пре свих, САД и Велика Британија су убациле бројне шпијуне у ОЕБС-ову посматрачку мисију која је бројала више хиљада чланова. Њихов задатак је био да, после повлачења посматрача са Косова, прецизно означе циљеве бомбардерима. И пре тога су представници ових држава умели да тако отежу са избором персонала ове мисије и да  га одлажу тако да она ни у једном тренутку није достигла планирану снагу, због чега  нису били постигнути они њени циљеви који би били да је дошло до њеног благовременог појачања. У случају ОЕБС-ове мисије, коју је водио амерички представник Вилијам Вокер, показала се једна до тада непозната специјалност америчког начина деловања. Лично ми је посведочио Вокеров француски заменик (тадашњи заменик Вилијема Вокера био је Габријел Келер, каснији амбасадор   Француске у Србији) да су извештаји, које је требало да саставе посматрачи мисије и да их доставе самом ОЕБС-у и његовим чланицама, били неколико недеља пре избијања рата предочени представнику САД-а и да их је америчка страна тако мењала према потребама у одређеној ситуацији, да су у централу ОЕБС-а у Бечу стизали извештаји који су се ретко слагали са наводима посматрача ОЕБС-а са лица места, али су стварали утисак непристрасног извештавања.

[restrictedarea]

Ова стратегија поузданог електронског маркирања циљева пре налета бомбардера  примењена је и у самом Београду што није био само случај бомбардовања Телевизије са веома тешким последицама. На све се тада мислило, па и на време после бомбардовања. Тако је зграда Генералштаба  преко пута амбасаде Немачке погођена бомбом огромне снаге, али она није експлодирала.  Њен детонатор до сада није деактивиран и неће бити, док се тога посла не прихвате амерички специјалисти. То се није догодило, тако да огромна штета не прети само великој згради Генералштаба, већ и једној од главних артерија Београда.

ПОВРАТАК ХАЗАРДЕРА

Пише Волфганг Ефенбергер

Генерални секретар НАТО Хавијер Солана и командант НАТО снага амерички генерал Весли Кларк објавили су 24. марта 1999. увече почетак ваздушног напада на Савезну Републику Југославију. Припреме овог напада биле су у пуном јеку још у лето 1998. иако је ситуација била стабилна. На овај дан, вредан озбиљног размишљања, ваздушне снаге НАТО су, противно међународном праву, отпочеле ваздушне ударе на циљеве у Панчеву, Београду, Приштини, Новом Саду и Подгорици. Ове нападе су подупрли бомбардери Б-52 и крстареће ракете, лансиране са подморница, стационираних у Јадранском мору.

Непуна 24 часа пре тога председник САД Бил Клинтон разјаснио је представницима синдиката позадину овог рата: „Ако хоћемо да имамо јаке привредне везе, које ће укључивати и нашу способност пласирања робе широм света, Европа ће бити кључ. И, ако хоћемо да неки са нама деле терет вођства и све оне проблеме који ће нужно искрсавати, Европа мора да буде наш партнер. И то је смисао приче о Косову.“

Крајем прве ратне недеље бивши канцелар Хелмут Шмит је неувијено изјавио: „Зауздани од стране САД, ми нисмо поштовали међународно право и Повељу УН“ и предвиђајући будућност наставио: „Безобзирност, у највећој мери мотивисана унутрашњом политиком, којом је Вашингтон спровео своје интересе, ићи ће Европљанима све више на нерве.“ А амерички политиколог Данијел Колко писао је у листу  „Берлинер тагесшпигел“: „Специјална ситуација на Косову имала је другостепени значај у одлуци Американаца да поведу рат. Америци је било далеко важније да демонстрира војну моћ и да изгради своју превласт у НАТО.“

И док је НАТО бомбардовао српску телевизијску станицу и индустријску зону у Нишу, у Вашингтону се срела водећа елита западног света  да обележи 50. годишњицу оснивања НАТО.

Председник Клинтон је представио нову стратегију НАТО:  улога НАТО у интервенцијама у кризама требало би да буде трајно устоличена, а мандат УН више не мора да буде предуслов. Тако је НАТО савез напустио своју историјску самодефиницију као строго дефанзивне коалиције. Од тада НАТО брани изван територијалних граница својих чланица непрецизно дефинисане безбедносне интересе свих врста у које, гле!, сасвим експлицитно спада и „приступ сировинама“.

Ови „интереси“ се сада офанзивно бране од Каспијског мора, преко Персијског залива, Северне Африке до Атлантика. Притом, НАТО је, као и у случају Косова, приграбио право да сам себи да мандат за војне интервенције.

Имајући у виду историју Балкана Хелмут Шмит је био скептичан према овом покушају „да ће се тамо успоставити стабилан мир иједном формом војне интервенције“. Он је слутио да неки утицајни политичари и њихови саветници у НАТО виде у рату користан инструмент да се „обезбеде дугорочни глобални интереси Америке.“

Рат, изнуђен једном лажи, сменио је „силу права“ „правом силе“. Зато је овај рат нанео огромну штету међународном праву.

СРЈ је бомбардована у складу са стратегијом ескалације америчког генерала Џона Вордна која следи стратешки циљ да што брже сломи отпор противника. Том циљу служи превасходно напад на инфраструктуру од виталног значаја и на становништво. Управо на овај начин се изврће и крши важеће међународно право. Међународно право забрањује нападе на цивиле и разарање електрана, рафинерија, мостова и болница.

Деветог јуна 1999. потписан је прекид ратних дејстава. Овај документ послужио је као подлога за Резолуцију УН 1244 коју је Савет безбедности усвојио 10. јуна.

Данас знамо да су декларативни циљеви због којих се кренуло у рат темељно изневерени. Пред очима заштитних снага  НАТО нови властодршци Косова спровели су свеобухватно етничко чишћење Срба, Рома и Јевреја. Допуштање једностраног проглашења независности Косова довели су Клинтонове ратне циљеве ad absurdum.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *