РАТ МЕНТАЛИТЕТА И ЧЕМЕР ТРАНЗИЦИЈЕ

Пише Љиљана Богдановић

Како недавни догађаји и писанија у српском и руском „мејнстриму“ актуелизују већ „старо“ питање: могу ли словенске земље преживети своју, у постхладноратовском времену стасалу и устоличену управљачку класу?

Јасно је да са Русијом много тога треба урадити, а најбоље би било да се она замрзне да не би смрдела. А шта највише смрди? Менталитет.

„Проблем је што савремена уметност тражи да мислите, да користите мозак. Зато не може да се прими у Србији.“

Ригидне оцене о природи, карактеру и менталитету поменута два народа нису изрекли странци, већ су се оне, као опомињући гласови, недавно могле прочитати у штампаном писанију у окриљу и са ауторством из „истога племена“.

Откриће специфичног својства руског менталитета припада, наиме, једном познатом Русу − Виктору Јерофејеву, писцу који ужива значајне друштвене благодети, управо у окружењу које га тако дегутира, док је спознаја о аутентичној немоћи мучене Србије да достигне умност заслуга Мие Давид, недавно смењене директорке Културног центра Београда.

Поклањајући пажњу овим изјавама, напоменимо једну ситницу: као и поменути писац, и бивша директорка тешко би се могла пожалити на властиту судбину, чија јој је сусретљивост доделила добрано повлашћен живот, сразмерну друштвену моћ и солидан утицај у културном миљеу српске престонице, дакле у окружењу које „не користи мозак“. Виктору, будући да је по мери великог личног дара жешћи формат од Мие, припадају привилегије уваженог протагонисте на широј, не само руској већ и европској сцени. Па – ако су већ такви, за елиту подразумевајућим повластицама издвојени, зашто да критички не „узму меру“ својим сународницима и због чега бисмо, осим да изразимо одобравање, уопште разматрали њихова промишљања о властитим нацијама? Тешке речи, уколико је аргументација разложна, увек треба прихватати без зловоље.

АРХАИЧНО И ПРИМИТИВНО Ево о каквој је „аргументацији“ уистину овде било речи и откуда упитаност над врлинама ових критичара. Најпре, мало увида у беседу немилосрдног Јерофејева, иначе писца безмало култних дела савремене руске књижевности (на српски језик су преведене и овде су популарне неколике његове књиге, а за ову самосвојну личност везана је и једна занимљивост: у Београду се још памти „Енциклопедија српске душе“ − текст сачињен од ауторових успомена објављених пре коју годину, непосредно по гостовању на београдском Сајму књига, а где је проницљиви Виктор добрано ошинуо таштину многих Срба, те у црно подсмехом завио виђене ликове овдашње чаршије!) Дајући недавно интервју за пољско издање америчког листа „Њузвик“, Јерофејев рече како проблем Русије није у томе што јој је „председник злочинац“, него у застарелом менталитету. Тај и такав менталитет (одређеније − поданички) изнедрио је Путина, а све то се, каже он, десило јер: „У свести руског народа ништа се није променило од 17. века. Његов менталитет никада није био политички, он је архаичан и примитиван… Запад може рећи да је Русију окупирала руска власт, али то је, у ствари, руски народ, или, блаже речено, његов је  менталитет окупирао своју земљу.“

У наставку беседе о психограму сународника, писац поентира: „У Русији се води рат између различитих менталитета.“ Аналитични Јерофејев није рекао какав или чији (да ли исти?) менталитет је изнедрио, рецимо, Јељцина, или Горбачова, није успут разјаснио ни која је то суштаствена разлика између „непромењеног“, „примитивног“, дакле „руског“ менталитета, и оног другачијег (о којем је наговештено само да није „архаичан“ а јесте „политички“) али је, пророчки настројен, закључио: „Русија је сада непредвидљива … Оно што та земља изнедри тешко може довести до цивилизације.“

Рат (различитих) менталитета, са комплексним значењем које му је Јерофејев дао, открива се тако безмало као митска чињеница и одлучујућа историјска датост. Како у ратовима већ бива, исход је неизвестан, али је јасно ситуирана линија фронта који се препознаје не само у његовој, Викторовој, већ и другим, по усуду и приликама сродним земљама. Није тешко разабрати о којим земљама ту може бити речи, као ни то да је међу њима, без сумње, и Србија, чији је већински менталитет одавно (посебно у мњењу моћних српских западних пријатеља) издвојен као друштвено поље које вапи за темељним педагошким радом. Реч је, наравно, о државама у којима током минулих четврт века постхладноратовске ере друштво кључа, између осталог и у знаку великог сукоба менталитета. (И ту је Јерофејев у праву, само није јасно због чега баш већински менталитет, а не, рецимо, његова супротност – „смрди“). Критички пак набој, уз нескривени презир, открива да се есенцијални идентитетски сукоб у руском, као и у српском друштву одвија и манифестује и као рат менталитета. У  појединим словенским земљама овај „рат“ заправо јесте савремена гранична ситуација и чвориште егзистенцијалне зебње и несигурности. Руски писац, заправо, упућује на чињеницу (саговорницима из „Њузвика“ једва и да је потребно да је објашњава) да у државама словенског дела Европе, најбеспоштедније у земљама где је православље већинска религија, овај моменат (судар менталитета) некако увек израња безмало као сукоб и избор између добра и зла, између два света, у којем је, са једне стране, народ − руски (или српски) и његова цивилизација, све оно што „нежељени“ национални менталитет подразумева, а са друге, у овом случају не само писац чији светоназор, претпоставимо, припада менталном склопу другачијег света већ и колективитет(и) чији је ментална, морална и културна матрица јасна супротност критикованом. Наслућује се да су срцу и уму овог писца, од руског „примитивизма“ и „неполитичности“ ближа  темељна одређења рационалног, западног, либералног, прогресивног и демократског светоназора! За наша разматрања занимљиво је да је сам Јерофејев, у поменутом тексту о боравку у Србији, недвосмислено закључио: „Срби су налик Русима: према реалности се понашају с дивљења вредном равнодушношћу… ми и они, сродне душе.“

[restrictedarea]

„САМО ГЛУПОСТ И НЕЗНАЊЕ“  За разлику од Виктора, који је, како видимо, окупиран универзалнијим значењима, Миа Давид је, одређујући карактер и врлине нације, надахнута локалним проблемом – неслагањем са одлуком о промени формата култног београдског Октобарца и немирењем са својим одласком из пожељне директорске фотеље. Гневна, оплела је не само виновнике (конкретно − градске власти у култури) новонастале ситуације која прети да угрози најпривилегованије актере ликовног живота и уметничке сцене Београда већ и шире, нацију чији су репрезентанти политичке снаге кадре да изнедре поменуте ретроградне одлуке. Миа не само да примећује како Србија с мозгом не стоји баш најбоље већ у својој новинској колумни пише: „дозволили смо да имамо неписмену ‚елиту‘.“ Суочена са недораслошћу „неписмених“, даље закључује: „Како да прихвате језик савремене уметности кад је то језик савременог живота? А где је Србија данас?Лута кроз историју покушавајући да се ухвати за нешто. Нема идеала, идеологија. Нема вредности. Само глупост и незнање.“

Дакле, Русија је нецивилизована и примитивна, Србија – дезоријентисана и глупа. Значајно је што тако уозбиљени, више јетки него забринути, на ове „истине“ упозоравају они које уобичајене друштвене класификације спремно сврставају у културну елиту њихових земаља!

Миа Давид елиту о којој говори (циљајући, између осталих, на политичку и културњачку групацију која у овом конкретном случају само жели другачији Октобарски салон, другачији живот и дух уметничке сцене од оног који је до сада, у тесној сарадњи са моћним, такође привилегованим, најчешће веома добро плаћеним истомишљеницима и она сама обликовала) ставља у наводнике! Виктор Јерофејев је изнад таквих тричарија, његов хоризонт је моћнији – један читав народ чију цивилизацијску зрелост и освешћеност он посредно ставља у наводнике. Шта је, међутим, заједничко овом двојцу, шта их – иако тако различите − у ову причу ситуира као једнојајчане близанце? Најпре, латимо се управо појма који је, као упутан за разумевање тајне савременог несналажења појединих народа (словенских и православних, готово по правилу!) у вредносном и цивилизацијском поретку модерног света, увео сам Јерофејев. Тај свемоћни појам јесте: менталитет. Схваћен не само као начин мишљења, веровања, реаговања већ и као скуп особина тзв. „секундарне структуре“ (настале у зрелом добу и обележене искуством и вредносним оријентацијама) менталитет је својеврсни „омен“, судбинска матрица зацртана из укупне антрополошке и егзистенцијалне перспективе. Какав менталитет, таква и судбина. И ту је, у том „рату“, судбоносни и именовани разлог евидентном страдању и тешким ломљавама. Када је о Србима и Русима реч, та (менталитетска) матрица је неуклопива у вредносну кодификацију и интересе света којем стреме овде именовани представници елита, али и њихови многобројни истомишљеници, односно управљачке класе чије активно деловање обликује у овим земљама безмало све што је од важности за друштвену заједницу: политику, економију, културу…

У случају г. Јерофејева и гђице Давид, репрезентативних   представника својих социјалних групација, односно данашњих елита у културама земаља у транзицији, тај изразито критички − арбитрарни менталитет (који се оштри и афирмише негирајући онај другачији, у нацији преовлађујући ментални склоп) избрушен је, историјски условљен и моделован на врло специфичан начин. О „начину“ − са Запада деценијама усмераваном у „остатак“ света − данас се јавно много говори. Зависно од контекста и надахнућа, ова медијација се назива − ширењем утицаја, рибарењем људских душа, умећем инсталирања „меке“ моћи, укратко − циљаном, промишљеном употребом концептуалног менталног „оружја“ убитачнијег од нуклеарног арсенала. Земље транзиције, све оно што је било иза митске гвоздене завесе, дакле народи словенског сазвежђа, народи из земаља централне, источне и југоисточне Европе, били су на том путовању „меке“ западне моћи, сада се то неувијено документује, можда најважнија станица. У питању је дуготрајна, промишљена и мајсторски изведена обрада живог материјала. Деценије друге половине двадесетог века све јасније бивају откључаване управо кључем који упућује на вредносно обликовање света у духу и по мерилима једног цивилизацијског круга – западног. Идеја – „Нека цвета хиљаду цветова“ била је варљиво сунце на чијем заласку се обелоданило да је прихватљиво само једнообразно „цвеће“.

Тако су обликована небројена, данас одлучујуће утицајна модерна духовна деца бесмртног Смердјакова, оног сјајног лика коме је давно удахнуо душу Достојевски, преносећи нам интиму свог јунака, смореног тежином и проклетством припадања једном несавршеном, заосталом народу. И Смердјакову су, гле чуда, сметале управо „ствари“ око менталитета! Он не само да каже: „ја мрзим сву Русију…“ већ даје и назнаку како би се понешто, само ако памети буде, могло поправити:     „Дванаесте године био је велики поход императора француског, Наполеона Првог, на Русију и било би добро да су нас тада покорили сами Французи: паметна нација би покорила веома глупу и присајединила би је себи. Тада би био потпуно другачији поредак.“

Емоције сличне овима данас у Београду, на пример, дели и један млади савремени српски аналитичар – Бруно Ђурђевић, кога спомињемо управо због јавне пажње која му је ових дана поклоњена. Не каже он, као што то чини поменути литерарни „модел“ − да мрзи икога, но у својој брижљивој анализи српских историјских и других заблуда готово да се залаже да нека паметна нација, ако већ не покори, онда бар научи ваљаном дискурсу ову његову – непаметну. Проничући у српско дуго лутање и несналажење у поимању и тумачењу властите историје, у формулисању националних и стратешких стремљења, Ђурђевић уочава евидентно „јадно стање српских националних интереса“. У тексту објављеном у „Политици“, Бруно нацији отвара очи: „Разлог за изостанак сагледавања узрока проблема лежи у једној врсти идеолошке заслепљености, у којој се српски национални интереси, да не употребим дискутабилнији појам – српски национални програм – аксиоматски узимају као добри, праведни, историјски легитимни.“

Да ли то значи да нема веће грешке од уверења да су српски национални интереси легитимни колико и други интереси? По њему, изгледа да српски интереси нису ни праведни ни легитимни, њихово трапаво формулисање и погрешна уопште веровања (ево, опет, те фаталне грешке у менталитету, добацио би Јерофејев!) увек су доводили до великих, мал‘не светских несрећа и ломова, па би сада најбоље, логично, те спасоносно било да се у стварности оваплоти Брунова племенита визија, овако формулисана: „Окончање овог процеса и затварање српског националног питања кроз признање независности Косова, политичку интеграцију Републике Српске у БиХ и признање државног субјективитета Војводине били би логичан крај дугог српског 20. века.“ Аналитичара Ђурђевића опширније цитирамо као парадигматичан случај за сагледавање и разумевање истанчаног профила класе којој он припада. Већ коју деценију деловање оваквог профила обележава и „српско“ и „руско пролеће“, а у стварање таквог света и такве стварности у овим и још неким земљама уложено је силно знање и она „неагресивна“ моћ која се сада толико помиње, моћ кадра да укроти, заведе и промени дивље менталитете, посебно словенске, који ремете узвишени мир (профит и тријумф) хегемона.

ЦИЉАНА ДЕКОНСТРУКЦИЈА У новијој историји света, наиме, мало са чим упоредива огромна материјална и друга стратешка улагања Запада у темељну и циљану деконструкцију словенског света, свакако најимпресивније резултате дала су у стасавању генерација прозападно настројене политичке, економске, научне и културне групације која се данас назива „елитом“, а ближе одређује као − неолиберали, демократе, културнополитичка и уметничка авангарда, прогресисти, мондијалисти, наднационална и транснационална управљачка друштвена номенклатура… Јасно издвојена, утицајна, на јавној сцени повлашћена и доминантна, ова групација и сама оглашава своју свету мисију – преобликовање, реутемељење и преправке у својим народима и земљама „затеченог“ националног кода. Неисправан менталитет, погрешни људи, сумануте одлуке, недотупавна веровања, дивљи карактери – све то су средине и поља у којима и о којима неуморно говоре транзиционе елите, упозоравајући на неодложну потребу ресетовања и преправке запуштених и несавршених нација (којих се стиде, и за које љубави немају). Пигмалиони ових током живота бар две-три генерације припреманих, па однегованих друштвених револуционара и народних васпитача савршено су добро (много пре историјског тренутка рушења Зида у Берлину) замислили како ће се њихови штићеници понашати и за какве ће послове бити оспособљени. Учинак креатора и креатура данас видимо не само у њиховом цитираном критичком говору већ, посредно, у такозваном транзиционом облику урушавања и разарању једног броја земаља. Ове земље није задесила само привредна, економска и политичка транзиција – путовање у другачији друштвенополитички и економски систем, већ им се догодила елита која дефилује и дела, елита спремна да своје нације „поправља“ до „усавршавања“ које ће их заправо поништити, тј. изменити  до непрепознатљивости. Рат менталитета, као специфичан облик грађанског сукоба, бесни, у извесном смислу, у читавој Европи и мимо ње, али − према замисли стратега глобалног света „прогреса и демократије“ − његов бескомпромисни облик фокусирано и разорно траје у државама словенских народа.

БЕЗ ТРАГА НА СВЕТСКОЈ СЦЕНИ У пракси − чији поразни резултати говоре црње и суморније од сваког вредносно настројеног и идејно мотивисаног критичког оспоравања − најчешће бива да утицајне и моћне елите преобликују стварност и затечено мењају, али тако да „старо, архаично и примитивно“ разарају, разводњавају, обесмишљавају, и то чине у интересу, те у складу са владајућим структурним и вредносним моделима других, односно западних друштава. О поражавајућем учинку елита у култури и уметностима словенских земаља говори и једна недавно у „Политици“ објављена „статистика“.  На њу је указао не културњак, већ економиста – Бранко Милановић. Под насловом „Ко је напредовао од пада Берлинског зида“, аутор је уз депримирајуће показатеље економске пропасти без преседана предочио и биланс духовног стваралаштва, над чијом трагиком би требало да се загрцну сви, елите транзиције понајвише. Ево, шта се у стваралачкој сфери догађало од окончања Хладног рата − цитирамо два Милановићева пасуса предочена испод наслова „Без трага на светској сцени“:

„Русија, вероватно први пут од почетка 19. века, пролази кроз период од 25 година током којег није оставила никакав траг у свету међународне уметности, књижевности, филозофије и науке. Не морамо ни да спомињемо писце који су, често у сукобу са режимом, написали нека од најбољих дела 20. века (Ахматова, Пастернак, Гросман, Шолохов, Солжењицин) или научни напредак у СССР-у да бисмо схватили да се ништа слично није десило у протеклих 25 година. Капитализам није био благонаклон према руској уметности и науци.

Исто важи за Пољску, Мађарску, Југославију и Чехословачку које су између 1945. и 1990. дале важне песнике, писце, филозофе и уметнике. Не могу да се сетим икога из источне Европе, уз часне изузетке, ко је оставио трага у интелектуалном или уметничком свету…“

Какво наслеђе и колико снажну духовну сферу индукују и поспешују они који изгарају на пословима ресетовања (гушења, заправо) менталитетског кода најшире друштвене сцене транзиционог света, они у којима западњаци иначе препознају саговорнике кадре да разумеју цивилизацијске проблеме и општу културну и сваку другу неприлагођеност својих нација? Да ли је архаични и „примитивни“ менталитет, у време када је био мање спутаван и суочаван са својом несавршеношћу и њеним одразом у духу и свести ових унапређених менталитетских клонова из властитог рода – био бољи, плодотворнији и моћнији!?

Знакови времена данас су бучни и нескривени, намећу се и када се не улаже посебна енергија у њихово читање, а чини се да су извесне важне појаве и паралеле посебно транспарентне у животу и пулсирању јавних сцена Русије и Србије. И феномен самомржње је заједнички. Карактеристичан је рецимо пример руске популарне друштвене мреже „Вконтакт“ која објављује лажне фотографије „о суровим животним условима на Западу“, настојећи да се  већ на први поглед види да описи испод фотографија нису тачни (снимци показују руску а не западну стварност!) . Назив странице на коју се постављају фотографије – „Покварени Запад“ заправо је  ироничан и циничан, а канал, како се неувијено признаје, „служи Русима да исмевају лоше ствари у својој земљи“. Док „прште“ тзв. лајковања, виспренији посматрачи примећују да је само реч о руској самомржњи,  облику специјалног рата против руског народа, никако о добронамерној шали…

КУЛА ФИКТИВНИХ ВРЕДНОСТИ Реч је о појавама и у култури, које, као и другде, јесу читљиви знакови времена, чијем тумачењу ће тек у будућности бити посвећена дужна пажња. Рат менталитета јесте и еуфемизам и маска за сукоб два света, тај рат је у току, но његова одлучујућа фаза се тек наговештава. И мање је важно да ли су у неком његовом тренутку и у понеком детаљу реченог сукоба у праву и Миа Давид, и Виктор Јерофејев, и Бруно Ђурђевић, и понека Наташа, Весна, Срђа, Соња, Сретен… Важније је јавно разоткривање потврда да већ више деценија, а у минуле две поготово, у двема овде споменутим земљама траје, и бива уважавана као званична верзија догађаја, управо једна фиксација: острашћено (наводно аргументовано) клеветање и, „у име цивилизацијског напретка, слободе и прогреса“, оспоравање духовних вредности и становишта култура, па дакле и менталитета и вредносног кода, који су нацијама о којима је реч традиционално, цивилизацијски и историјски својствени.

Из редова савремене управљачке класе у земљама транзиције стратешки се и даље спроводи операција гушења и неутралисања свега што подразумева: национални менталитет, етички и психолошки код, скуп идентитетских карактеристика које су, узгред речено, често и биле кључне за опстанак ових нација.

У новије време сукоб се заоштрава, суд „просветитеља“ неуморно заседа. Грубост и оштрина замениле су некадашње прикривеније и деликатније „оперативно деловање“. Разлог? На добар траг у тражењу одговора, чини се, опет указује један економски аналитичар. Пишући о актуелним слабостима и евидентној фрустрираности западног (и светског) хегемона, Зоран Караклајић примећује: „Моћни офанзивни планови и методе западне олигархије имају и три кључне слабости: Превелику интелектуалну ароганцију; Расистичку диктаторску надобудност; И страховиту журбу да свој циљ остваре пре него ли се њихова кула од фиктивног новца сруши.“

Да ли је у поменутој временској стисци тајна све експлозивнијег идејног сукоба у антрополошком и културном пољу знаног и несносног јада и чемера транзиционих земаља? Да ли је томе стварни узрок што поменутој „кули од фиктивног новца“ у овом случају парира кула од лажних идеја, шупљег дискурса и непостојеће уметничке снаге? Поразан постхладноратовски биланс и у култури – најречитије одговара на ова питања. Ароганција и поменута „расистичка диктаторска надобудност“ западних олигархија, изгледа, јесу заразне, па су инфицирале и повлашћене класе (у колонијални положај доведених) словенских (наравно, не само словенских, али о њима је сада и овде реч) земаља у извиканој транзицији.

Могу ли, и са којим ће последицама ове земље преживети између свих познатих недаћа и своје управљачке касте коју су оне саме (не)вољно овластиле да се служи њиховим именом и свим националним и државним потенцијалима, а која то пак чини са страшћу мрзитеља који настоји да трајно орочи своју надмоћ и заувек конзервира хендикепирани положај већине?

Хоће ли бити заустављено унутрашње урушавање и ентропија друштвене енергије у земљама транзиције?

Одговори ће у не тако далекој будућности бити познати. За сада је извесно да се успостављеном и упорно негованом парадигмом о националној заосталости, несавршености, архаичном и у односу на захтеве модерног света инфериорном менталитету, по задатку, а без вишка скрупула, унапређује и негује стварност у којој је нормално  живети без изазова, без уметничких дела, са оствареном (а пре коју деценију  најављеном) „искљученошћу из развоја“, у својеврсној хибернацији и злокобном мировању страшнијем од смрти. Такође, живети и у знаку стратешки тако важног куповања времена Западу! Смердјаков новог доба још увек може како-тако бити спокојан, готово срећан. Жељена, иако скромна и подређена блискост са „паметним народима“ − све то на непоновљиво неодољиве начине и модусе транзиције – још увек траје… На срећу оних других, како би писац рекао, архаичних и примитивних, као смислено и интригантно – све чешће се поставља питање: до када ће овако обликован „пријатељски“ загрљај да потраје?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. заиста су јадне те `савремене` а продане душе ?! А `награда` за неваљалство је – недостатак разумевања ?! Џабе им `новци` ….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *