Рама на трону

Милорад Вучелић / главни уредник

Само је нашим цензурисаним и аутоцензурисаним медијима могла промаћи чињеница да је албански премијер Еди Рама чиста уметничка душа. То је велика неправда. Па ћемо зато покушати да је, колико је сада највише могуће, исправимо. Еди Рама  је, наиме, сликар, уз то је и из уметничке породице. Отац му је био вајар, Криста Рама, који је као високи функционер Министарства културе Албаније заједно са Рамизом Алијом, наследником Енвера Хоџе, потписао смртну казну вешањем песнику дисиденту Хавзију Нели а извесно је смрсио конце бар још једном уметнику. Нела је, како упућени кажу, био омиљени песник Махмута Бакалија, који нам је, онако начитан, зализан и учен, још увек у сећању по оном знаменитом сведочењу на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом, које се највећим делом сводило на његово „Јо“ или „По“.

Стицајем срећних околности, у овом броју „Печата“ објављујемо изванредан текст Славице Батос о великој  изложби у париском Бобуру, „Довитљиви сваштар Марсел Дишан“. Познато је да је дотични Дишан славан по томе што је најобичнији писоар прогласио уметничким делом. Тај писоар се налази и на насловној страни овог броја „Печата“. Знамо да има оних који ће мислити да није баш лепо што смо посадили Раму у писоар. Али није реч о обичном писоару, него о писоару који носи уметничко име „Фонтана“. Дакле, Рама је као премијер смештен, како му и као сликару и уметнику припада, у Дишанову „Фонтану“. Кишобран у његовој руци указује да се на њега можда, како то бива у обичном писоару, не излива само вода, али то је креативна допуна која читаоце треба да обавести да је реч о уметничкој „конструкцији“ коју ћемо кандидовати за излагање на Октобарском салону или бар у Културном центру Београда чим се на његово чело врате они који су недавно смењени. Дакле, овде се ради о чистом уметничком пројекту којим смо Раму сместили на заслужено место.

И морамо рећи још нешто. По бројним и ауторитативним западним налозима и захтевима, Рами је намењено место краља Балкана. Па када је већ краљ, треба га и поставити на престо који му доликује.

[restrictedarea]

Рама је важан колико је важан и вероватно би за његове великоалбанске претензије право место био баш писоар, али су заиста најважнији они који су Раму, са оваквим изјавама, и послали у Београд. О правом родном месту Рамине важности и о томе ко га је и са којим задатком поставио на власт у Тирани као таквог и одаслао у Србију говоре „Викиликсове“ депеше, о чему у тексту „Посета са злим намерама“ пише Никола Врзић.

Оваквим поступцима Немаца, Британаца и Американаца јасно се показује да је и Србији одавно намењена колонијална демократија с једне, и део санитарног кордона према руском утицају на Балкану, с друге стране. Ту намеру било је лако уочити одмах после распада Југославије, која је у неку руку већ дуго пре тога сматрана југоисточним крилом НАТО-а.

Занимљиво је како то бројни „јунаци“ до данашњег дана нису примећивали, а како су се сада окуражили и залажу се за тренутно пребијање и протеривање Едија Раме. Већина ових јунака пропустише бројне прилике да се истакну, и тако пуних четврт века.

И не само то, него су свакога ко се супротставио западној сили и неправди ови јунаци каштиговали до изнемоглости, рушили и активно учествовали у његовом свргавању с власти. И тако од Милошевића до Коштунице, који се, узгред речено, битно разликују. Из свега гласа и данас поменути јунаци као излуђени понављају стереотип како Србија није схватила епохални значај рушења Берлинског зида и није одмах ступила у транзицију и прихватила колонијалну демократију. Од таквог прихватања Русија се тек последњих година опоравља. А ми се вероватно никада нећемо опоравити. Али нестала би сва наша искушења јер не би било ни Косова, ни Војводине, ни Републике Српске, ни Рашке области, ни Санџака, ни „Јужног тока“, а оно што би од Србије остало било би део НАТО-а или пак нека неименована територија… Тако би и ми постали део словенске транзиције.

Зашто су се сви ти „јунаци“ и та врста патриота увек жестоко и храбро обрушавали када је Србија имала лидера са великом народном подршком? И зашто то чине и данас? Па, зато што Србији у колонијалној демократији није допуштено да има лидера са огромном подршком, који измиче сталној контроли неких малих или нешто већих коалиционих партнера. Њој је намењено нешто сасвим друго. Она може имати само неког од Запада постављеног  намесника. Чак и онда када се чини да им у много чему неки политичар излази у сусрет, они нису задовољни јер их онеспокојава сама могућност да он почне да ради по своме и у корист свог народа и државе. Још ако, при томе, реши да усред бриселских и вашингтонских санкција потпише са Русијом комплетан енергетски споразум, од срца позове и угости Владимира Путина и у његову част и у част ослобођења од фашизма своје земље организује Војну параду, дани му морају бити одбројани.

Напади се морају појачати. Сви они који су искрено и декларативно незадовољни фактичком источном политиком Србије и смањеном дозом реалног еврофанатизма са све стереотипима о цензури и аутоцензури и либералној или неолибералној идеологији и томе следственим економским назорима већ су се подигли на ноге. Осећају се угрожени и због битних промена и смена у културном животу Београда, а пре свега зато што су им измакле јасле са баснословним новчаним средствима која су се користила у приватне сврхе, са покрићем „нових тенденција“ и променом српског националног кода и менталитета.

Део патриотске националне интелигенције неће да учествује ни у подршци нити у јачању стварне српске источне политике, нити да пружи подршку битним променама у културном животу српске престонице. Почиње испразно такмичење у русофилству у којем коло воде дојучерашњи отворени сорошевци и они који су рушили сваког српског сувереног лидера било да се он оружјем борио за српске интересе, било да је суверено и легално декларисао политичку и војну неутралност и референдумски доносио један и други Устав Србије. Такви постају идеолошки и политички родоначелници формирања некаквог патриотског и суверенистичког блока, којем ни на први ни на стоти поглед ни уопште не смета што у највишем државном и патриотском интересу није већ давно оборена власт у Војводини јер је и нелегитимна и нелегална. Можда је баш зато што је антисрпска, и антидржавна, и демократска. То је, управо то, права суштина демократије намењене Србији.

Нећете чути ниједну тобоже велеучену расправу у којој неки аналитичар или развлашћени политичар и припадник бившег режима који се упире да постане опозиционар неће говорити о таблоидима и таблоидизацији Србије. Већ колико следећег дана наћи ћете те исте ликове са уоквиреним изјавама баш у таблоидима које су критиковали. Нећете, истине ради, међу овим преварантским кибицерима који живе од лоше одиграних партија − ни када имају много више новинског простора − наћи много више од оног што су, дневно опажајући, кратко и таблоидно рекли. Рађа се код нас једна нова и особена врста под збирним именом – интелектуални папараци.

[/restrictedarea]