Путин као ебола за Обаму

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Вашингтон не само што одбија да призна да је дошло време мултиполарног света него Барак Обама о Американцима и даље говори као о изузетној, изабраној нацији и ексклузивним владарима планете

Само пет дана после Самита Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕЦ) одржаног 10. новембра у Пекингу, на ред је дошао и сусрет на врху лидера Групе 20 у аустралијском Бризбејну. Поново су се окупили најмоћнији играчи, Владимир Путин, Барак Обама и Си Ђинпинг. Када се самити АПЕЦ и Г-20 сагледају као један повезан догађај, веома добро се види да је свет  подељен на два готово једнака дела. Условно речено, ова подела могла би да гласи: БРИКС против НАТО. Ако је на дневном реду Самита у Пекингу главна тема била би стварање зоне слободне трговине на Пацифику – која одговара Кини и Русији, али не и САД – онда је у Бризбејну доминирао проблем Украјине, односно покушаји Запада да изолују Русију. Насупрот кинеско-руској идеји, Обама настоји да створи „транспацифичко партнерство“ које би искључивало Пекинг и Москву. То је покушај формирања антикинеске алијансе у Пацифичком региону, по истом рецепту по којем Вашингтон заједно са ЕУ гради санкцијашки савез против Русије.

 

НИ ЗА ГРАМ… Ипак, главни противник Вашингтона је означен. То су Путин и Русија и читав скуп у Бризбејну био је тако обојен. Да се Самит Г-20 одржавао у нека ранија времена, тај покушај би врло вероватно и успео. Али, 2014. године Русија има подршку свих земаља БРИКС, које не допуштају ни увођење санкција, ни стварање велике коалиције против Москве. Зато Путин може да буде веома задовољан комплетним учинком оба самита, иако је скуп у Бризбејну напустио пре завршетка. Званично, разлог је био то што је морао раније да се врати у Москву како би имао времена да се наспава и припреми за нови радни дан. Реално, то је била његова порука Западу: Русија ни за грам није више од вас заинтересована за побољшање односа и неће чинити ништа што би личило на додворавање.

Нешто слично је у уторак изјавио и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров приликом сусрета са председником Белорусије Александром Лукашенком. „На Западу греше ако мисле да ће Русија испуњавати списак њихових услова у замену за укидање санкција, јер Москва на такве игре не пристаје“, поручио је Лавров. Истоветна је била и Путинова порука у Бризбејну. Поиграо се са малим коалама, одржао мини-самит лидера БРИКС усред Аустралије, изјавио да западне санкције неће променити руске ставове, махнуо руком и – одлетео. Лидери Г-7 остали су да теоретишу о томе како казнити „руску агресију“, и сами свесни да то нису у стању. Остатак света гледао их је бело.

Сусрео се Путин у Пекингу и Бризбејну са свим кључним лидерима Запада, укључујући и Обаму, али су сви остали на својим позицијама. То је, заправо, знак да су односи доспели у ћорсокак, а објективно је ту руске кривице много мање. Није Москва размештала своје војне базе у Мексику и на Куби, није Москва изазивала преврате и револуције у Канади и Белгији, нити постављала ракетни штит дуж источне обале САД на Атлантику. Украјина, Грузија, балтичке земље, Румунија, Пољска, све су то тачке на којима се гомила америчка ратна машинерија и где се специјалне службе САД осећају као код куће. Сваки пут када би Русија мирно апеловала да се не граде војне базе на њеним границама, из НАТО би увек стизао исти одговор: Драги Руси, није то уперено против вас, већ против Северне Кореје и Ирана. А када би Москва запитала зашто се ове базе граде на њеним, а не на иранским и корејским границама, одговор би гласио: То се вас не тиче, све је у реду, спавајте мирно.

После неколико таквих година „мирног сна“, када је број америчких база у руском окружењу почео да се мери десетинама, Руси су упозорили да ће сваки следећи корак западне војне алијансе ка Истоку сматрати отвореним непријатељством и да ће почети да предузимају контрамере. Из НАТО је одмах упућено упозорење чланицама алијансе: Јесмо ли говорили да се Русима не може веровати? Они нису наши партнери, већ противници! Они планирају агресију не само против Украјине већ против целе Европе! А посебно против малих (гле чуда!) русофобних чланица НАТО. Зато, разоримо њихову привреду санкцијама, а друштво револуцијама! Нека Путин виси на Црвеном тргу!

[restrictedarea]

СМРТОНОСНИЈИ ОД ЕБОЛЕ Одједном, НАТО више не крије да војне базе у Европи заиста нису биле грађене за одбрану од терориста и Корејаца, већ је то гвоздена песница против Русије. А када британски премијер Дејвид Камерон изјави да га Путин подсећа на Хитлера, онда нико не поставља сувишна питања, већ се НАТО надовеже речима да је сва та ратна сила у Европи недовољна, да је потребно ојачати „источни фронт“, и борбеним авионима, и ракетним системима, и снагама за брзо реаговање. Шта даље?

Да је враг однео шалу, видело се и из тога што је Обама поново, већ други пут за неколико недеља, на листу непријатеља Америке уврстио заједно Путина, вирус еболе и Исламску државу на Блиском истоку. Теоретичари завере не би пропустили да укажу да су последње две претње произвели сами Американци, а сада се против њих херојски боре. Но, не треба ићи тако далеко у конспирологију да би се закључило да је Путин, засигурно, по Вашингтон и Белу кућу „смртоноснији“ од еболе и да темељно, циглу по циглу, руши светски поредак наметнут после распада СССР. Да ли је Pax Americana, амерички мир, који је за две деценије произвео више ратова него што планета може да свари – добар или лош светски поредак? То је питање на које НАТО и БРИКС имају сасвим различите одговоре.

На оба самита, АПЕЦ и Г-20, било је више него очигледно стратешко зближавање Русије и Кине, као и осталих земаља БРИКС. То је утолико значајније ако се погледа листа 10 највећих привреда света, где су четири чланице БРИКС. Зато се може закључити да је на светској арени тренутно „пата карта“, јер је насупрот Запада стала групација од пет држава, која окупља 43 одсто становништва планете и чији ће укупни БДП, по проценама, до 2050. премашити друштвени производ Групе-7 најразвијенијих западних земаља и Јапана. Мотор промена представља савез Русије са Кином, земљом која већ данас претендује на титулу водеће привреде света. Када се томе додају и највећи регионални играчи са растућим планетарним амбицијама – Индија и Бразил – онда је то очигледан прелаз од англосаксонског глобалног поретка ка мултиполарном моделу устројства света. То је оно што не иде у прилог водећим круговима на Западу и изазива њихову нервозу.

 

СИМБОЛИКА ПАЦИФИКА Има и одређене симболике у томе што су оба прошлонедељна самита одржана у земљама Tихоокеанског басена. Ако је 20. век био „атлантски“, онда 21. столеће припада Пацифику. Светска привреда и финансије селе се управо у овај регион и сви највећи играчи траже своје место тамо. Велика предност Русије и Кине је што им припада практично 90 одсто азијске пацифичке обале. Са друге стране, Русија, Бразил и Јужна Африка излазе директно на Атлантик, док је Индија централна и најмоћнија држава Индијског океана. Истовремено, Русија има највећу обалу на Северном леденом океану, а своју заставу забола је и на сам Северни пол.

Учешће на Самиту АПЕЦ у Пекингу била је прва Обамина посета Кини после пуних пет година и тек друга у његова два председничка мандата. То сведочи не само о томе да су односи две велике државе далеко од идиличних и да њихови лидери немају широк списак тема за разговор већ и о томе да је Америка под Обамом испустила иницијативу према Пекингу у корист Русије. Путин је Кину посетио осам пута током својих председничких мандата, а само ове године у два наврата. Руски аналитичари подсећају да је 2009. Обама посетио Кину са жељом да диктира услове Пекингу. Некако у исто време Вашингтон је означио почетак своје „пацифичке стратегије“, којом је планирао да највећи део својих снага преусмери у Тихоокеански регион – пред кинеску границу.

Сада, 2014, Обама је допутовао у Пекинг са много мањим амбицијама, свестан да на Западној обали Пацифика тешко може било шта да диктира. Кина, централна држава Западног Пацифика, не жели америчке услуге, посебно када је реч о испорукама компримованог природног гаса танкерима, већ се у енергетској сфери ослања на поузданог партнера – Русију. Губитници од ових комбинација биће Европљани и Американци, који су највише и допринели да се Русија окрене Пекингу. Пре свега, Москва ће наредних година први пут у историји више гаса извозити Кини него Европи, што ће другој највећој светској привреди омогућити још већу конкурентност и представљати додатни мотор кинеског развоја. Тако ће, према предвиђањима стручњака, Брисел и Вашингтон бити потиснути на сиромашну атлантску периферију, док се Пекинг и Москва чврсто позиционирају у средиште просперитетног Пацифичког простора. Међутим, није ли управо овај нагли губитак лидерских позиција Запада узрок све израженије светске кризе, не само економске већ и безбедносне, са претећим опасним последицама?

Америчка економија данас у великој мери зависи од кинеске. Не само због тога што је огроман број америчких компанија пренео бизнис под јурисдикцију азијског гиганта већ и зато што Пекинг држи билион долара у америчким вредносним папирима. Хтели -не хтели, Американци морају пажљиво да слушају поруке из Кине. „Свет тражи нову равнотежу. Задатак азијских народа је да сами управљају безбедношћу и бизнисом својих растућих привреда“, рекао је на Самиту у Пекингу Ђинпинг, док је Обама размишљао зашто су Кинези огромни сто за званични ручак украсили – хиљадама цветова у бојама руске заставе! То и јесте била најважнија кинеска порука Америци: своју и светску будућност градићемо у савезу са Русима.

 

У „КЛУБУ ЖЕНА“ После тога је уследило фотографисање. „Почасни гост“ Путин и Ђинпинг стоје у средини, Барак Обама прилично са стране у „клубу жена“, како су се нашалили новинари. Али, Империја је узвратила ударац на свом терену, у Бризбејну. Тамо је Обама, на групној фотографији, био позициониран ближе средини, на месту које природно припада Путину – између Ђинпинга и бразилске председнице Дилме Русеф. Путина, по жељи домаћина, аустралијског премијера Тонија Абота, терају „у ћошак“. Обама, Ангела Меркел и Абот гласно се смеју над Путиновом ситуацијом. И он се смешка, свестан да су његови маневри последњих месеци и година толико излудели западњаке да покушавају да му сместе чак и на овако непримерене начине. Јер, лидеру суперсиле способне да у року од сат времена буквално сатре са лица земље читав свет, а поседује и довољно енергената да може тај исти свет сама да покреће, никако није место на зачељу колоне.

Изгледа да се ушло у фазу када се повлаче ирационални потези, својствени особама које пате од мегаломаније. Американци не само што не желе да признају да је дошло време мултиполарног света него о себи и даље говоре као о изузетној нацији и ексклузивним владарима планете. Ову тезу Обама је поновио и у сусрету са аустралијским студентима. „Као једина светска суперсила, САД са радошћу прихвата изузетну одговорност. Ми смо на челу међународне заједнице, која води борбу са терористима Исламске државе, ми предводимо борбу против ебола грознице и супротстављамо се агресији Русије против Украјине. Ово последње представља претњу читавом свету“, истакао је Обама у својој лекцији студентима.

Чак и ако се остави по страни да ће пре бити да је Украјина (као пион Вашингтона) данас авангарда агресије према Русији, а не обрнуто, не може да не забрине тумачење према којем је Русија претња читавом свету. Како, на пример, „руска агресија против Украјине“ на било који начин може да угрози такве земље као што су, на пример, Египат, Вијетнам, Перу, Мексико, Данска, Непал, или Јемен? Несумњиво, реч је о наметању америчких ставова и интереса читавом свету, што ће имати озбиљне последице у будућности. Путинов одговор био је ефектан – организовање Самита БРИКС усред Аустралије, чиме су лидери пет великих држава још једном показали шта мисле о Обами и америчкој „изузетности“.

 

ИЗАЗОВ БРИКС-а У Вашингтону и на Западу ће тек морати да се суоче са реакцијом многих мањих држава света на изазов који БРИКС упућује Америци. Врло је вероватно да се тај одговор Белој кући неће допасти. Као што им се већ не допадају поруке које у последње време долазе из Прага, Братиславе, Будимпеште, а све чешће и из Беча. О Немачкој и консензусу који влада међу тамошњим привредницима, животно заинтересованим за топле односе са Русијом, да се и не говори. У бриселском натезању конопца приликом расправе о пооштравању санкција Москви, најгласнији заговорници казнених мера су Велика Британија и Пољска, а придружује им се и званични Берлин, где је, чини се, влада прилично подељена у вези са овим питањем. Против било каквих санкција Русији су такве земље ЕУ попут Мађарске, Словачке, Чешке, Грчке и Кипра. Занимљиво је да се веома слична подела приказује и на листи земаља које (не) признају једнострано проглашену независност Косова. Са друге стране, све земље БРИКС оштро осуђују увођење санкција Русији, и ниједна од њих није признала Косово.

Кратак осврт заслужује и аргументација Запада о увођењу нових санкција Русији. Ту се посебно истакао британски премијер Камерон, који је Путиново понашање упоредио са Хитлеровим уочи Другог светског рата. „То је велика држава која злоставља мању државу у Европи и ми смо видели последице тога у прошлости. Треба да научимо лекције историје и да спречимо да се то поново деси“, поручио је Камерон из аустралијске престонице Камбере, додајући да западне санкције већ почињу да наносе штету Русији. Међутим, када је већ правио поређења са Хитлером, није се нашао ниједан западни новинар да Камерона упита: А како се онда зове када не једна, већ истовремено 19 великих земаља без икакве одлуке СБ УН, напада једну малу државу у Европи и откида кључни део њене територије? И како уопште може да назове „малом“ земљом Украјину, највећу државу у Европи и седму по величини на свету? Која је, притом, и трипут већа од Камеронове Велике Британије! Када британски премијер показује овакво непоштовање према чињеницама, како му онда веровати да „западне санкције почињу да наносе штету Русији“?

Пре би се рекло да Запад почиње да губи нерве са Русијом, користећи чак и сасвим отрцане пропагандистичке методе, попут Обаминих и Камеронових. Али, Путин заиста, као вирус еболе, напада и разара ткиво америчког светског поретка и зато је Обама делом у праву када га сврстава високо на листи западних непријатеља. Међутим, то су веома опасне игре, јер Русија није земља коју је могуће некажњено шамарати. Русија није ни природни непријатељ Запада и Путин је био сасвим искрен када је стотину пута ранијих година уверавао у то. У последње време више то не чини, бар не тако отворено као раније, и то је сигнал који мора да забрине. Тотални сукоб Русије и Запада сигуран је пут у светску катастрофу, али тешко је отргнути се утиску да неко призива најгори сценарио. У поређењу са Путином, ебола изгледа као лака пролећна прехлада.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Eu bi se odvojila od americkog uticaja ali i da hoce po meni nema snage za to.Okupirana je amerikom i njenim vojnicima.Ni 1 NATO clanica nije naoruzana kao Amerika,i svo njihovo naoruzanje drzi Amerika koje su one od nje kupovali!Da se EU suprotstavi americi izbili bi ratovi izmedju njenih clanicama koje bi Amerika izazvala kao i ovaj u Ukrajini.Jedino su Srbija i Turska uz Rusiju jel nisu clanice EU.Turska i ako je clan NATO-a podrzava Rusiju i nije joj uvodila sankcije kao ni mi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *