Почетна / Свет / Призивање хладног рата на Балкану

Призивање хладног рата на Балкану

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Аларм у Берлину: влада „забринута“ због „све снажнијег утицаја“ Владимира Путина у Србији, канцеларкина никад оштрија „паљба“ по руском председнику и дистанцирање коалиционих партнера, социјалдемократа, од њене (прегласне) реторике која сужава могућност (незаобилазног) дијалога с Москвом

На крају опширног текста под насловом „Повратак у хладни рат“, хамбуршки „Шпигл“ констатује (у броју од 17. новембра) да у Берлину ових дана владају „узбуна, беспомоћност и ошамућеност“ због чињенице да „нико не може да заустави све снажнији утицај“ Владимира Путина у балканским државама.

Лек за то би требало тражити, уверен је неименовани дипломата „високог ранга“, у доктрини (одавно почившег) америчког дипломате Џорџа Кенана (и нашег старог знанца: био је амбасадор Џона Кенедија у Београду) на којој је годинама почивала (хладноратовска) политика Вашингтона према Совјетском Савезу.

Прецизно и подробно формулисана у чувеном „дугачком телеграму“(осам хиљада речи!) који је, фебруара 1946. године, послао из Москве као сарадник тамошње америчке амбасаде, његова политичка филозофија, преузета као званична политика од председника САД Харија Трумана, сводила се на закључак да треба по сваку цену „обуздати совјетски утицај“ у свим подручјима од „посебног америчког интереса“ средствима која администрацији стоје на располагању и у ситуацијама које „успех чине извесним“.

Проблем је, међутим, у томе може ли уопште стари лек бити делотворан у „обуздавању незаустављивог“ Путина и шта Немцима (и западњацима) у контраофанзиви уопште стоји на располагању.

 

„Непредвидљиви“ Путин У владином уреду процењују, примећује утицајни политички магазин, да је ситуација сада у много чему тежа и гора од оне каква је била у „последњој фази“ Совјетског Савеза кад се Москва колико-толико придржавала (потписаних) споразума. Русија је од „тешког партнера“, под Путином постала „опасан противник“. „Кремљологију“ која је, с мало предвидљивости, процењивала намере Москве из совјетских времена заменила је спекулативна „путинологија“ у којој се руски председник указује као крајње непредвидљив.

Ни канцеларка Ангела Меркел, упркос многобројним сусретима и разговорима с њим (само од избијања украјинске кризе телефонирали су једно другом готово четрдесет пута, по четири сата су проводили у разговорима, најпре у Милану, непосредно после Путинове посете Београду и недавно у аустралијском Бризбејну) не зна „колико далеко је заиста спреман да иде“ руски председник у „конфронтацији са Западом“.

Да би донекле припомогао у одгонетању „непредвидљивог“ Путина, „Шпигл“ је понудио читаоцима његово виђење света изложено недавно пред страним и домаћим новинарима у Сочију, о чему је, иначе, „Печат“ опширно писао. Цитирана је Путинова констатација да су САД разориле међународни правни систем. Такозвани победник Хладног рата би да обликује свет према сопственим интересима. Оптужио је Вашингтон да сноси одговорност не само за исламски тероризам него и за ратове у Ираку, Сирији и Либији. И док се САД у све мешају, Запад оптужује Русију за оно што се догађа у Украјини.

[restrictedarea]

Загонетни господар тајге Уз опаску да је „Јупитеру допуштено оно што није дозвољено волу“, Путин је нагласио, опет у метафорама, да (руски) „медвед никад неће питати за дозволу“, он је „господар тајге“ коју ником неће препустити а нема намеру да иде у друге климатске зоне. У немачкој влади се „само питају где се завршава Путинова тајга и где почињу друге климатске зоне“.

Већ споменути „Шпиглов“ текст се позива на „поверљиви документ“ немачког Министарства спољних послова под називом „Утицај Русије у Србији“ и више је опис онога шта Путин „експанзионистички“ чини на Балкану како би (у виђењу посланика Европског парламента Елмара Брока) тамошње „мање стабилне“ земље „потчинио политички и економски“.

У берлинском „поверљивом документу“ посебно су описани покушаји Москве да „Београд снажније повеже с Русијом“. То се не дешава, констатују аутори овог текста, само преко „тесне војне сарадње“ и испоруке гаса. Званична Москва користи пропагандну дипломатију с „јасном панславистичком реториком“ и ужива „висок углед“ међу (српским) становништвом, због свог држања у питању Косова.

Путинов циљ је, у тумачењу већ споменутог Елмара Брока (политичара из странке Ангеле Меркел) да притисне балканске земље да дигну руке од чланства у ЕУ или да, кад (евентуално) постану чланице, утичу на доношење „проруских одлука“.

Русија тако покушава да преко Републике Српске оствари утицај на целу Босну и Херцеговину, саопштава министар пољопривреде Кристијан Шмит, који је недавно, по канцеларкином налогу, крстарио овим вилајетом, уз констатацију да то „отежава пут суседне Србије ка Европској унији“.

 

Руси и Балкан Немачки „поверљиви папир“ упућује на такође поверљиви „руски папир“ који је „утицајни Савет за спољну политику“ припремио за Путина. У њему се каже да у овом региону, традиционално повезаном с Русијом, Москва не би смела да се ограничава у инвестицијама у тамошње фирме. Морала би да обезбеди новац за инфраструктуру и људе који виде Русију у свету као „алтернативну силу“.

Поред опаске да Путин следи те „смернице“, саопштава се шта раде руске железнице у Србији (модернизују 350 километара пруга у вредности од 250 милиона евра) шта поседују московски „Лукоил“ и „Газпром“, уз констатацију да су руске инвестиције „дале перспективу“ регионима који су тешко погођени НАТО бомбардовањем 1999. године. Русија је у Црној Гори највећи инвеститор, трећина фирми у овој републици припада Русима.

Немачка влада процењује руски балкански наступ као „веома успешан“. Спомиње се Путинов долазак на свечано обележавање седамдесете годишњице ослобађања Београда с великом Војном парадом, „првом после тридесет година“, као и то да је председник Николић госту уручио највеће српско одликовање. Није заборављен, у контексту Путиновог утицаја у Србији, ни бизарни „детаљ“ од пре годину дана када је председник Републике примио шефа московског удружења рокера Залдостанова („Шпигл“ је објавио фотографију њих двојице с тог пријема) кога Путин ословљава као „брата“.

„Шпигл“ констатује да немачкој влади „није лако да контрира руској офанзиви“. Државни секретар у Министарству спољних послова Михаел Рот каже да њима остаје само да државама на Балкану „ставе јасно до знања“ како је „приступање Европској унији у њиховом интересу.“

 

Немачка контраофанзива Канцеларка Ангела Меркел, ипак, не седи скрштених руку. Покушава да дипломатским напорима и потезима парира Путиновим подухватима. У том циљу организована је крајем августа конференција у Берлину како би се лидери балканских држава снажније усмерили ка „европском путу“. Кад је то потребно, и уз њен снажнији притисак. „Шпигл“ у том контексту спомиње канцеларкин телефонски разговор са премијером Александром Вучићем и њено противљење успостављању (руског) Хуманитарног центра у Нишу: Немци страхују да би иза тог Центра могло да се крије (и успостави) дугорочно присуство „руских тајних служби.“

И у случају да није био подстакнут сугестијама из „тајног документа“ Министарства спољних послова о контрирању („све снажнијем“) руском утицају у Србији, посета вицеканцелара и министра привреде Зигмара Габријела почетком недеље Београду, с бројном и јаком делегацијом бизнисмена, упућује на закључак да је важни гост тај „папир“ – „прочитао“.

Констатује се, даље, да се „Путинова битка за утицај“ не зауставља на границама ЕУ и спомиње како је немачка влада била „изненађена“ чињеницом да су се „сви Европљани“ сагласили с увођењем санкција, па „чак и један кандидат за чланство у ЕУ“, Црна Гора.

 

Ризична Бугарска Москва сада појачава утицај на поједине чланице ЕУ, посебно на Бугарску, традиционално наклоњену Русији, и земљу која је потпуно зависна од испоруке руског гаса и нафте. Спомиње се податак да 300 000 Руса располаже некретнинама у Бугарској, па немачка влада страхује да би Путин могао, према потреби, да и тамо „инструментализује наводне интересе руске мањине“. Берлин и Брисел су „веома забринути“ да би бугарска влада убудуће, упорније и отвореније него до сада, могла да се супротставља заједничким одлукама (мисли се очигледно на оне антируске) у спољној политици ЕУ.

Оштар критичар Москве, заменик шефа посланичке фракције (владајућих) конзервативаца Андреас Шокенхоф, тражи продужење санкција све док њихов „цех не буде (пре)висок за Путина“. „Шпигл“, међутим, открива да је Ангела Меркел „уз грдне муке“ успела да натера „скептике“ као што су италијански и мађарски премијер, Матео Ренци и Виктор Орбан, да се сагласе с последњом рундом санкција. Канцеларка је, уз то, била (посебно) „озлојеђена“ чињеницом да је нова повереница ЕУ за спољну политику Федерика Могерини довела у питање сврсисходност санкција.

 

Канонада из Сиднеја Иако је тврдо ћутала о свом дугом ноћном дијалогу с руским председником у Бризбејну, немачка канцеларка је „осула паљбу“, досад најоштрију, по Путину на једном предавању у Сиднеју. Био је то, практично, њен оштар одговор на оно што је руски председник рекао у интервјуу Првом програму Немачке (јавне) телевизије (АРД) емитованом у недељу вече. Оптужила је Путинову „анексиону политику“ у случају Крима и источне Украјине, којом се доводи у питање „европски мировни поредак успостављен после ужаса два светска рата и Хладног рата“. Проговорио је из ње очигледно и „комплекс НДР“: она не жели, рекла је, повратак у време када се ништа није могло учинити без сагласности Москве. Тако је било пуне четири деценије и нема повратка на старо.

Канцеларка је упозорила да украјинска криза није, ни у ком случају, регионалног карактера. „Она се тиче свих нас“, рекла је Меркелова, уз додатну драматизацију: не ради се само о Украјини, ради се о Молдавији, ради се о Грузији и ако се овако настави, о Србији и државама Западног Балкана.

Страхујући од унутрашњих подела у западној породици, немачка канцеларка наглашава како је изузетно важно да „Европа и САД наступају (према Русији и против ње) заједно“, искључујући, притом, војно ангажовање: Европа располаже великом економском моћи и њу ће, у комбинацији с дипломатским напорима, користити.

Подсећање на Бранта Ако су, бар за сада, изостали дисонантни тонови и поделе у западној формацији, појавили су се у берлинској владајућој коалицији: водећи људи Социјалдемократске партије, Зигмар Габријел и Франк Валтер Штајнмајер, оштро су реаговали на (пре)оштар канцеларкин тон у критици руског председника. Таквим критикама, и јавним (шоу) представама, уверен је шеф дипломатије Штајнмајер, само се заоштравају фронтови између Запада и Путина и отежава компромисно разрешење (украјинског) конфликта.

Вицеканцелар и шеф СПД Габријел реаговао је из – Београда. Ситуација у Украјини је драматична и решење није на видику. Упркос томе, не сме се одустати од дијалога. Подсетио је на Вилија Бранта, великог (страначког) претходника, који је на врхунцу Хладног рата отворио дијалог са Истоком (чувена Брантова „источна политика“, за коју је овенчан Нобеловом наградом за мир) и допринео политици попуштања међу блоковима.

 

Путинов интервју немачкој телевизији У дугом интервјуу немачкој телевизији Путин је окарактерисао санкције Запада према својој земљи као „апсурдне“ („Њихово дејство ће се, пре или касније, осетити не само код нас него и код вас“) и изразио„чуђење“ због оптужби да Русија крши међународно право. Оно што се догодило на Криму упоредио је (изнова) с Косовом, при чему је, очигледно циљајући на западно поимање ствари, његова поента била, у првом реду, на кримском случају и праву на самоопредељење које су тамошњи грађани искористили без потребе да о томе траже дозволу и сагласност (централне) власти у Кијеву.

Осврћући се на оптужбе на рачун директног руског ангажовања у Украјини, Путин је признао како је руска војска блокирала украјинске Оружане снаге које су биле стациониране на Криму како би „спречила крвопролиће“.

Украјина је „велика европска земља са европском културом“, констатовао је руски председник, изражавајући забринутост због „етничког чишћења“ које предузимају украјинске власти и оживљавања „неонацизма“: „На шлемовима украјинских борбених јединица могу се видети есесовски симболи.“

И, на крају, још једно берлинско изненађење: Москва је протерала руководиоца политичког одељења у тамошњој немачкој амбасади Сабину Штер, реагујући тако на протеривање једног руског дипломате из Немачке – у неким ранијим случајевима таква, промптна реакција Кремља је изостајала…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *