Предизборна обећања и постизборне слагалице

Пише Предраг Николић

О политичкој и институционалној стабилности РС убудуће ће се моћи говорити само у прошлом времену. Како је до тога дошло и зашто?

Проглашењем коначних резултата од стране Централне изборне комисије званично су завршени избори у Републици Српској и БиХ, али до очекиваног смиривања страсти није дошло, већ напротив, подигла се бура која прети да одува институционалну стабилност РС коју смо имали у претходном периоду.

Изостао је очекивани договор између најјачих политичких субјеката у РС који би мањем босанскохерцеговачком ентитету дао додатни капацитет за даље међународно афирмисање, економску стабилизацију и омогућио јединство, преко потребно када се ради о настојањима РС да се коначно заврши мисија високог представника у БиХ, институције која по ономе што је чинила и чини више представља реликт неких мрачних диктаторских режима, а не демократско друштво какво БиХ жели да буде. Такође, политичко јединство и институционална стабилност су неопходан услов за српско настојање да се Републици Српској врате раније одузете надлежности, посебно оне за које се показало да преношењем на централни ниво власти нису донеле ефикасност и функционалност, због којих су, одлукама високог представника, одузимане РС.

НЕКАД БИЛО, САД СЕ СПОМИЊЕ Нажалост, од реченог очито нема ништа а о политичкој и институционалној стабилности РС убудуће ће се моћи говорити само у прошлом времену. Како је до тога дошло и зашто? Најприје је Младен Босић, предсједник СДС, најјаче опозиционе странке у РС, која је, без обзира на благи пораст броја добијених гласова, ипак губитник на протеклим изборима, децидно одбацио чак и могућност разговора о формирању власти ове странке са побједником избора, Додиковим СНСД. То је било немало изненађење за многе у БиХ, посебно стога што се о „великој коалицији“ дуго спекулисало, па се и у јавности на њу гледало као на природан постизборни слијед ствари. Убрзо затим Босић је најавио да се опозиционом Савезу за промјене, у његовим настојањима да формира власт у РС, придружује и коалиција муслиманских странака „Домовина“! Ново изненађење за бираче у РС, с обзиром да „Домовина“ не крије да је њихов циљ укидање Републике Српске. Међутим, то није био и крај интензивних постизборних активности предсједника СДС. Круну, свакако, представља споразум о формирању централног нивоа власти који је Савез за промјене постигао са Странком демократске акције Бакира Изетбеговића и Демократским фронтом досадашњег члана Предсједништва из реда Хрвата, Жељка Комшића. Споразум је изазвао буру незадовољства код Додика и у његовом СНСД, али и у широј јавности Републике Српске. Како споразум (Споразум о програмским принципима у наставку текста објављујемо) дефинише, приоритети нове власти биће укњижавање перспективне војне имовине на централне органе БиХ, чиме се, практично, деблокира пут Босне и Херцеговине ка НАТО, и то у условима када противљење уласку у овај опскурни савез у РС износи преко 85 одсто. Такође, споразум апострофира увођење механизма координације у Савјету министара БиХ када је ријеч о даљим европским интеграцијама, чиме се искључују ентитети а тиме и дерогира Република Српска. Огромно незадовољство споразумом изразио је и Драган Човић, новоизабрани члан Предсједништва из реда хрватског народа, што, наравно, не чуди с обзиром да су и СДА и СДС против формирања трећег ентитета, који је, опет, главни политички циљ Хрвата у БиХ. Ипак, под притиском фамозне америчке амбасаде у БиХ и Брисела, који би, наводно, да нам помогну јер ми сами за то нисмо способни, Човић је попустио и придружио се споразуму.

[restrictedarea]

ДО РЕФОРМИ ПРЕКО ПРАВНОГ НАСИЉА  Споразум није ништа друго него правно насиље којим се, поново у режији западних центара моћи, негира воља једног од конститутивних народа. Историја је небројено пута до сада показала да Босна и Херцеговина може да функционише само на бази договора конститутивних народа. Прегласавање је већ једном одвело БиХ у катастрофу и троипогодишњи крвави рат. Нешто слично се чини и сада. Умјесто да побједничке странке са нивоа ентитета формирају централну власт и тиме се омогући политичка стабилност неопходна за провођење реформи, чини се управо супротно, утире се пут за дугорочну нестабилност, посебно у РС. Како ће у условима политичке нестабилности Босна и Херцеговина у економском погледу кренути напријед, то би требало да нам објасне Босић и Изетбеговић, као и они који иза оваквог споразума стоје. Упада у очи да су Босићеве активности на формирању власти у РС нагло спласле после потписивања споразума. Као да партиципирање СДС у централној власти потпуно задовољава прохтјеве ове странке или су креатори оваквих постизборних дешавања у БиХ постигли жељени циљ: супротставити Србе у централним институцијама БиХ Србима у институцијама РС и тако краткорочно и дугорочно слабити позиције Републике Српске. Новонастала ситуација имаће импликације и на Владу Србије. Пропорционално спремности централних босанских власти да прихватају реформе диктиране из Брисела рашће и притисак на Вучића да својим утицајем на ентитетске власти омогући деблокирање одређених промјена, а све под плаштом обезбјеђења тобожње функционалности Босне и Херцеговине.

НИЈЕ БИТНО ШТА СМО ОБЕЋАЛИ… Нажалост, још једном се показује да политичари у највећем броју нису достојни одговорности коју на себе преузимају. И не само то већ да политика, очито, нема никакав однос према моралним принципима. Стога, предизборне кампање ради уштеде треба укинути јер се, ионако, после избора ради све супротно од реченог у кампањи. У једној од тачака ингениозног споразума Босић – Изетбеговић помиње се смањење плата запосленима у администрацији. О томе Савез за промјене није рекао ни ријеч у кампањи. Напротив, пуна су им уста била бољег живота, нових радних мјеста, већих плата… Укратко, нудили су рај на земљи, па ко повјерује, повјерује.

[/restrictedarea]