Посета са злим намерама

Пише Никола Врзић

Каква је намера, осим што је несумњиво лоша, стајала иза провокације албанског премијера Едија Раме у Београду?

Када је, у предвечерје једностраног проглашења независности Косова, Хашим Тачи тријумфовао на изборима 17. новембра 2007, тадашњи вођа албанске опозиције Еди Рама био је први који му је телефонирао да му честита на победи, забележила је депеша америчке дипломатије 07TIRANA997. Неколико месеци касније, 19. јуна 2008, премијер Тачи допутовао је у прву званичну посету Албанији; после официјелног сусрета са колегом Салијем Беришом, састаје се и са лидером опозиције Рамом, кога поздравља као „будућег лидера Албаније и човека великих промена у нашем региону“, наведено је у депеши 08TIRANA448, у чијем коментару стоји и да су „Тачијев радосни сусрет са лидером социјалиста Рамом, као и Тачијева звучна подршка Рамином будућем лидерству потврдили да везе између ове двојице остају снажне“. Никакво чудо, јер још депеша из 2006. године (06TIRANA352) наводи да „најближе везе Хашима Тачија остају са овдашњом Социјалистичком партијом, укључујући вођу СП-а (и градоначелника Тиране) Едија Раму“, а депеша 06TIRANA628 описује да је почасни гост на Првом конгресу СП-а после Раминог успона на његово чело био Хашим Тачи (партија Рамуша Харадинаја само је послала неименованог представника, остали ни толико) већ споменута депеша 07TIRANA997 Тачија описује као Раминог „дугогодишњег савезника“… При чему треба имати у виду и да се званичне биографије Раме и Тачија нигде чак и не додирују, што ће рећи да је њихово дугогодишње савезништво заправо сковано негде у сенци тих званичних биографија, из којих су – сенки – уосталом и искочили на чело паншиптарског пројекта у региону који се назива и Западним Балканом…

Док смо још код ових сенки, вреди напоменути и да није само Хашим Тачи видовито видео Едија Раму на челу Албаније и промена у нашем региону. „Човек који би могао да буде следећи премијер Албаније“, описује га и америчка дипломатска депеша 08TIRANA770 из 2008. године, написана читавих пет година пре него што ће он то заиста и постати (15. септембра 2013.) А опет, ни таква се америчка процена – или пак жеља – није изродила случајно. 07TIRANA1067 описује „темељни преокрет“ албанске Социјалистичке партије, која Раминим доласком на њено чело почиње да подржава супарничку Беришину власт у настојањима да испуни услове за НАТО чланство („Рама очајнички жели да избегне оптужбу међународне заједнице, а нарочито Вашингтона, да је човек који је угрозио шансу Албаније да се учлани у НАТО.“) док истовремено Беришу оговара у америчкој амбасади у Тирани тврдећи да ју је – амбасаду, депеша 08TIRANA213 – Бериша слагао око некаквог тендера за личне карте који на крају нису добиле заинтересоване америчке компаније, а депеша 09TIRANA453 даје и најдетаљнију Рамину карактеристику: „Рамин недостатак искуства у вођењу националне владе вероватно ће га учинити пријемчивијим за спољашње притиске и навести да константно тражи дозволу САД за своје одлуке. Мајко (Пандели Мајко, бивши премијер Албаније, иначе, у овој депеши означен као поверљиви извор информација америчке амбасаде у Тирани) тврди да ће Рама представити амбасади листу потенцијалних министара ради одобрења, пре него што озваничи било чије постављење на положај.“

[restrictedarea]

РУНДА ПОНИЖЕЊА Е тај је Еди Рама, савезник Хашима Тачија и верни, до презреног улизиштва („Рама је велики обожавалац председничког кандидата демократа Барака Обаме“, депеша 08TIRANA162) верни сарадник Сједињених Америчких Држава, овог понедељка боравио у Београду, а у уторак и у Прешеву. Одатле је овај нежељени а наметнути гост са оне стране Проклетија прешао на Косово где се насред пута зауставио да би поздравио групу спонтано окупљених сународника који су носили заставу велике Албаније, и тиме је симболички затворио ову рунду покушаја да се понизи Србија, започету беспилотном летелицом са које је висила истоветна црно-црвена крпа са контурама велике Албаније на фудбалској утакмици Србије и Албаније 14. октобра. Као што је тада, после ове прекинуте утакмице, био принуђен да изјави „моја обавеза је да спречим покушај понижавања нашег народа“, премијер Србије Александар Вучић је и овог понедељка, поново се нашавши у неугодној ситуацији да дефанзивно реагује на албанску провокацију, на конференцији за новинаре са Едијем Рамом изговорио нешто слично: „Не дозвољавам понижавање Србије.“

Албанско пак понижавање самог Александра Вучића – маниром и поимањем стила обичног семенкара – започело је и пре ове конференције зановинаре, присуством Едијевог брата Олсија Раме у албанској делегацији иако је тог Олсија Кабинет премијера Србије означио као организатора фудбалске провокације дроном, да би потом и Еди Рама, дошавши аутомобилом до премијера Србије Вучића, који га је с постројеном Гардом чекао пред Палатом „Србија“, Вучића оставио да стоји и чека непристојно дуго, више од тридесет секунди, да гост отвори врата и изађе из свог аутомобила… А да разговори Вучића и Раме неће бити чак ни куртоазни, после оваквог увода посведочили су и изрази њихових лица уочи почетка састанка. Били су камени.

Састанак Вучића и Раме је, како је јавио албански „Топ ченел“ за који Американци знају да је близак Едију Рами, „према плану требало да траје 20 минута али су га њихове разлике о Косову продужиле на 50 минута“, потписани су споразуми о царинама, омладинској сарадњи и преласку границе уз личне карте, и потом је уследила заједничка конференција за новинаре. Конференција за новинаре која је показала како се историјска посета – какву су јавно призивали њени евроатлантски изазивачи, о којима ћемо касније – саплела о нашу неумољиву садашњост.

На конференцији за новинаре је, наиме, Еди Рама извео озбиљну диверзију, прецизније подвалу. Не само што је преварио Александра Вучића тиме што је новинарима говорио о ономе о чему су се само неколико минута раније њих двојица договорили да неће говорити – о Косову и Метохији – већ је о Косову и Метохији проговорио директно изазивачки, с прстом у око читавој Србији, онако како никада пре њега усред Србије а сасвим јавно није учинио ниједан од њених гостију из иностранства, а изређало их се, вала, досад поприлично који су признали нелегалну независност наше јужне покрајине. Па нам то нису овако набијали на нос. Рама је, елем, о независности Косова проговорио без имало зазора, па је чак отишао и корак даље, позвавши Србију да га призна као независно: „Имамо различите ставове о Косову, али реалност је једна и непроменљива. Косово је независно и признало га је 108 земаља, што је подржала и пресуда Међународног суда правде. То је непроменљива и непорецива стварност у нашем региону и у Европи. Оно треба да буде поштовано и да постане део европских и атлантских интеграција, и као што сам подвукао на недавном НАТО самиту, желим да поновим још једном и искрено да је признање Косова од стране европских земаља питање европске безбедности… То је (независност Косова)  реалност коју прихвата више од половине чланица Уједињених нација и што брже та реалност буде призната, брже ћемо напредовати у свим правцима.“

Колико је, заправо, ова Рамина изјава била увредљива – иако смо на увреде већ жестоко огуглали – сведоче и речи Александра Попова, директора новосадског Центра за регионализам, познатог и по томе што је позивао на кривични прогон Добрице Ћосића као инспиратора српских злочина („Морају одговарати и они чије су идеје покренуле хорде пљачкаша, злочинаца и убица. То што никога нису убили својом руком не чини њихову одговорност мањом“, рекао је у фебруару прошле године на представљању књиге „Босански рат Добрице Ћосића“ извесног Мухамеда Мујкића) из чега се јасно види његова склоност ка заштити српског националног интереса и достојанства. А чак је и Попов агенцији „Бета“ рекао да се „изјава албанског премијера може оценити као вид провокације. У сваком случају, то није било пристојно, могао је да говори о проблему Косова тако што би казао да Албанија подржава напоре да се дијалог Београда и Приштине унапреди, то би било у добром маниру, али овако то домаћин може да доживи као провокацију“.

ЛЕКЦИЈА ИЗ ИСТОРИЈЕ Елем, очигледно изнервиран Раминим обраћањем, Вучић му одговара: „Најпре желим да кажем да нисам очекивао провокацију од господина Раме. И нисам очекивао да ће да говори о Косову и Метохији јер не знам какве он има везе са Косовом и Метохијом. Али морам да му одговорим јер мој посао је да никоме не дозволим да понижава Србију у Београду: Косово и Метохија је део Србије по Уставу и никакве везе са Албанијом није имало и неће имати. Жао ми је што је господин Рама искористио ову прилику да говори о теми која није договорена и о којој нисмо разговарали, али је моја обавеза да кажем да Србију неће нико да понижава.“

Узгред буди речено, кад смо већ код везе Косова и Метохије са Албанијом, пажње је вредна примедба – написана без имало видљиве ироније, што је чини још језивијом – швајцарског „Ноје цирихер цајтунга“, који је домаћинову „покуњену“ реакцију назвао и „у најмању руку непотпуном“, јер – пазите сад – „Косово је у прошлости било поприлично уједињено са Албанијом – током окупације Сила Осовине (а то су биле, да подвучемо, нацистичка Немачка, фашистичка Италија и Јапан) коју је Југославија у Другом светском рату разбила“.

У сваком случају, Вучић је на Рамину провокацију одреаговао онако како је нашао за сходно, и добро је што је одреаговао макар зато што није ни смео да не одреагује, баш због достојанства о којем је говорио. Да ли је могао и жешће? Да ли је могао да обавести Едија Раму да је његова посета Србији завршена и да сутрадан у Прешево не може да иде? Тим пре што је Прешево у уторак изгледало као да је у Албанији а не у Србији, и тим више што је у Прешеву Еди Рама, говорећи о снажењу албанске државе која ће бити ослонац и за све своје сународнике изван њених граница, рекао и да (преноси „Слободна Европа“) „Албанци на Косову имају право да траже брже успостављање политичких институција јер, како је рекао, време пребрзо пролази“, али и –  упозоравајуће загонетно – да „Албанци у Србији такође имају право да буду нестрпљиви“. А то је пак утолико значајније што се само неколико дана раније, у интервјуу „Политици“, новоизабрани председник Националног савета Албанаца Јонуз Муслију, иначе председник СО Бујановац, који је био присутан и у Прешеву да дочека Едија Раму, поред осталог заложио и за „поштовање одлука референдума из 1992. године“, а једна од тих одлука је и она о припајању трију општина југа Србије републици Косово. Дакле, да, Вучић је могао да Рами откаже гостопримство, покаже мишиће и евентуално покупи неки поен у патриотском делу јавности, с тим што би се вероватно у том делу јавности одмах појавиле и тврдње да је реч о унапред договореној представи, али би тај гест истовремено изазвао и немире на југу Србије (као 2001, када је влада Зорана Ђинђића започела свој мандат, и затим у фебруару 2003, некако баш када је Зоран Ђинђић отказао послушност Западу) и немире евроатлантских „пријатеља Прешевске долине“ у чијем се загрљају – смртоносном, као што то сведочи пример Украјине – налазимо захваљујући онима који су нас и поставили на овај пут у ЕУ без алтернативе на којем путарину управо сада и плаћамо оваквим понижењима. При чему, наравно, садашње припуштање Раме у Прешево не значи да немира тамо неће бити у будућности, али ако већ мора да их буде, боље је да их буде када за то будемо спремнији него што смо данас, а да већ данас почнемо да се спремамо и за такву будућност.

 

ЦИЉ ПРОВОКАЦИЈЕ Све нас ово пак враћа на суштину читаве приче, а суштина је сакривена негде између циљева које је Рамин долазак у Београд требало да испуни и намера оних који су те циљеве и зацртали. Поређајмо оно чињеница које су нам доступне.

Прокламовани циљ Рамине посете Београду било је зближавање Албаније и Србије, то јест унапређење регионалне сарадње. С тог становишта, посета представља потпуни и потпуно очигледни фијаско илити, речима већ цитираног Александра Попова, „овакав тон са првог састанка сигурно неће допринети да се односи Србије и Албаније подигну на виши ниво, односи који су до сада били у хибернацији“. Отуда речи нове ЕУ комесарке за спољну политику Федерике Могерини – „Посета у којој је председник владе Србије Александар Вучић претходна два дана угостио премијера Албаније Едија Раму представља важан помак у односима две земље. Одајемо признање двојици лидера за политичку храброст да се одржи сусрет који је по природи врло осетљив и пун изазова. Ову посету видимо као почетак нове фазе у односима између две земље и верујемо да ће оба лидера наставити да раде у циљу надоградње и обезбеђивања даљих помака“ – могу да представљају клинички доказ потпуног одсуства њеног додира са стварношћу, или су пак доказ њеног (то јест њиховог, ЕУ) одбијања да се суоче са поразом својих настојања и намера да нас помире а ми се, Балканци, ето, томе успешно одупресмо на сопствену штету. Или је пак треће тумачење и најтачније? А оно каже да маркетиншки згодна прича о помирењу представља чисту лаж и маску иза које се крију прави циљеви Раминог доласка у Београд.

Да бисмо то утврдили, вратимо се само мало уназад. Као што је „Печат“ већ писао, Рамин долазак у Београд договорен је летос у Берлину, 28. августа на Конференцији држава Западног Балкана под покровитељством немачке канцеларке Ангеле Меркел. Истом приликом је, како смо такође писали, вољом домаћице Меркел баш Еди Рама – упркос протестима Србије, Хрватске и Словеније – одабран да говори у име свих окупљених шефова држава са Западног Балкана. А после фудбалског инцидента с беспилотном летелицом, када је Александар Вучић довео у питање долазак Раме у Београд заказан за 22. октобар, притисак на Вучића да не отказује Рамину посету извршили су и Немци (Ангела Меркел лично) и Американци (сенатор Кристофер Марфи, који је био у посети региону). Из ових информација, иначе неспорних, следе два закључка: да је баш Еди Рама њихов изабрани извођач радова на овим просторима, и да им је било јако важно да се он појави у Београду. Узимајући притом у обзир и цитирану депешу 09TIRANA453, која говори о Раминој пријемчивости за спољашње притиске и његовој склоности да „константно тражи дозволу САД за своје одлуке“, поприлично несумњивим постаје закључак да ово што је урадио у Београду Рама није урадио без дозволе својих евроатлантских саветодаваца, чији савети углавном представљају налоге за извршење.

А зашто би они желели да он уради оно што је урадио, а што сами нису урадили када су долазили у Београд? Желели су да баш Рама, као пуки гласник туђих интереса коме се, додуше, допада задатак који је добио да изврши, то уради да би испипали реакцију актуелне српске власти на отворени захтев за признањем независности Косова и да би јој најавили да се тренутак, у којем ће тај захтев бити испостављен и са много озбиљније адресе, неумитно приближава. Е, тада ће на Александру Вучићу бити да покаже како се бране Србија и њено достојанство.

Што се пак Србије тиче, „Рамин штос показује зашто Србија обмањује себе пратећи ЕУ пут, на којем је самоповређивање неминован захтев“, сасвим исправно и језгровито је на Твитеру констатовао иначе мало познати Мартин Стоун, „геополитички аналитичар специјализован за Русију, постсовјетски простор, Балкан и европске дезинтеграције“. А као да је сагласан са овом дијагнозом, министар Александар Вулин ове среде из Бора, где је иначе био са премијером Александром Вучићем, поручује „председнику наше владе и шефу коалиције да је можда време да размисли о нашој спољној политици“. Бунтовничка изјава какву задуго није изговорио неки представник овдашње власти и нема никакве сумње да ће бити пажљиво прибележена у амбасадама којима њихов интерес налаже да их забележе: „Ако је једино што Србија добије за сав напор и труд да се промени, модернизује, буде успешнија… то да добије Раму или Шешељеве увреде… и ако видимо да све то долази и да је потпомогнуто од неких земаља, рекао сам САД, онда је можда тренутак да добро размислимо о нашим спољнополитичким приоритетима. Ја о томе не могу да одлучујем, али председник владе може.“

И можемо само да му пожелимо да то и учини, што пре или макар пре него што постане прекасно.

Председник и бивши председник

Рамина посета Београду неочекивано нас је подсетила и зашто се други круг председничких избора 2012. године ипак повољно завршио по Србију.

Томислав Николић, председник Србије, одбио је да се састане са премијером Албаније (заузврат је додуше, истог дана, морао да се састане са америчким амбасадором Мајклом Кирбијем и објасни му тај свој поступак) а после инцидента на конференцији за новинаре Служба за сарадњу с медијима председника Србије издала је оштро саопштење у којем је поред осталог речено и да ће „тешко Албанија моћи да се придружи породици модерних европских држава докле год се не одрекне својих снова о хидри по имену ‚Велика Албанија‘“.

Насупрот Николићу, са Рамом се састао бивши председник Борис Тадић, а после њиховог сусрета издато је тадићевски помирљиво саопштење где Рамин непристојни и провокативни гест није ни споменут, већ су се, напротив, „Рама и Тадић сагласили да је неопходно што пре превазићи тензије узроковане инцидентом на недавно одржаној фудбалској утакмици између Србије и Албаније“, и немогуће је не запитати се како би Тадић, у званичној функцији на конференцији за новинаре, одреаговао на Рамину провокацију јер на њу очигледно није одреаговао ни у својој садашњој функцији која би требало да му даје много више слободе. А кад смо већ код тога, ту је и питање зашто се Еди Рама састао баш са Борисом Тадићем а не са, рецимо, Бојаном Пајтићем или неким другим вођом наше опозиције…

[/restrictedarea]