Похлепна десница и климоглава левица

Специјално за „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Са једне стране, „Десница новца“ чини да млади раде са скраћеним радним временом до седамдесет година живота, што их спречава, иако нису директно незапослени, да имају породицу, а са друге стране, „Климоглава левица“ и њени корисни идиоти, у служби пруског цара, креште да је породица превазиђена буржујска форма и да је несигурност на послу добра и праведна ствар

Непрестано ћу понављати: живимо у времену апсолутне истости левице и деснице, каo две лажне супротности, јер нуде исти садржај. А то је понизно прихватање монотеизма тржишта и притупо прихватање америчког империјалног поретка. Десница и левица су међузаменљиве, па данашњи доминантни неолиберализам изгледа као орао са два раширена крила: антикомунитарна и глобалистичка „Десница новца“ диктира економско-финансијска правила што штите интересе глобалне класе, која је посткласа и антибуржујска, док „Климоглава левица“ утврђује обрасце и начине живота функционалне за репродукцију система економског интегрализма (релативизам, апсолутни секуларизам, индивидуалистичко уживање, одбацивање антикапитализма као да је старо гвожђе итд).

СВЕТ КОРИСНИХ ИДИОТА „Десница новца“ одлучује да је неопходно да се све приватизује, укину права, снизе плате, смање јавни трошкови, увек у име свете догме „То нам тражи тржиште“. Са своје стране, „Климоглава левица“ делује, од шездесет осме до данас, на равни надградње тог истог. Са једне стране, „Десница новца“ чини да млади раде са скраћеним радним временом до седамдесет година живота, што их спречава, иако нису директно незапослени, да имају породицу, а са друге стране, „Климоглава левица“ и њени корисни идиоти, у служби пруског цара, креште да је породица превазиђена буржујска форма и да је несигурност на послу добра и праведна ствар. Ако „Десница новца“ одлучи да су националне државе измишљотина а да је једина реалност која постоји one world глобализованог света, сведен на голу раван тржишта, уз делокализацију, онда смешна „Климоглава левица“ то прати хвалећи глобализацију, путовања low cost и потребу да сви говоре енглеским језиком. Штавише, осуђујe националну државу као весника несреће, а никада не каже, наравно, да су и оно мало преосталих права за угњетене на планети гарантовале, гле случаја, баш држава и њена политика социјалне помоћи. Ако „Десница новца“ одлучи да је религија измишљотина и да се ње морамо отарасити да бисмо сви следили једину теологију која се признаје као легитимна − монотеизам тржишта, онда је одмах ту „Климоглава левица“ која ће то ропски пратити развијајући форме богослужења верског атеизма, наравно несвесна да капитал уништава било коју религију осим обоженог тржишта. Ако „Десница новца“ одлучи да постоји само појединачни потрошач, а да „друштво не постоји“ (М. Тачер) смешна „Климоглава левица“ ће трчкарати за тим машући репом и објашњавајући да не постоји породица као основна заједница и да свако ко само помисли да постоји – заједно са Платоном, Аристотелом и Хегелом − породица с оцем и мајком, сада мора да се ућутка као „хомофобичан“. Данас, десница и левица одвојено наступају, а газе нас заједно: то чине тако што делегитимизују, као фашистичку или стаљинистичку, сваку мисао која није у складу са безумношћу виртуелног хора политичке коректности, који одавно понавља да породица не постоји, да је антикапитализам превазиђен, да је фанатизам економије једино могући свет, да права радника треба да буду напуштена у име „конкуренције“ и „конкурентности“ (магичне речи свете религије слободног тржишта). Једино политички коректно мишљење доминира свуда: оно ућуткује, клевета и делегитимизује свакога ко се усуди да мисли другачије. Свако ко не прихвата догму јединствене мисли одмах постаје мета и бива делегитимизован.

ХАЈДЕГЕРОВА ПОРУКА Зато се задатак критичког мишљења састоји у томе да води слободну рационалну дебату о ономе шта једино мишљење спречава да се разматра: о националној држави као гаранцији социјалних права заједнице, која је опозиција капиталу, о породици као основној заједници, о борби против Европе евра и банака и тако даље. То је сјајно рекао Хајдегер у своја Четири семинара: „Суштински је да се настави, као и овде, ход истим путем, без обзира на јавно мњење, ма какво било дуж њега.“ Без обзира чак и на – допунио бих – специфичну форму „прича се“ (man sagt) а што јесте једина мисао, односно начин на који организована манипулација милиметарски ограничава простор у којем одређује оно што се може и што се не може мислити и рећи. Не може се бити, данас, истински критички настројен без прекорачења тесних граница политичке коректности. Јер докле год се и даље остаје у њима, мисли се и креће у простору који су предодредили власт и произвођач консензуса. Данас су облици „надзири и казни“ (Фуко) мутирали, пошто су временом постали много капиларнији и пошто је напуштена естетика тортуре. Али шипке кавеза нису зато мање дебеле. У ствари, сасвим супротно. Свако ко се усуди да доведе у питање фанатизам економије и прозу опредмећеног капитала биће насртљиво проглашаван фашистом, тако да се подручје критичког размишљања унапред издресира да се креће у форми „прича се“ Новог светског поретка. То не треба да нас брине. Пут је пред нама. Ми стварно пролазимо кроз „време настајања и преображаја“, да се послужимо срећном Хегеловом формулом: старе категорије више не држе воду, старе мапе не вреди више гледати да би се ишло измењеном територијом. Наравно, постоје увек идиоти у служби капитала који их и даље користе, чак и не примећујући да се сценарио променио: они су само „прашина на чизмама историје“ (Хегел) легија идиота која, као у време Мажино линије, води унапред изгубљени рат јер ратује на основу војних карти из претходног сукоба (фашизам, антифашизам, антикомунизам итд.) или на основу мапа које им је непријатељ нацртао. Управо зато што су старе категорије превазиђене, сада треба да разумемо шифру „животињског краљевства духа“ и створимо јединствен фронт борбе против капитала од оних који уочавају контрадикцију у капиталистичком чвору, а у еманципацији човечанства смер мисли и акције. Против ове стратегије, коју није тешко разумети саму по себи, једина мисао ће се борити свим снагама. То већ и ради, држећи нас подељене између левице и деснице, странаца и староседелаца, атеиста и верника: „Завади па владај“ и даље је тајна стратегија владајућег поретка, који се репродукује фрагментишући фронт потчињених, тако да сиромашни међусобно ратују, уместо да сарађују ради свога ослобођења. Уместо да доведе до уједињеног фронта против власти, револт се расипа, иако настао са добрим разлогом, на залудне борбе међу нишчима, јер ти несвесни творци сопственог ропства мисле да је непријатељ десничар, имигрант, верник и слично. За то време капитал − рекао би Маркс − не престаје да „слави своје оргије“. Зато треба неустрашиво наставити, знајући да су они који кукуричу о антифашизму, антикомунизму и о жестокој одбрани једине мисли – а што никада не признају – само корисни идиоти и пси чувари власти. Они ће наставити да лају у одбрану својих ланаца, који су свеједно, иако златни, само ланци. Уз Грамшија из Лионских теза, потребно је, сада више него икада, „окупити око себе и предводити све елементе који су на овај или онај начин усмерени на побуну против капитализма“ (теза 29) да би се подржала „општа акција свих антикапиталистичких снага“ (теза 39). То је хоризонт на којем данас треба трошити снагу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *