Почетна / Интервју / ОВО ЂУБРЕ ИЗ ИНОСТРАНСТВА…

ОВО ЂУБРЕ ИЗ ИНОСТРАНСТВА…

Љуба Поповић о српској ликовној сцени и октобарском салону

Разговарао Дејан Ђорић

Опасност за нашу културу је увођење тог ђубрета, што је довело до ситуације да практично у Београду није било галерија у којима би један сликар нормално могао да излаже слике

Нашем позиву да прокоментарише актуелну буру и протесте поводом одлуке о бијеналном одржавању Октобарског салона, одазвао се и један од највећих савремених српских уметника Љуба Поповић, који је, телефоном – из свог париског атељеа, за „Печат“ одговорио на неколико питања о контроверзама везаним за живот овдашње ликовне сцене и њене, некад најугледније, годишње изложбе.

Будући да је у значајном делу културне и стручне јавности прихваћена оцена да је Октобарски салон у великој идејној и концепцијској кризи, шта ви мислите о предлогу да Салон постане бијенална изложба?

Октобарски салон нисам видео, али сам чуо о њему све најгоре. Имам поверења у ваше критичарско сведочење, видео сам текст који сте у „Печату“ објавили о Салону. Важно је рећи да је у нашој средини врло тешко да се неке ствари исправе и да ми константно последњих година увозимо ово ђубре из иностранства, а имамо јако пуно талентованих људи, сликара, уметника. Најгоре је то што су галерије, којих у Београду има, колико знам, једно шест-седам, потпуно биле затворене све ово време за наше људе који стварају на територији Србије. Можда је једино Галерија у Ваљеву покушала да отвори та врата и да прикаже неке уметнике из наше средине који раде нешто оригинално и нешто што није увезено из иностранства.

Опасност за нашу културу је, у сваком случају, увођење тог ђубрета, што је довело дотле да практично у Београду није било галерија у којима би један сликар нормално могао да излаже слике. У једном тренутку сам разговарао са министром Тасовцем о томе кад сам био у Београду, а он ми је рекао да то није у његовој надлежности и да је за то надлежан Град Београд, конкретно у овом тренутку Синиша Мали, шеф наше метрополе, и требало би да се позабави тим проблемом. Годинама сам говорио неке ствари, међутим мене нико нити слуша, нити их то занима. Ми имамо један од најлепших павиљона у Европи, а то је Павиљон „Цвијета Зузорић“. Он је направљен пре Гугенхајм музеја, кружног је облика, има светлост одозго, што је јако важно за сликарска дела. Међутим, у једном тренутку лудачке еуфорије ту је убачена нека дрвена скаламерија, која не личи ни на шта, и крајње је време да се пронађе план тог архитекте који је направио чувени Павиљон „Цвијета Зузорић“, и да се Павиљон врати у првобитно стање, тако да бисмо ми, у ствари, имали једну од најлепших галерија у Европи. Наравно, уз то би морало да се учини да се с времена на време организују велике изложбе које се дешавају у свету. Сад има једно шест до десет изложби које се дешавају у Бечу, па да се скрене нека од тих великих изложби у Београд да би грађани Београда најзад могли да виде велику светску изложбу у најлепшем Павиљону у Европи. Ту, у самом Београду, имате неколико галерија које су узели под своје, да тако кажем, сликари који увозе ђубре из иностранства и просто-напросто, нема шансе за наше младе талентоване сликаре. Значи, тај који води Београд морао би, пошто Иван Тасовац није надлежан, у сваком случају да поведе рачуна да се место оних који управљају репрезентативним галеријама − Културни центар је ту испод „Албаније“, онда „Графички колектив“, па „Коларац“, шта знам колико тих галерија има − у тим изложбеним просторима нађу људи који ће да воде неку културу и културну политику саобразно нашим могућностима и нашем таленту. Значи, ми бисмо морали да нашу културу једноставно освежимо оним што имамо. То не захтева неки велики новац, није то велика инвестиција, јер култура је најјефтинија, у суштини, у односу на све остало, с тим што она стварно значи и што доноси. Питање је сад онога ко води Београд шта ће да уради, јер је, изгледа, народу јако важно да му се не уништава култура, да му се не увозе којекакве глупости. Ви имате у свету Музеј Гугенхајм, направљен у сиромашним општинама, где се излаже америчко ђубре, тако да Американци, поред тога што лансирају неке ствари на плану политике, лансирају и културу, и ми бисмо морали да се од тога одбранимо. Наш проблем је у томе што немамо посвећеног човека у власти, у влади, немамо човека који би говорио о овом проблему о којем причам… Углавном, колико знам, а пратим иначе све шта се дешава у Београду, људи који воде државу реч „култура“ нису поменули ни у једном свом говору.

[restrictedarea]

Сада је, конкретно, ситуација усијана око предлога да Салон убудуће буде двогодишња манифестација, али има недоумица и поводом идеје да Октобарац поново буде само национална смотра, односно да се убудуће не организује, као што је то сада – међународна изложба?

Прво, не ваља што у те салоне код нас из чистог снобизма узимају неке људе из иностранства који нам соле памет. Могу да вам кажем да ми имамо јако много паметних људи, великих стручњака за сликарство, људи који пишу о сликарству итд. и нама нису потребни никакви страни елементи, односно страни људи да нам соле памет. Како неко може, ко живи у Холандији, да зна шта се дешава по Београду? Он ће, наравно, да бира оно што је тзв. тренд, јер трендови су нешто као кравате и они су пролазни. Некад су кравате танке, некад су дебеле ко дечје главе, некад су шарене и сваки пут се то мења као мода. Оно што би било корисно јесте да се направи један велики Салон октобарски, али који би био подељен по секцијама: да постоје сале за перформанс, сале за сликарство, сале за скулптуру − све оно што чини нашу културу, али да буде све одвојено по секцијама. За те ствари нисам компетентан и мислим чак да је врло важно да запишете да је избор директора Музеја модерне уметности чист дебакл, јер Музеј модерне уметности је некад водио чувени Протић, који је био сликар и написао силне књиге и није био, како да кажем, навијач, него је био реалан човек у односу чак и на „Медиалу“. Дакле, оно што би требало урадити јесте да се прво покрену галерије по Београду да се ликовна уметност на неки начин оживи. Друго, оно што је узело маха и што је врло трагично… На нашој Академији, коју сам завршио и ја и Дадо Ђурић, били су професори јаке личности и Академија је имала светски углед. На тој Академији су били професори калибра Мила Милуновића, Недељка Гвозденовића, Марка Челебоновића, да не набрајам ко је све ту био професор, и они су имали један свети задатак да нас науче да цртамо и сликамо по неким канонима, а после тога је свако имао право да се развија како је хтео. На тој Академији после четврте године био си потпуно слободан, могао си да удараш и тачкице, нико ти није то забрањивао, али си морао да прођеш основно. Међутим, данас на Академији, колико  знам, намножили су се људи који немају никакав сликарски стаж, никакву сликарску вредност и они сад, наравно, воде рачуна о тим трендовима који се дешавају у иностранству, читају разне часописе и намећу студентима ко зна шта, тако да Академија полако пропада. Чим Академија пропада, као што је пропала овде Академија „Де Бозар“ у Паризу, онда аутоматски нема више генерација које долазе. Знате, од подмлатка зависи и култура државе. Ако је Академија до те мере оштећена, онда шта нам је остало, нећемо имати никакав, како да кажем, повод за ту културу која се рађа на нашем тлу. Знате како, наше тле, Србија, специјално је на ветрометини између Запада и Истока, па Срби имају неки креативни набој који је врло интересантан, мислим, сваки од њих има неку специфичност и неку вредност.

Ми смо као нација изгубили део самопоуздања и самопоштовања, као да се не усуђујемо да поверујемо у то што сада наводите!?

У самом Паризу, рецимо, ви имате преко осам стотина наслова преведених наших писаца, од Црњанског преко Иве Андрића, Добрице Ћосића и осталих, преко 800 књига преведених на француски језик, а ми немамо књижару у Паризу. Значи, ми смо у Паризу непостојећи. Ако Србија није схватила, и они који воде државу, да је култура број један, да је то лице једног народа, то је онда трагедија страшна, јер у Музеју „Орсе“, који се налази на обалама Сене, сви су излагали оно што имају вредно сем Србије, а Србија на пример има највреднију епоху симболизма и XIX век који може да стоји у сваком музеју у Паризу, али никоме није пало на памет да то уради. Академија наука је имала у своје време неке пројекте (преко Катарине Амброзић) да направи изложбу симболизма и све је то пропало. Онда је то требало да настави Кукић Бранко, па је и то пропало. Значи, наша Академија – САНУ, правећи исто тако изложбе које су кичерске и изложбе које уопште немају беле везе са неким нашим вредностима, практично срозава нашу културу на ниво ничега.

Видите ли могућност да се ово невесело, готово мрачно, стање – промени?

Морам да вам поновим, култура је најјефтинија, не кошта скоро ништа. Да вам наведем пример: Модерна галерија у Ваљеву има један телефон, једног директора и једну секретарицу. То је све што је потребно да финансира Град Ваљево. Та галерија је најбоља галерија у Србији. Оно што је излагано у тој галерији, то су неке фантастичне ствари. Ваљево је излагало српски симболизам, једну од највећих изложби која је код нас икад приређена, без икакве интервенције Министарства за културу. Министарство за културу, да вас упозорим, није дало ни један једини динар ваљевској Модерној галерији. Она се самофинансира, а то није никакав новац. Да вам не наводим изложбе које су тамо биле и у сваком случају превазишле давно оквире Србије. Значи, културу би требало да воде прави људи, личности које су несврстане, нису ангажоване за један тзв. правац, јер то онда уништава вредности културе једне земље. Култура је најјефтинија, али никога то не интересује. Стање је доста трагично, по мени. Трагично је то што нико ништа не чита, а видели сте како је феноменално изгледао сам Сајам књига и колико је књига код нас цењена без обзира на то да ли се чита или не. Ту, пред нама, књига остаје нека велика манифестација. Био сам на Сајму књига и фасциниран сам.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. danica petrovic

    Ne razumem kako to ministar kulture nije nadlezan! Ako gradonacelnik i nema znanja o umetnostima mogao bi da se obrati strucnim ljudima i da cuje njihova misljenja ili preporuke, to barem nije tesko ostvariti!!




    0



    0
    • Rudy Franklin

      Стручни људи…? Који стручни људи?

      Данице Петровић, ако си мислила оне са факултетским дипломама а, такође и са докторским, тада је уметност у Србији обрала зелен бостан!




      0



      0
  2. Nekad smo imali i muzej savremene umetnosti, samo sto je na nezgodnom mestu gde bi neki kontraverzni biznismen digao neki hotel ili trzni centar…..




    0



    0
  3. Андро Лутак

    Једна међународна манифестација је уништена, а нову сумњам да ће моћи направити исти они коју су постојећу укинули. А за клонове париског сликара Жубе и разне „магичне реалисте“, прави простори заувек ће остати – продајне галерије, где и припадају.




    0



    0
  4. Зашто су сликари „који су ускраћени за галерије“, а који би иначе у Србији правили феноменалне изложбе (цитирам уваженог ликовног критичара) „какве отварају свуда по свету“, само код нас ето не могу, заборавили да приупитају „реформаторе“: зашто им Градски секретаријат за културу једном годишње не организује, на београдском Сајму, један Сајам сликарства? Попут Сајма књига? Може их на хиљаде излагати, а десетине хиљада људи гледало би, многи и купили, њихове слике? Да ли се ти дивни „магични реалисти“, а за којима јелте жуде „светски колекционари“, заиста надају неком профиту за себе, а од кукавичког укидања једне велике, елитне и међународно признате манифестације каква је била Октобарски салон?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *