Почетна / Друштво / Операција РЕКОМ: Шминкање леша

Операција РЕКОМ: Шминкање леша

Пише Екипа „Печата“

Пројекат РЕКОМ спојио је у себи лепо с корисним, поставши механизам за притисак на Србију који, притом, њеном неформалном власнику, Наташи Кандић, доноси     озбиљан новац уз минимум труда и одговорности

Донаторима и јавности је годинама продавана прича о РЕКОМ-у као независној међународној „комисији за истину“. Устоличиле би је све државе некадашње Југославије. А онда је крајем 2011. године већина удружења жртава одбила даље учешће у тој работи. Узрок? Климави темељи пројекта, али и зато што им се Наташа Кандић згадила због приватизације РЕКОМ-а. Тада се Фонд за хуманитарно право (ФХП, Београд) суочава са чињеницом да остаје без „ортака“, а до тада су били покриће за кредибилност пројекта, а без којих не може да конкурише ни за грант ЕУ вредан пола милиона евра, нити за обећане америчке паре.

Два кључна партнера − хрватска Documenta и босански Истраживачко документациони центар (ИДЦ) − са којима је Н. Кандић осмислила РЕКОМ, више нису били у „игри“. Разлог? Неуспела подела плена − загребачка и сарајевска организација су изигране пошто је ФХП прву траншу новца од 960.000 евра примио на свој рачун (под фирмом „носиоца пројекта“) а онда одбио да тај колач подели на равне части.

ПОТЕМКИНОВА СЕЛА НАТАШЕ КАНДИЋ Ствар са комисијом је била исувише уносна да би Наташа Кандић допустила да јој тек тако пропадне. Али РЕКОМ је дефинисан као регионална комисија за истину, па би ФХП остао празних шака чим су пројекту окренуле леђа организације из региона које су гарантовале „међународни“ шмек; како би премостила рђав исход, Наташа Кандић је прибегла рецепту опробаном на Косову где је већ инсталирала филијалу београдског ФХП-а, под истим називом. Убрзо ван граница Србије ничу марионете ФХП-а које пропалом РЕКОМ-у треба да удахну живот и пруже „међудржавни“ алиби. Новонастале „партнерске организације“ у Сарајеву и Бањалуци представљене су јавности и донаторима као „самоникле“, независне и невладине, иако их финансијски поставља на ноге и директоре намешта (и смењује, као на траци) управо Наташа Кандић.

За ширу јавност постоји идеја о РЕКОМ-у, коју је пре неколико година подржало неколико хиљада чланова тзв. Коалиције; они заузврат нису добили ништа. Истовремено, стране донације, намењене „подршци РЕКОМ-у“, убире шачица Кандићкиних изабраника. И док њен виртуелни РЕКОМ служи као мамац за мецене из света, права Коалиција за РЕКОМ изгурана је на маргине и парализована захваљујући блокади − Наташе Кандић. Блокада је важан део плана, јер без ње Н. Кандић не би успела да самовољно одлучује шта и како радити у име РЕКОМ-а. О томе сведочи и белешка Весне Тершелић из загребачке Documente, упућена члановима Коалиције РЕКОМ после „скупштине“ коју је Н. Кандић заједно са својом фракцијом рекомоваца организовала средином новембра у београдском хотелу „Краун плаза“. У том писму суоснивачица РЕКОМ-а Весна Тершелић резигнирано теши базу што „није окончана криза управљања која траје од 2011. године“, јер ФХП на челу са Н. Кандић „већ више од три године крши Статут Коалиције за РЕКОМ“. Стога ни на последњој квазискупштини РЕКОМ-а (под паском ФХП-а) није одабран „модел управљања“ који би онемогућио самовољу самозване координаторке РЕКОМ-а Наташе Кандић.

Иако већ више од пола деценије све силе улаже да прикрије механизам којим је пројекат РЕКОМ упрегнут у лично богаћење на рачун жртава, увид у настанак ФХП-ових „партнерских“ организација на Косову, БиХ и Хрватској открива да је „агенда РЕКОМ као међународне организације“ − обична лаж. Иза кулиса тог Потемкиновог села све конце из ФХП-а вуче Наташа Кандић. Прави циљ овог прегнућа није неуморна брига за истину, о чему сведочи и чињеница да је Н. Кандић, без имало гриже савести, отписала жртве и потрагу за истином у Македонији и Словенији. Све то само зато да Србију произведе у главног кривца не само за распад некадашње заједничке државе (СФРЈ) него и за све потоње злочине. Тај план крије се у „Статуту“ Коалиције за РЕКОМ али и у Предлогу (новог) статута будућег РЕКОМ-а, где је Косово дефинисано као држава, а 23. члан прописује састав „комисије за истину“, тако да БиХ има пет, Хрватска, Србија и Косово по три, а Црна Гора, Македонија и Словенија по два члана. Оно што Статут РЕКОМ-а чини посебно скандалозним јесте начин одлучивања: прегласавањем! И ту је уграђена још једна клопка за Србију, јер одлука бива усвојена са 14 (од 20) гласова; то би у пракси значило да би Србија са своја три гласа, чак и ако би обезбедила подршку још неколико гласова из других држава − у таквом односу снага била вазда надгласана. И морала да се покори већинском виђењу „историјске истине“ о узроцима недавних ратова.

[restrictedarea]

Да је Србија права мета таквог РЕКОМ-а, а да није реч о саги о помирењу, види се и из извештаја Европске комисије (ЕК) о стању и напредовању држава у региону. Питање односа службеног Београда према РЕКОМ-у убачено је у извештаје ЕК само у случају Србије, али не и у остале извештаје о напредовању других држава у региону. РЕКОМ ни речју није поменут у извештајима ЕК о БиХ, Косову, Македонији и Црној Гори, па произлази да за те државе помирење, добросуседски односи и трагање за истином под капом РЕКОМ-а нису императив, док је само за Србију то обавеза, чак препрека на путу ка ЕУ. Да је РЕКОМ као међудржавна „комисија за истину“ од почетка смишљен као полуга за задовољавање Вашингтона и Брисела у вези са анатемисањем Србије, уз милионске донације из САД-а и земаља ЕУ (на челу са Холандијом) открива чињеница да Н. Кандић није занимало да и у Словенији и Македонији финансијски помогне оснивање тамошњих ФХП експозитура, већ су за ту ујдурму коришћени спорадични „локални“ партнери. Сукоби су се низали, падале су тешке речи, а у аналима је остало забележено писмо Јоване Трбовц из љубљанског Мировног института, у којем је упозорила колеге из других невладиних организација на простаклук и бахатост Наташе Кандић, као разлог своје одлуке да поднесе оставку на ангажману за РЕКОМ. ФХП је потом мењао „партнере“ у Словенији и Македонији као прљав веш, а Н. Кандић, наоружана новом донацијом ЕК у џепу, 2012. године покреће медијску кампању ради промоције РЕКОМ-а.

Уместо да РЕКОМ почне са радом 2013. године (како је Наташа Кандић најављивала у бројним интервјуима 2011. и 2012. године) све се свело на припреме акције „Трчим за РЕКОМ“, чија је суштина да се он пришљамчи маратону, који готово свака престоница у региону, која држи до себе, организује између септембра и маја. Наташу Кандић је одушевила идеја да „волонтери“ у мајицама са паролама РЕКОМ учествују у фан-трци или полумаратону који су намењени рекреативцима. Али сметнула је с ума да је ово 21. век и да памук није згодан за трчање на дуге пруге. Ту лекцију је научила на тежи начин, када су са терена почели да пљуште извештаји о фијаску, јер нико од правих такмичара није хтео да носи РЕКОМ-ову мајицу током трке. „Већина се извинила што наше мајице неће носити током цијеле трке али једноставно у памучним мајицама се не може истрчати 21 километар“, јавила је, међу првима, ФХП-ова партнерка из Сарајева, где су РЕКОМ-ове добровољце већином чинили активисти српског YIHR (Иницијатива младих за људска права) транспортовани за ту прилику из Београда у Сарајево. Путовали су и на загребачки маратон, где су такође глумили тркаче и позирали за донаторе, обучени у црне памучне мајице „Трчим за РЕКОМ“. Сви су фингирали „трчање“, уочи трке или после ње, како би ФХП-ов партнер у сваком граду обезбедио „фотодокументацију о успеху акције“, ради извештаја за донаторе.

УВРЕДА (ЗБОГ) НИКОЛИЋА Да ли је Наташу Кандић ико позвао на одговорност због страћених хиљада евра на тај и друге промашаје? Да ли је, осећајући моралну одговорност према превареним жртвама − понудила оставку због улудо потрошених донаторских пара? Јасно да није. А и зашто би, кад је рекомовце увукла и у много већу бруку. „Печат“ је имао увид у документацију која открива да је Наташа Кандић злоупотребила РЕКОМ за лични обрачун са председником Србије Томиславом Николићем.

У пролеће 2012. године, уочи последњих председничких избора у Србији, Наташа Кандић се загрејала за акцију слања разгледница са РЕКОМ-паролама на адресе председника у региону. Желела је да их заспе лавином разгледница у којима грађани захтевају да оснују РЕКОМ. Уверена да ће Николићев ривал победити на изборима, Н. Кандић наручује штампање разгледница за примаоца: „Борис Тадић, Председник Србије“. Оснивачица ФХП-а се унапред радовала успесима тадашњег председника Демократске странке, па је чланове свог РЕКОМ тима обасипала мејловима са неважним вестима о Тадићу, попут оне да је „добио награду за резултате у регионалном помирењу“ и да је информација о томе објављена „на Ал Џазири“.

Избор Томислава Николића за председника Србије био је утолико већи шок за Наташу Кандић; кад је дошла себи, написала је свом РЕКОМ клану да „се не секирају“ јер ће Николић „бити под сталном присмотром“. Потом се оснивачица ФХП-а нашла пред новим изазовом: како да на разгледницама, намењеним првом човеку сваке од екс-ЈУ држава, титулира дотичног председника, односно председницу привремених власти у Приштини и чланове Председништва БиХ. На страну штета јер је морала да баци разгледнице већ одштампане у славу Тадићеве победе; требало је штампати нове, за Николића, са којим је годинама у спору. Али она не може да свари да Николића у својој акцији ослови са „поштовани“. Да разгледнице намењене Николићу не би штрчале (за случај да медији примете да су други председници ословљени са „поштовани“, а само он није) Н. Кандић своју мржњу гура у темеље РЕКОМ-а и тражи да се из већ припремљеног текста разгледница, намењених другим председницима држава у региону, избаци „поштовани“.

Због неистинитих тврдњи изречених на рачун Томислава Николића, Н. Кандић је у прошлости већ осуђена због увреде. Утолико ју је више нервирало да испред Николићевог имена стави реч „поштовани“; Наташа Кандић то признаје језгру својих апаратчика у РЕКОМ-у, уз писмено упутство, 23. августа 2012. године: „Због Николића, обраћамо се свима са ‚господине председниче‘.“ Напомиње да је основаност такве одлуке размотрила са Жарком Пуховским из Загреба и да се он сложио да Николићу не треба исказати поштовање. Макар зато трпела сујета других председника, од хрватског Иве Јосиповића преко словеначког Данила Тирка до црногорског Филипа Вујановића. Пуховског је Наташа Кандић устоличила за своју ударну песницу задужену за Хрватску, али и као „ауторитет“ међу члановима Коалиције за РЕКОМ. Није тешко схватити зашто је Пуховском то пријало − у прошлости се компромитовао као саветник ХДЗ-ове председнице владе Јадранке Косор, па му је за прање биографије добро дошла нова рола – „регионалног помиритеља“.

Да о Томиславу Николићу у свакој прилици широм региона тврди све најгоре, исказало се и када је Изетбеговић отказао састанак са председником Србије због његове изјаве о геноциду, октобра 2012. године. „Николић је нанео штету Србији у односу на ЕУ, али је добио подршку Републике Српске која се слаже с њим да у Сребреници није почињен геноцид и да БиХ нестаје као држава. Изетбеговић зна да део БиХ мисли као Николић, и да он не говори у име целе БиХ. Због тога је било боље да је пустио Високог представника да реагује, и да је у помоћ позвао ЕУ“, поучила је рекомовце Наташа Кандић, надовезујући се на изјаву „заговарачице“ РЕКОМ-а из Сарајева, Џенане Каруп-Друшко, да је поносна што је Изетбеговић отказао сусрет са председником Србије. Та епизода је изазвала трвења у Кандићкином РЕКОМ клану, јер се сарајевски режисер Дино Мустафић није сложио са Џенаном, критички се осврнувши на Изетбеговића. Да пресече ломљаву унутар крхке клапе уз чију помоћ је приватизовала РЕКОМ, Наташа Кандић им одушевљено јавља да стижу Хилари Клинтон и Кетрин Ештон. „Долазе 30. октобра у Београд. Верујем да су на дневном реду територијални интегритет Косова, негирање геноцида, а Изетбеговић има времена да подсети на недавну изјаву Стејт департмента да је БиХ призната држава, што Николић доводи у питање… Ипак је добро да је Бакир Изетбеговић послао писмо. То је тема бр. 1 у Србији. Нико није дао подршку Николићу. Ако се томе дода и вест о посети Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, Николић ће морати да мења реторику.“

Ту ускаче новинар Динко Грухоњић, „заговарач“ РЕКОМ-а у Србији: „Да, али поставља се питање зашто би будали дао легитимитет и састао се с њим у Турској?“ Председник Независног друштва новинара Војводине није се либио да пред рекомовцима из осталих земаља назове председника своје државе „будалом“, а поводом иступа Бакира Изетбеговића. У клану Н. Кандић расте нервоза јер је пројекат на коцки пошто она нема прођу код Николића; зато се пред Пуховским, Џенаном, Грухоњићем и осталим рекомовцима хвали ес-ем-ес порукама које шаље Александру Вучићу, а њега притиска да Николић одреди свог изасланика за РЕКОМ. Бесна што Вучић одуговлачи, јер без Николића и остали председници оклевају да „први повуку ногу“ и пристану на РЕКОМ, Наташа Кандић 14. фебруара 2012. године пише својим следбеницима: „Што се тиче председника Србије, мој утисак је да он то неће учинити. Добила сам поверљиву информацију да је на питање министра једне државе, која врло подржава оснивање РЕКОМ, дао врло обесхрабрујући одговор.“ А онда Николић напрасно попушта и на Кандићкино одушевљење именује судију Синишу Важића за свог РЕКОМ изасланика. Што ни тада, а ни касније, није било ни накрај памети председнику Словеније, Македоније и Републике Српске.

МАСОНСКА ПОСЛА Перипетије са слањем разгледница нису усамљен Кандићкин гаф. Разгледнице намењене председницима држава у региону, због њене непажње и грешака у тексту (на другим језицима, од албанског надаље) штампане су два пута. Прва количина од неколико стотина разгледница је завршила у смећу. „Радимо нове разгледнице за Косово и Македонију“, штуро је обавестила сараднике, ни не извинивши се за сопствену аљкавост. То се понављало и приликом штампања других материјала (лифлета, брошура) јер је Наташа Кандић заборавила да на корице дода „disclaimer“ да садржина не одражава мишљење ЕК, што је обавезна напомена за све што је финансирано парама ЕУ. Материјали су изнова штампани на рачун наивних европских пореских обвезника, и за ту штету нико није одговарао, а најмање Наташа Кандић.

Целу 2013. годину је посветила притисцима на председнике у региону како би именовали своје изасланике. Нудила се и да им дође на ноге, али већина није хтела очима да је види. Притискала је црногорског председника Вујановића да за РЕКОМ лобира код хрватског и македонског колеге. Безуспешно. „Председник Црне Горе је затражио од председника држава у региону, писмом од 15. 01. 2012, да одреде по једну особу из кабинета (официра за везу) која ће бити задужена за регионалну комуникацију о Иницијативи РЕКОМ… Још увек нико од председника није одговорио на писмо председника Вујановића“, обавестила је писмом рекомовце, априла 2012. године. Како би покренула ствар са мртве тачке, задужила је новинара Драгољуба Вуковића, званог Душко, да буде „заговарач“ РЕКОМ-а у Подгорици, с обзиром на то да се хвалисао тесним везама са црногорским председником. Вуковић је рачунао на Вујановићеву сујету, па га је уверавао да ће баш он (иако представља најмању међу државама насталим на тлу СФРЈ) бити најважнији за постављање камена темељца РЕКОМ-а. Вујановићу се то допало, па се прихватио да за РЕКОМ лобира код председника у региону, јер је тадашњи председник Србије Борис Тадић, тик уочи избора у Србији − одрекао послушност Наташи Кандић.

Врхунац шараде је да је Вуковић сам разоткрио како је погурао РЕКОМ даље од Цетиња. Међу рекомовцима се шепурио да је као једини новинар међу црногорским масонима постао чак шеф Велике масонске ложе Црне Горе, односно „велики мајстор Велике ложе ЦГ“. У интервјуу за подгоричке „Вијести“ објашњава да црногорско „братство“ броји око сто масона, а намера им је да „учине људе бољим а свијет хуманијим, што значи да својим дјеловањем желе да утичу и на политичке и економске токове“. Вуковић истиче да „масоне не окупља материјални и посебно не лични интерес, него потреба да се чувају праве и трајне вриједности“. Колики значај материјалне вредности имају на масоне који су обукли рухо РЕКОМ-а, Вуковић је демонстрирао личним примером − примао је по 250 евра (минимум) за сваки састанак на којем се заједно са Наташом Кандић појавио у својству црногорског „заговарача“ РЕКОМ-а. Све то баца ново светло и на протежирање РЕКОМ-а од стране ЕУ и САД-а, које, као и Наташа Кандић, прећуткују „детаљ“ да су на пројекту залегли како страни, тако и домаћи масони.

[/restrictedarea]

У наредном броју: Брука од Триглава до Ђевђелије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *