Октобарске ликовне трансвестије

Пише Невенка Стојчевић

Где су потрошена огромна средства годинама издвајана за Октобарски салон, где су вредна уметничка дела са протеклих Салона и шта је малобројна публика, осим наметнутих политичких порука, још могла да види на тим изложбама? Ово су питања која у актуелној расправи о концепцији ове – некада најугледније годишње ликовне изложбе, данас постављају чланови свих секција УЛУС-а – сликари, вајари, графичари

Округли сто под називом „Октобарски салон, за и против“, одржан протекле недеље у Павиљону „Цвијета Зузорић“ на ивици инцидента, замало да се претвори у физички обрачун гостију са домаћинима, члановима УЛУС-а, који су хтели да добију одговоре на важна питања везана за ову најзначајнију српску ликовну манифестацију. Срећом, уметници су заћутали пред вербалним насиљем шачице „младојаничара“, како су назвали самозване представнике Културног центра Београда (КЦБ) па је скуп завршен само гуркањем и вређањем, без туче, али и без било каквог закључка о томе шта јесте, и шта надаље треба да буде „Октобарски салон“.

За Зорана Чалију, академског сликара и председника УЛУС-а, на Округлом столу догодило се и нешто потпуно неочекивано.

„Чланови свих секција УЛУС-а – сликари, вајари, графичари и проширени медији, били су сагласни да питање концепције Октобарског салона, којом су српски ликовни уметници незадовољни већ годинама, треба да се размотри из свих могућих углова. Зато смо на трибину позвали и представнике Културног центра Београда, Секретаријата за културу Града Београда, историчаре уметности и министра културе Ивана Тасовца. Сви су они схватили да је суштина трибине питање злоупотребе Октобарског салона као најпрестижније изложбе ликовних остварења у свим областима, и одлучили да не дођу. Али су послали неке младе људе који су говорили у њиховом интересу и нису се ни представили да би наше познате сликаре и историчаре уметности, Ђорђа Кадијевића и Николу Кусовца, вређали вулгарним псовкама, погрдним називима и агресивном мимиком из редова публике“, каже Чалија.

СУпКУЛТУРА Тако се намера УЛУС-а да после конструктивне расправе свих страна заинтересованих за судбину Октобарског салона заузме одређене ставове и дефинише закључке претворила у монолог глувих и некултурних младих људи, који су својим понашањем и незнањем показали да су, заправо, представници супкултуре против које уметници Србије управо желе да се изборе.

„Чим је Ђорђе Кадијевић почео да говори о историјату Октобарског салона, зачули су се повици, вулгарна и простачка вређања како би бука надјачала три најважнија питања − где су потрошена огромна средства годинама издвајана за Октобарски салон, где су вредна уметничка дела са протеклих Салона и шта је малобројна публика, осим наметнутих политичких порука, још могла да види на тим изложбама. Наиме, 200 хиљада евра је потрошено само ове године за месец дана Октобарског салона, који је посетило свега три хиљаде људи, док је некадашње изложбе посећивало између 45 000 и 60 000. Не знамо ни где је продукција са Салона завршила, а наша су дела откупљивана и пунила су музеје, и као последње, порески обвезници који финансирају ову манифестацију имају право да за своје паре виде истински уметничка дела. Уместо одговора, млади људи који су сами себе назвали кураторима, тврдили су да уметници са друге стране и не разумеју уметност. То је, отприлике, као када би Жика Обретковић из Кнез Михаилове са својом фрулом ушао у Филхармонију и назвао музичаре маторим будалама које појма немају шта је права музика“, наводи Чалија.

Печатов саговорник каже да су наводно академски грађани великим уметницима, Александру Цветковићу и Божидару Дамјановском, изговорили незамисливе увреде, чуло се и: „Ти, матори, иди и умри, немаш ти шта да говориш, твоје време је прошло“.

„Цео разговор о концепцији Октобарског салона свео се на питање смене Управног одбора КЦБ. Запрепастило нас је, а и застрашило, то што је професор са факултета довео своје студенте да арлаучу, а притом не знају да својим ставом бране фотеље и плате, у десетинама хиљада евра, оних који су им за то обећали путовање у неку од европских земаља. Био је то линч уметника сличан оном у Берлину почетком овога века када су млади фашисти палили књиге и не знајући зашто то раде. А ми смо у ‚Цвијети‘ управо тада имали једну мултимедијалну изложбу на којој су биле заступљене све врсте уметности – од видео-радова до инсталација и слика. На крају се цела дискусија свела на дијалог између градског секретара за културу Владе Вукосављевића и Културног центра око тога ко ће да поставља људе у КЦБ, ко ће да заседне у ондашње фотеље, а не о томе каква треба да буде концепција Октобарског салона. Прошлих година тематске изложбе биле су деструктивне и антидржавне, од поређења Омарске са Старим сајмиштем до фашизма у Србији, што је једна велика замена теза јер се овде под фашизмом подразумева сваки облик патриотизма и деловања у државном интересу. Представници КЦБ, наравно, нису добили задовољење, па су УЛУС назвали фашистичком организацијом која хоће да заустави уметност, изазивали физички обрачун с уметницима, али кад им то није успело, после свега су започели медијску хајку и телефонске претње угледним ствараоцима. Иза свега стоји само њихова намера да се не одрекну огромних средстава која су досад добијали. Поређења ради, КЦБ за своје програме добија око 1,5 милиона евра, а удружења ликовних уметника Србије добијају 900 хиљада динара (7.500 евра). Ја позивам свеукупну јавност да се запита где одлазе толике паре. Да смо ми добили 200 хиљада евра, обновили бисмо Павиљон ‚Цвијета Зузорић‘ и направили низ фантастичних изложби. Цела ова екипа хтела је да се представи као жртва, а једина исправна ствар у свему овоме је што је смењена“, закључује Чалија.

[restrictedarea]

Спремајући се за Округли сто, он је на сајтовима Октобарског салона и КЦБ-а узалуд покушавао да нађе снимак неког од прошлих Октобарских салона.

„Напросто их нема, и то у време свеопште дигитализације! А логика каже – ако немамо никаквих докумената и доказа из прошлости, немамо са чиме да меримо садашњост. А онда нема ни будућности. Смишљено се ради на ‚брисању‘ свега прошлог и стварању нечег сасвим новог“, закључио је председник УЛУС-а.

ПОГРЕШНЕ ПОДЕЛЕ Весна Марковић, академски сликар са тридесетак година уметничког стажа и искуства, већ годинама је јако незадовољна због неправедног одливања средстава из буџета за културу под контролом малог броја људи.

„Огромна група уметника, у коју и ја спадам, види да су та средства потпуно неравномерно распоређена. Наравно да и раније нисмо сви могли да будемо задовољни, али смо бар били сигурни да ћемо кад-тад сви доћи на ред. Када смо организовали самосталне изложбе, долазила је републичка или градска комисија која је увек налазила и откупљивала неко квалитетно дело. И сви смо добијали партиципације за учешће на заједничким манифестацијама, поготово за самосталне изложбе. Оне сигурно нису покривале све трошкове, али су уметници добијали бар моралну сатисфакцију да неко препознаје њихов труд. Задњих година откупи су резервисани за мали број ‚елитних‘ уметника, ми остали смо из тога изузети. Сада се укидају чак и те партиципације за самостална излагања и млади уметници немају никакав стимуланс ни шансу, што потпуно обесмишљава њихов рад. Као да су уметници усамљени лудаци који раде само за себе, нешто што никоме не треба. А контра томе имате неке гламурозне ситуације као што је Октобарски салон, који је у међувремену прерастао у међународну манифестацију са више политике него уметности, што није блиско мојој поетици а видим, ни публици, све мање заинтересованој за Салон. Скандалозно је што су ту уложене велике паре и уопште не знамо где завршавају толики милиони“, каже Весна Марковић.

Никола Шиндик, мултимедијални уметник и књижевник, сматра да jе крајње неукусна дискусија о Октобарском салону последица индуковане шизофреније перманентних нетачних подела.

„Уместо да дођемо до заједничке памети, добили смо један острашћени сукоб па су рокери, наводно, модернисти, а ови традиционалисти, први су за Европу, ови други затуцани, што је све потпуно нетачно. Суштина јесте да је Октобарски салон једна традиционална домаћинска манифестација, где не смемо заборавити ни другу первертовану манифестацију ‚Критичари бирају‘, која се претворила у карикатуру саме себе, која је подразумевала један the best of the best српске уметности и укључивала не само ликовну уметност у ужем смислу него све најзначајније у уметничкој визуелној продукцији из претходне сезоне.

Шиндик каже да нема ништа против да се говори о вредности изложби које се сада зову Октобарски салон, али да то уопште није тема.

„Замислите да на Октобарфест у Немачкој сада дођу неки младојаничари и кажу: ово се и даље зове Октобарфест, али се на њему одсад служи швепс! Био би то скандал. А ми имамо Октобарски салон, који се тако зове иако то није, него је заправо октобарска салонска трансвестија. Притом, тај привидни сукоб модернизма и традиционализма је такође нетачан. Нити су ови модернисти, нити су са ове стране искључиви традиционалисти, јер постоји невероватан број уметника који су и модернији, и суштинскији, и храбрији у уметности од тих модерниста, али се они не виде на површини. Октобарски салон, и не само он, мора да се врати својој намени, иначе неће имати публику. Ми долазимо у ситуацију да стално хоћемо да бришемо једни друге. И та теза која се злоупотребљава– pro et contra европске идеје није тачна. Јер, кад говоримо о Европи, наравно да сам за Европу Јозефа Бојса, Икера, Дишана, Бејкона. Ја Европу такође не могу да замислим без Шагала, Маљевича, Кандинског и да не набрајамо даље. И та епизода се не може разрешити без ширег контекста – Министарства културе, овог и многих уназад, које већ деценијама води кататоничну политику са мртвим малограђанским гламуром и повременим епилептичним испадима где сви треба да будемо засењени простотом. Говорим о Катедри за историју уметности, која је изгубила своју тежину и не уме да препозна праву уметност, говорим и о Академији наука а онда и о самим удружењима која су сада реално немоћна јер се боре за пуки опстанак“, наводи Шиндик.

УТИЦАЈ АРТЕ ПОВЕРЕ Душан Ђокић, академски сликар и ликовни критичар, учествовао је у свим аспектима Салона откад је основан , а од 10. године Салона је и редовно излагао.

„У павиљону у Масариковој улици били су најбољи салони икада, попут париског Јесењег салона. Прву награду тих салона добио је Мило Милуновић, касније је све кренуло низбрдо. На крају није било уметника који није добио награду. Тај салон био је формиран на бази тријаде – сликарство, скулптура и графика − коју је задржао до раних 90-их. Онда је из Словеније и Италије стигла једна невероватна зараза – конструктивна и геометријска уметност рађена по рецепту баухауса прогресивних Немаца. Из Италије је дошао један талас, који се никада није зауставио и заразио је све потоње изложбе салона − арте повера − која је била претеча или паралела са америчком и енглеском концептуалном уметношћу. Млади уметници и надобудни историчари уметности који су студирали у Енглеској и неким другим земљама јако су волели да навијају за све што је арте повера и концептуална уметност и као чланови жирија на изложбама салона они су одмах на велика врата гурали концептуалу и инсталације, нарочито арте поверу. Све је то прецењивано и зато многи уметници више никада нису могли да достигну висине једног Мила Милуновића“, истиче Душан Ђокић.

Он сматра да је боље да се Октобарски салон одржава и тријенално, ако су стварно одлучили да штеде, него да на њему излажу арте поверу, која се декларише као сиротињска уметност где се користи све што је надохват руке – ђубре, отпад, прашина, све што нема везе са било каквим феноменом уметничког рада, него је импровизација која не траје дуго. Скоро је неки италијански колекционар купио један атеље пун ђубрета и дао да се то реконструише иако је ту било и елемената који су подложни органском распадању – до мишева и пацова, али то није било могуће стерилисати и задржати као феномен. Управо ти тешко сварљиви салони сведени су на једну врло краткотрајну употребу, а то је требало да буде једна репрезентативна изложба. Октобарски салон одувек је најављиван као изложба значајних уметничких остварења у Србији. Зато, ако изложите једно безначајно дело странца у Србији, онда то више није то. А ако се залажете да тај странац још буде арте повера, онда је то бацање прашине људима у очи и залуђивање народа. За то се залажу они који су некада радили за ‚просветитеља‘ са именом Ђерђ Сорош, који је давао грдне паре да се промене неке менталне навике уметнички необразованог света. Али зато је изабрана баш арте повера да би се што лакше и што брже остварио циљ. То је само једна пропаганда уметности, али ако хоћете да од салона правите пропаганду, онда му промените назив или укините изложбу, а немојте да правите нешто што је супротно сваком очекивању онога што је уметнички квалитетно, репрезентативно и достојно да буде сачувано. Данас није битно ни дело ни његов стваралац него куратор који ће то дело да прода. А куратор је манипулант који тражи искључиво манипулисану, а не створену уметност“, закључио је Ђокић.

[/restrictedarea]

  займы онлайн на карту срочно займ денег в сургутезайм на карту не именнуюзайм без подтверждения работы

4 коментара

  1. gde su imena?dimitrijević došao sa đacima da mu drže strah?racković dovikuje?otkaz cerovićevoj i onoj drugoj u ulus galeriji u knez mihajlovoj.dokle više to prepotentno neznanje?trguju sa umetnicima preko saveta,mipi savić, ubačeni sorosovac i momirov koja mora da plaća likovnu kritiku,odlučuju o vizuelnoj umetnosti u ULUS-u!otkazuju već prihvaćčene izložbe zajedno sa cerovićevom.po FB-u kruži informacija da sorosovci u ULUS-u zajedno sa cerovićevom nisu obavestili članove ULUS-a da prisustvuju ovom sastanku pa ih je bilo ,zato, malo.takvi likovi su jedva dočekali da sude boljima iz svoje nemoći i lične sujete i koristi:osveta netalentovanih.ko plaća nezavisnu scenu? gradski sekretarijat za kulturu?otkaz svim kustosima u kcb,grafičkom kolektivu,otkaz svim urednicima u kulturnim rubrikama medija,u ‘poltici’ zbog politikantske’poltikine nagrade’pod naredbama kcb-sorosovaca i zbog cenzure tako skrojene,i u novostima zbog podrške sorosovcima gde je cenzura u kulturnoj rubrici najveća,otkaz profesorima na flu i istoriji umetnosti koji štancuju netalentovane i neobrazovane kao što su oni sami…svi na sceni podržavaju petooktobarski cirkus,na onom apelu protiv odluke gradskog sekretara za kulturu,tamo je drug prijatelj veličković,neki interes,verovatno,otkaz svima sa spiska i da se obrati pažnja na njihov rad,bankovni račun,na njihove izbore,…i ne zalažem se,naravno,za neku glupu sintagmu patriotska kultura i nacionalno stvaralaštvo nego za brigu društva koja je prekrojena u korupciju i pljačku.samo nekoliko politikanata-agenata-umetnika kruži već 15 godina.da li su se gospoda setila da ikada pokrenu peticiju,apel i da obustave svoje izložbe i rad zbog zatvorenih muzeja?nisu jer su ih oni,lično, namerno i zatvorili i sada glume ludilo.

  2. Поштована ауторко текста,
    Бојим се да вас је господин Чалија насамарио погрешним информацијама. На пример, буџет Октобарског салона није био 200.000 евра, већ 150.000 евра, што је веома лако провериво. Постоји згодан јавни документ који се осврће на то шта се дешавало и са којим средствима је финансиран Октобарски салон последњих десетак година, можете га погледати овде – http://www.seecult.org/files/OKTOBARSKI-SALON-2004-2014.pdf
    Што се тиче посетилаца, продато је 3.000 улазница, али сви чланови струковних уметничких удружења улазе бесплатно, као и многобројне образовне установе итд, те није исправно цитирати само делимични податак. Било би занимљиво упоредити посећеност УЛУС-ове галерије и павиљона Цвијета Зузорић са њиховом посећеношћу пре тридесетак година. Идите тамо у радно време – никад нема никога…
    Веома важан пропуст је и то да чланове УЛУС-а нико није питао шта мисле, понајмање господин Чалија. Цитирање ‘свих чланова УЛУС-а’ је гротескно преувеличавање које је далеко од истине колико и незнање којим се манипулише Октобарски салон. На пример, формирана је велика јавна уметничка колекција Октобарског салона, у власништву Културног центра града, дакле Града Београда која се увек заборави да се спомене. Ако то не зна господин Чалија или ви, онда је то ваше незнање, а не непостојање те колекције.
    Целокупна слика културе је мизерно срозана и господин Чалија очигледно користи одабране податке да настави да срозава ту слику, ничим не доприносећи бољитку, понајмање чланству УЛУС-а и самој професији.
    Коначно, треба рећи да је округли сто завршен у сасвим другом тону од оног којим је започет – господин Вукосављевић није успео да одговори садржајно ни на једно од постављених питања, почевши од питања права уметника, док господин Чалија, као домаћин скупа, није нашао за сходно да позове уметника да учествује у округлом столу који би нешто заиста и рекао – јер Велизар Крстић и присутни млади уметник то свакако нису учинили. Где су онда ти његови уметници иза којих се крије?
    Поштовање.

  3. @prdonja
    sve jedni te isti umetnici, domaći-forsirani od strane rekom domaćih kustosa i u kulturnom centru i od strane rex/b92/remont rekoma, i od msub/soros rekoma…i od rekom kulturnih rubrika od politike do novosti,od danasa, do rts-a…znate vi sve to i sami, i to što ste , kao izvor, priložili seecult, i to je rekom koga plaća gradski sekretarijat za kulturu,dakle mi, građani. svi su se, sada, kao rekom čopor udružili i kidišu i dalje na ono malo pojedinaca koji nisu rekom.kako ste pravili te otkupe u kcb-u kojima se hvalite?kao i sve gradske otkupe u koje su otkupljivani uvek isti od uvek istih – naravno, opet rekom umetnici, poslužitelji.ko ih je odabirao? rekom dostavjači.nisu pitani ulus umetnici? koji? rekom ulusaši koji vode ulus i određuju ko će da ima izložbu a ko je na tajnoj ali crnoj listi rekoma.odatle ide zabrana izložbene delatnosti-rada za sve na toj listi a nje se pridržavju svi….od ulus-a preko msub-a do kcb-a,doma omladine, skc-a,studentskog grada… na drugoj strani su druge vrste rešavnja vizuelnih problema, drugi izbori.
    za sve bi trebalo da ima mesta.nepotrebno je praviti politikantske zidove unutar bogatog sveta umetnosti ali u malim kulturama je sve pitanje života ili-i smrti, to je naša tragedija, ovde.u toj surovoj i krvološnoj podeli nema mesta jedino za ona dela umetnosti koja ne pripadaju ni politikantskim rekom klanovima a ni tržišno dopadljivim narativima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *