Одломци из Дневника – Миодраг

Милован Данојлић

Његов отпор бахатом безбожништву био је темељнији од онога што смо ми, петиционаши, предузимали. Ударао је на темеље тврђаве, у дневну политику се није мешао. И она га је трпела. Морала је прогутати и „Антологију српске поезије од XIII до XX века“. Револуционарни обрт, изазван тим зборником, успоставио је вертикалу нашег певања кроз векове потиснуте у манастирску полутаму; церебралност је ухватила древну везу са религиозним осећањем света и људске судбине

Упознао сам га средином педесетих. Становао је у скромној гарсоњери, негде између Цветног трга и Крунске улице. Гимназијалац добегао у престоницу, занесен књижевношћу, правио сам „протоколарне посете“ писцима које нисам могао срести у кафанским састајалиштима. Миодраг Павловић је био од тог соја. Његову прву збирку сам, године 1952, набавио у завичајној књижари-папирници, снабдеваној најновијим песничким издањима, што данас изгледа невероватно. Данима сам је вукао у торбаку, међу свескама и уџбеницима. Мој строги отац, сељак са  четвороразредном основном школом, узео ми је из руку „87 песама“, да провери чиме се то, поново, замлаћујем. Не знам шта је, у пола сата  листања, прочитао и разумео, тек, књигу ми је вратио тихо промрмљавши: „Ово је неки врло паметан човек“… То је, на неки начин,  био родитељски благослов и препорука да се могу дружити с „паметним човеком“, и један од ретких очевих савета којих ћу се до краја века држати. И кад је, августа месеца, у свом планинском пребивалишту, у средини пограничног троугла што га затварају Француска, Швајцарска и Немачка, преминуо, сетио сам се стихова из оне у дечаштву ишчитаване збирке који су, наједном, добили сасвим пригодно, актуелно значење. Наводим их по сећању: „Овога пута/ умро је неко сасвим близу/ и свет је постао лакши/ за један људски мозак/“. Овако би се, понајбоље, дала одредити природа и важност губитка насталог песниковим одласком. Угасио се један тако близак мозак, једна драгоцена интелигенција која је мислећи певала, и певајући мислила. Она је, од првог часа, унела у домаће поднебље меру  којој се наше ментално устројство опире; ми смо навикли да се и до рационалних закључака пробијамо кривудавим стазама, кроз лом и крш, са залетима и узмацима, а Миодраг је кренуо супротним путем. Поред англосаксонске концептуалне прецизности, узор су му били Грци, код којих се и имагинација држала на тврдим темељима Разума, као и истакнути предводитељи наше културне обнове, Доситеј, Стерија, Цвијић… Разум је за њ био прва и незаменљива људска врлина, кључ самосвесне осећајности, оријентир у суђењу и деловању. Он га је упућивао на прихватање нужности, што је хегелијанско одређење  слободе. У Разуму је видео предуслов мирења са истином, па и извор утехе, тако потребне онима који су, између 1941. и 1945, изгубили своје најдраже: „Искро разума/ најчовечнија од свих човечности/ утеши мајке/ прореци!“/ Оглашавањем пресудне улоге ума у средини склоној романтичарском заокруживању и сластима самозаваравања изведен је превратнички рез, доживљен као прави интелектуални удар. Требало је и смелости и преране зрелости да се са оваквим програмом изађе на јавни трг. У поезији је преовлађивала кантилена меког штимунга, а у политици револуционарни романтизам ратних победника. Миодрагу је прикачена етикета церебралног песника: епитет је био оптерећен негативним асоцијацијама. Та ће ознака пратити целину његовог рада; Разум ће остати заштитни знак како књижевног стваралаштва тако и идеја-водиља у тумачењу и представљању баштине, у есејистици и у антологичарским подухватима. Са нама, и у свакоме од нас, кадар да пријатељује са неистомишљеницима, од свога није одступао. Као да нас је гледао из неког упоредног света, кроз измаглицу, као тајни изасланик из далеког и друкчијег окружења.

[restrictedarea]

Веран и дарежљив пријатељ, није се либио родољубља по свом укусу и образовању али ни тада из оклопа није излазио. Био је, уз то, смеран пред недокучивом тајном постојања, одајући нескривену пошту Творцу у поднебљу пијаном од богомрзачке самоуверености, у времену кад су бојовници против Апсолута имали у својим рукама државне установе, радна места у администрацији, школству, војсци и полицији, кад су утврђивали образовне програме, надзирали штампу, као и један део обеспућеног јавног мњења. Општем нихилистичком насиљу опирао се као инокосни илегалац, у себе затворен, страшљив као и све сензибилне јединке, и тврд у вери по мери својих убеђења. Заклетост оностраном била је тако дубоко усађена да је превладавала грађанску бојажљивост; као и у многима међу нама, храброст се хранила самим страхом. Његов отпор бахатом безбожништву био је темељнији од онога што смо ми, петиционаши, предузимали. Ударао је на темеље тврђаве, у дневну политику се није мешао. И она га је трпела. Морала је прогутати и „Антологију српске поезије од XIII до XX века“. Револуционарни обрт, изазван тим зборником, успоставио је вертикалу нашег певања кроз векове потиснуте у манастирску полутаму; церебралност је ухватила древну везу са религиозним осећањем света и људске судбине. Тада је, за тренутак, засењена наша романтичарска традиција. Извођење оваквих преврата – за то нам добар пример даје Вукова реформа  – не да се остварити без наношења привремене неправде супротним и друкчијим усмерењима. Радио је што је морао, морао је како је започео и какав је био. Трагајући, у тридесетак објављених свезака, за коначном песмом, није се бавио формалистичким истраживањима ни језичким опитима… Искушавао је реч, знајући да су сви наши одговори крњи и половични. Један од потреснијих исказа налазимо у последњој за живота штампаној збирци, у слици нашег очајничког и храброг ослањања на три прста. То је и молитвено и материјално тројство, метафора и симбол, снимак нашег неудобног положаја под небесима. Палац, кажипрст и средњак су три крхка стуба наше усправљености на земљи. Дубећи на њима, под притиском несразмерно јаче телесности, ми натприродним напором ломимо рођењем наметнута ограничења. Изнад и изван родног тла, светски путник и животни сапутник једне странкиње, одане му Марлене, оштровид како је то спољашњим посматрачима дано, боловао је нашу принудну искљученост из великог света опомињући нас, много пре насилног опамећења из 1999, да не полажемо луде наде у Европску унију, јер: „Тамо где је сва наша нада/ нико о нама ништа не зна/“. Отишао је тужно свестан те и многих других истина које од себе кријемо, сведок наше понижености на Западу и нашег вишегодишњег урушавања на многим подручјима живота. Епоха у којој је, са неколико изабраних, започео културни препород, гледана из данашњег угла, и поред одсуства политичких слобода, личи на Периклово доба нашег културног развоја. И то је прва, објективна празнина настала његовим одласком. Друга празнина је субјективне природе. Свако од нас, пријатеља и познаника,  осиромашен је за једну димензију свог бића. Годинама сам га виђао, у Београду, уз хлеб и покоју боцу изабраног вина, у Паризу, у мом малом стану недалеко од Place des Fêtes, где се, песник „светлих и тамних празника“, одушевљавао средњовековним, бахтиновским називом тога трга, и овде, у Поатјеу где сам у мрачним годинама санкција, уредио да га позову на један међународни скуп писаца, да бих, на Универзитету, одржао предавање о његовој поезији. Водили смо повремену преписку, волео је моја писма, а на мој машинопис одговарао онако како то налаже грађански ред, ручно исписаним округластим словима. После, кад се уморио, прешли смо на дуге телефонске разговоре, он из немачког добровољног изгнанства, ја из француског. Различитог порекла – он градско, ја сеоско дете – споразумевали смо се језиком изван класа и нација. Обрадовао сам се, ипак, кад сам, више не знам где, нашао његову фотографију из дечачких година снимљену под Окупацијом, кад је породица избегла у једно српско село: Миодраг у шумадијском оделу, у сукненом гуњу и уштинутим чакширама… Овој панорами личне упућености морам додати и податак да сам, на једној књижевној вечери у Паризу где ме је позвао да говорим, пре четврт века, срео мајку моје деце, за шта сам му, сујеверан, био и остао захвалан. А и она се показала осетљива на његову умну племенитост, па ми је, једном рекла: „Обрати пажњу на његове очи, из њих извире доброта.“

Збогом, Миодраже.

[/restrictedarea]