Почетна / Други пишу / Одлазак последњег југословенског генерала

Одлазак последњег југословенског генерала

Мирослав Лазански

У Москви је умро пензионисани генерал армије ЈНА, генерал са четири звездице, Вељко Кадијевић. Отишао је у Русију непосредно пошто је сазнао да Хашки трибунал намерава да га испита у улози сведока. Искористио је добре односе које је имао с некадашњим министром обране и маршалом Совјетског Савеза Дмитријем Јазовом, који му је и помогао да добије руско држављанство и боравак у Русији. На тај начин је избегао све захтеве Загреба да буде изручен Хрватској.

Заправо, Хаг није процесуирао ниједног официра ЈНА због ратних операција у Хрватској, ниједан није подвргнут процесуирању због било које војне операције на територији Хрватске, где су били нападнути објекти и јединице ЈНА. Официри ЈНА, који су били процесуирани због Дубровника, одговарали су и били осуђени у Хагу јер у Дубровнику није било ни опкољених и блокираних јединица и објеката ЈНА. Ни због Вуковара у Хагу није одговарао ниједан официр ЈНА, одговарали су официри ЈНА због злочина на Овчари, а то није исто. А Хрватска је управо Кадијевића и тражила због Дубровника и због Вуковара. Није дочекала…

Вељко Кадијевић је рођен у селу Главина Доња крај Имотског 21. новембра 1925, од оца Србина и мајке Хрватице. Отац му је био учесник грађанског рата у Шпанији где је и погинуо. Вељко је 1943. са 18 година ступио у редове НОБ-а, тада је постао и члан КПЈ. Био је борац и омладински руководилац у 19. севернодалматинској дивизији, исту дужност обављао је и у 26. далматинској дивизији, био је помоћник политичког комесара у Првој далматинској ударној бригади, као и у 26. далматинској дивизији. Његова послератна војна каријера ишла је више политичко-комесарском линијом, једно краће време био је задужен и за војну индустрију СФРЈ. У међувремену је завршио све војне школе и академије у Југославији, као и Генералштабни колеџ армије САД у трајању од годину дана, у Форт Левенворту у Канзасу, 1963. године.

На дужност савезног секретара за народну одбрану СФРЈ ступио је 15. маја 1988, наследивши адмирала флоте Бранка Мамулу. Добио је команду над око 350.000 војника, официра и подофицира ЈНА. Од адмирала Мамуле је наследио трансформисане војне области у војишта, чиме се покушало избећи поклапање републичких територија с ингеренцијама армијских области, односно „републикација, или територијализација” оружаних снага, барем када је ЈНА била у питању.

У предвечерје распада СФРЈ, у децембру 1990, генерал Кадијевић ми је дао интервју, у којем се заложио за модерну југословенску федерацију, за социјализам с људским ликом, против грађанског рата и либанизације Југославије. Био је за нову партију Покрет за Југославију. Био је то од времена смрти маршала Југославије најјачи медијски наступ у СФРЈ.

Нажалост, генерал Кадијевић није успео да спречи грађански рат у Југославији, иако је имао барем две одреднице у постојећем југословенском Уставу из 1974. да похапси бароне грађанског рата, националисте и бивше комунисте преко ноћи пресвучене у нове националне лидере. Од Триглава до Вардара. Чекао је одлуке Председништва СФРЈ, у којем су седели или издајници Југославије или неспособни скоројевићи.

У марту 1991. Кадијевић је извео ЈНА на улице Београда, по наређењу Председништва СФРЈ и на основу њихове телефонске сагласности. Нико се од чланова Председништва СФРЈ из других република није тада успротивио извођењу тенкова на улице Београда. Сви су били за тенкове.

Нешто касније, у паузи мартовских седница Врховне команде у подземном објекту „Караш” у Топчидеру, Кадијевић је отпутовао у тајну посету маршалу Јазову у Москву ради виђења совјетског погледа на догађаје у Југославији. Кадијевић је директно упитао маршала Јазова да ли Москва може да подржи евентуални војни удар у СФРЈ. Јазов није могао да пружи потврдан одговор јер је и СССР у то време био у превирању и пред распадом. Кадијевић се вратио у Београд, у „Карашу” није дошло до одлуке, али је Кадијевић на крају тродневних састанака с непотпуним Председништвом СФРЈ нагласио да СФРЈ улази у грађански рат и да ће Армија поступати онако како може и зна.

Када је почео рат у Словенији, а после и у Хрватској, Слободан Милошевић није вратио услугу Кадијевићу за извођење тенкова на улице Београда у марту 1991. Од 38 накнадно мобилисаних бригада на територији Србије само су четири бригаде приступиле извршењу задатака. За Кадијевића је то био шок. Ни власт а поготово опозиција у Србији није те 1991. бринула о границама СФРЈ, већ само како остати или се дочепати власти. За Југославију у Србији те 1991. од политичких фактора скоро да никога није било брига…

У ратном вихору 1991. генерал Кадијевић се није најбоље снашао, 16 примирја у Хрватској то најбоље говори. Војска се осипала и онда после рушења хеликоптера европских посматрача код Вараждина, 8. јануара 1992, генерал армије Вељко Кадијевић подноси оставку на место савезног секретара за народну одбрану. Увек је говорио да је Југословен, верујем да се тако и осећао.

Али, Југославију није одбранио…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *