Почетна / Документи / Одговор Латинки Перовић /Други део/ О српским „ либералним“ комунистима

Одговор Латинки Перовић /Други део/ О српским „ либералним“ комунистима

Пише Мило Ломпар 

У којим слојевима човекове душе бива превазиђен сукоб потпуно супротних вредносних и политичких система? То је питање о субјективном трансферу комунистичких у западна (америчка) уверења: „Ови поново рођени интелектуалци“ – пише Франсис Стонор Саундерс – „у својој потрази за нечим чиме ће заменити историјске апсолуте који су их тако апсолутно издали, пронашли су одговор у ‚Америци‘, или површније, у ‚американизму‘“

Но, њене тезе о кризи левог тоталитаризма, која се очитује у време писања Философије паланке, могу нас одвести важном питању: како се одиграо – и код Латинке Перовић – прелазак са позиција комунистичке левице на позиције западних (америчких) интереса? У којим слојевима човекове душе бива превазиђен сукоб потпуно супротних вредносних и политичких система? То је питање о субјективном трансферу комунистичких у западна (америчка) уверења: „Ови поново рођени интелектуалци“ – пише Франсис Стонор Саундерс – „у својој потрази за нечим чиме ће заменити историјске апсолуте који су их тако апсолутно издали, пронашли су одговор у ‚Америци‘, или површније, у ‚американизму‘.“

Али, сáмо питање има и свој објективни моменат: да ли постоји неки сплет спољашњих и организованих активности које обезбеђују услове за овај прелазак на другу обалу идеолошке и вредносне реке, олакшавајући човеку сáмо прелажење? Одговори на ова питања омогућавају увид у компаративну димензију наше историјске ситуације. Јер, они оцртавају компаративни моменат као оно што осветљава чињеницу да су некадашњи комунистички функционери (некадашњи комесари) тако непроблематично и готово саморазумљиво постали секуларни свештеници западних (америчких) интереса.

Од одлучујућег је значаја схватити да постоји прелазно подручје. Основна трансформација – у европским размерама – одигравала се на путањи на којој „конзорцијум који је створила ЦИА… био је скривено оружје у хладном рату Америке, оружје које је, на пољу културе, имало велике последице“. Јер, у „бици за умове људи“, како је називана ова димензија хладног рата, „чланство овог конзорцијума чинила је одабрана група бивших радикала и интелектуалаца левичара чија се вера у марксизам и комунизам распала после доказа о стаљинистичком тоталитаризму“. Управо неке од тих људи – као што су Артур Кестлер, Игнацио Силоне, Бертрам Волф – крајње афирмативно издваја Латинка Перовић.

У нашим историјским околностима, улогу разочаравајућег чиниоца одиграо је сукоб са Информбироом, јер је он отворио наша идеолошка врата за одбацивање стаљинизма, за препознавање кризе у комунистичком покрету и за обликовање идеологије демократског (некомунистичког) социјализма. Тако је Марко Никезић казао како је рано почео да се идеолошки отрежњује и одучава од комунистичког гледања на ствари: „Ја сам почео рано да се одучавам. Неке ствари гледајући у рату, а неке после рата, поготово боравком у Америци.“ Титоистички поредак појавио се, дакле, као историјско прелазно подручје које треба да одведе у свет западних (америчких) интереса, док су најизразитији представници таквог историјског кретања – по једном мишљењу које Латинка Перовић са одобравањем наводи – били српски „либерални“ комунисти.

Одлучујући моменат је – и у европској и у нашој ситуацији – одбијање радикалног дисидентства, јер је оно значило потпуно напуштање усвојеног (комунистичког) света идеја и вредности. Тако је преостало само подручје некомунистичке левице – са својом идејом демократског социјализма – као прелазно подручје између комунистичког и западног (америчког) света. Управо су афирмације овог света идеја и вредности, као момента одвајања од комунистичког света и као истовремено прихватљивог прелазног подручја које води другом свету идеја и вредности, биле предмет многих настојања у хладном рату у култури у педесетим и шездесетим годинама XX века: „елементи власти су“ – вели Франсис Саундерс – „све боље разумевали и подржавали идеје оних интелектуалаца који су се разочарали у комунизам, али су још увек били верни идеалима социјализма.“ Бројне новчане и пропагандне активности ЦИA – које су допирале и до подршке књигама Милована Ђиласа – биле су усмерене и ка афирмацији подручја у којем се налазе идеје некомунистичке левице и демократског социјализма. У складу са афирмацијом ових идеја, Марко Никезић позитивно оцењује – крајем осамдесетих година двадесетог века – Милована Ђиласа: „Он је данас једна од најтрезвенијих личности, која стоји на позицијама умереног, западног социјализма.“

Том прелазном подручју био је симултан и корелативан – каже Франсис Саундерс – титоизам. Он је историјски обележавао то неопходно прелазно подручје у односу на комунизам, јер је он обезбеђивао релативан а не потпун отклон од комунизма и штавише, он је систематски онемогућавао и обесмишљавао радикално дисидентство. До чега то доводи? „Традиција радикалног дисидентства“ – поентира Франсис Саундерс – „у којој су интелектуалци преузимали на себе да истраже митове, испитују овлашћења институција и ремете самозадовољство моћи, укинута је у корист подршке ‚америчком ставу‘.“ То је прелазно подручје у којем се појављују и српски „либерални“ комунисти: како су то били људи у форумима, они могу бити схваћени као један од владајућих картела. Отуд могу бити аналогон оним некомунистичким (левичарским) групама које су постале „картел у интелектуалном животу Запада, као што је то комунизам био неколико година раније (а у њему су били многи исти људи)“. Исти људи прелазе, дакле, пут од комунистичког картела до картела демократског социјализма. Тај процес су – у европској ситуацији – „одобриле моћне установе“, америчке, попут ЦИA, и свакако да су му „помагале“. Пут демократског социјализма открива се у својој суштини – с обзиром на то ко га подржава и њиме управља у западном свету – не као социјалистички него као амерички пут: као пут који постепено доводи до апологије америчких интереса.

Српски „либерални“ комунисти, прешавши означени пут, настоје да очитују „амерички став“. То је кључно прелазно подручје. Јер, идеја демократског социјализма обезбеђује континуитет левичарских традиција, олакшава човеково путовање на другу обалу идеолошке реке, пошто сам прелазак не изгледа као драстичан, али – истовремено – омогућава и унутрашњу контролу самог левичарског језгра. Све то не обезбеђује дисидентска позиција, пошто она озбиљно захтева онај свет вредности и идеја који може довести и до критике западног (америчког) света. Отуд је основни напор ЦИA – бележи Франсис Саундерс – подразумевао онемогућавање критике америчког схватања света и америчке политике са становишта демократског социјализма или пак њено свођење на ритуалне и неделотворне модусе.

[restrictedarea]

Унутар прелазног подручја, које баштини разуђене и разнородне идеје демократског социјализма, појављује се стапање идеолошких и културнополитичких момената. Ако у темељу историјског кретања распознамо неутаживу вољу за моћ, као трајну настројеност ка подвлашћивању и коришћењу људи и добара, као неограничено овладавање огромним просторима, онда се културнополитичке конструкције – западна култура, источна култура, муслимански свет – појављују као културни стадијуми овог непрестаног врела воље и моћи. Јер, у њима су садржани развијенији и истанчанији облици неукротиве воље за потчињавањем, искоришћавањем и владањем. Свакако да они обухватају много шире подручје од идеолошких стадијума који се у њима образују. То би нас могло навести на помисао да унутар идеолошких стадијума једног времена и подручја долази до неосвешћеног стапања културнополитичких и идеолошких чинилаца. Тек у часу разлагања самог идеолошког стадијума долази до диференцирања чинилаца који су у њима играли знатну улогу.

Тако су изразити критичари комунизма у нас, у часу радикалне критике лењинизма, у 1981. години, пледирали за искуство еврокомунизма: „шта је друго савремена идеја еврокомунизма“ – писао је Никола Милошевић – „ако није нека врста напора да се у оквирима марксистичке идеологије теоријски социјализам рехабилитује на рачун оног политичког?“ Ово сагледавање еврокомунизма остаје, дакле, потпуно укотвљено у идеолошки и теоријски хоризонт његове појаве, сасвим остављајући по страни културноисторијско тле на којем настаје идеја еврокомунизма. У таквом осветљавању ствари појам демократије сумпсумира појам западних интереса до непрепознатљивости, јер идеолошки појам (западна демократија) – постављен као разрешење друштвених противречности – одводи непроблематичном усвајању западних (америчких) интереса. Тако – у 1977. години – „Мића Поповић једину шансу овоме свету види у еврокомунизму. Он верује у Берлингуера.“

Они пак који су били склони културноисторијском осветљавању еврокомунизма, попут Димитрија Богдановића и Дејана Медаковића, осетили су – још у 1977. години – да померање на идеолошкој равни, као померање од реалног социјализма ка еврокомунизму, није само једно идеолошко и теоријско кретање, него је истовремено и померање ка разуђенијим облицима историјске егзистенције читавих народа и традиција: „Ствара се групација латино-католичког комунизма. Гледано идеолошки, они су све оштрије супротстављени источној варијанти ове идеологије.“ Културноисторијски усмерени посматрачи политичке позорнице осетили су, дакле, игру културнополитичких сила испод идеолошке површине друштвених сукоба: „Источни комунизам куца на врата Европе, а западни комунисти му супротстављају своју варијанту и гласно подвлаче разлике.“ Услед стапања идеолошких (парламентарна демократија) и културнополитичких (западни свет) садржаја дошло је до неосвешћеног стапања западних вредности и западних интереса у критичкој интерпретацији комунизма у нас.

Тако се унутрашњи сукоб унутар наших опозиционих оријентација одлагао до пада Берлинског зида. У часу када комунистичка левица одлази у ропотарницу историје, одједном препознајемо како демократска начела, која су толико призивана у критици комунизма, нису од пресудног значаја, јер се појављују као образина за непрестано промовисање западног (америчког) става. Сукоб је, дакле, последица неосвешћеног поистовећивања демократских вредности и западних (америчких) интереса. То поистовећивање није било само нехотично и спонтано него је и важан плод брижљиво организованих и изведених операција које је на некомунистичкој левици европског света изводила ЦИА. Сáмо поистовећивање је руководно начело сваког политичког понашања српских „либералних“ комуниста и у деценијама после пада Берлинског зида. У том смислу је карактеристично настојање Латинке Перовић да – у 2010. години – обезвреди идеју радикалног дисидентства: „Па дисиденти су били и Војислав Шешељ и Војислав Коштуница!“

Када се западни (амерички) став – као при распаду титоистичке Југославије, услед геополитичких циљева – буде разишао са демократским идејама и понашањем, онда је – у нашим околностима – унутар пређашњих критичара комунистичког тоталитаризма настала диференцијација: док су многобројнији постали секуларни свештеници услед апологетског односа према америчком ставу, дотле су малобројни – у складу са верношћу демократским начелима – остали на позицији дисидента у односу на западни (амерички) став. Они су поделили судбину – у европској ситуацији – оних „либералних интернационалиста, заинтересованих за идеју Европе уједињене око својих унутрашњих начела, а не према стратешким интересима Америке“. Јер, што се тиче ових либерала, „у Вашингтону су сматрали да нису ништа бољи од неутралиста“, па су – вели Франсис Саундерс – „ЦИА и Одбор за психолошку стратегију добили… конкретно упутство да ‚наводе медије и програме у правцу уништавања‘ ове нарочите јереси“. Истоветан статус јереси добили су они делови критичке интелигенције који су заступали либерална, демократска и национална начела у нашим приликама.

Како су се интереси српског народа нашли на удару западних (америчких) интереса и како је дошло до особеног стапања комунистичких и националистичких елемената у владајућем режиму деведесетих, свакако да је био олакшан пут критици режима деведесетих из перспективе потоњег секуларног свештенства: посебно услед путање која је – у режиму деведесетих – водила од комунизма ка национализму. Али, та критика је имала посебну повољност због тога што је заклањала путању идеја на којима је почивало садашње секуларно свештенство: те су се идеје, наиме, простирале у кретању од комунизма ка американизму.

Тако је судбина спонтаних демократских настојања постала запечаћена, јер су та настојања – без обзира што нису припадала режиму деведесетих – стајала насупрот америчком ставу. Ако ствари осмотримо из компаративне перспективе, сáмо претварање комесара – из редова српских „либералних“ комуниста – у секуларно свештенство има свој континуитет у непрестаној апологији америчког става: скривеној у демократску образину до пада Берлинског зида; нескривеној услед одбацивања демократских рационализација после пада Берлинског зида.

Тако су се демократска начела, идеје и форме показали као облик идеолошке рационализације, јер су омогућили непрестано и постепено суспендовање демократских садржаја из наше јавне свести. У том процесу секуларно свештенство – у облицима безусловног прихватања западног (америчког) става – себе одређује као арбитра демократских токова у нашој земљи. То је дубоко дискриминаторско наметање јавне ексклузивности. Јер, није ни нормално ни демократски да било ко буде привилегован као репрезентант европских вредности. Када право на то полажу само неке странке и појединци, када само њихово поимање европских вредности треба да буде обавезујуће, онда је то директна опасност за демократију. Сасвим је природно да постоје они који сумњају у овако одабрани циљ, посебно у начин на који је одабран. Јер, то је знак демократске и критичке свести. Сумња је аутентично европски појам.

Између Добрице Ћосића и Латинке Перовић постоји паралелизам у идеолошкој равни: очитује га готово истовремено постојање – прво – у комунистичким и – потом – у демократским уверењима. Но, не постоји њихов паралелизам у културнополитичкој равни. Код ње се, наиме, појављује западна (америчка) редакција постјугословенске конфигурације, у којој се безусловно прихвата неутралисање (поништавање) српских националних права: било у енглеској („југосфера“) било у немачкој (хабзбуршка константа) артикулацији. Код њега се пак одбрана српских националних права одвија позивањем на идеолошку (демократску) легитимацију која више није делотворна. Јер, та легитимација се разилази са западним (америчким) интересима који почивају у културнополитичкој равни. Није случајно да су обоје остали верни југословенском становишту: она прихвата српску подређеност у том избору, док он апелује на српску равноправност. У оба случаја, на делу је одбијање да се прихвати одлучујућа консеквенца усвајања српског становишта: која је то консеквенца?

У филму Сунчаница Никите Михалкова, који је настао по мотивима прозе Ивана Буњина, побеђени царски официри предају се – на Криму – Црвеној армији: разоружани тумарају по логору и све време постављају важно питање: колико сам крив због овог што се догодило? То питање је готово лајтмотив многих руских заграничних писаца. Михалков – који је потомак комунистичке руске традиције – осетио је колико је важно да се такво питање постави: у часу када рат у Украјини показује драматичне размере пораза Совјетског Савеза.

Осим Танасија Младеновића, који је рекао како „смо ми српски комунисти издали српски народ“, не знам да је било који комунистички функционер осетио потребу да проговори о сопственој кривици због слома режима који су сами и без ограничења обликовали пола века. Нису то учинили ни Добрица Ћосић ни Латинка Перовић. Они су одмах почели проналазити кривце мимо себе и напоредо оцртавати исту непрелазну линију у односу на српско становиште: Добрица Ћосић је – 1989. године – објављивао спремност да се поново бори против четника, док је Латинка Перовић – 2008. године – лаконски устврдила да су у слому титоистичке Југославије победили – nota bene – „Голи оток и Равна гора“. Отуд је Добрица Ћосић предлагао да платформа националног помирења буде демократија, док је Латинка Перовић предлагала „Европу“: као да држава коју су срушили 1945. године није била балканска (европска) демократска држава.

Све то показује како нису имали никакву спремност да прихвате одлучујућу консеквенцу коју доноси српско становиште: платформа националног помирења треба да буде испуњена садржајима кривице – као личне кривице. У мојој књизи је изнет такав предлог: он не обухвата само унутрашње поделе у српском народу него и све сукобљене народе у распаду титоистичке Југославије. Такав предлог је саопштен упркос постојању сасвим песимистичке процене његове остварљивости.

[/restrictedarea]

Наставиће се

6 коментара

  1. …добро је, када се `бистри` о `стубовима` и разним `вертикалама` а још је боље упознати се са ранијим знањем, и – слободно га `тестирати` ?! Иначе, могло би да се деси, оно што се и пре дешавало, да се `зида` – накриво, па се сруши и проузрокује – `неочекивану` трагедију ?!
    Са временске дистанце од скоро 9о година, Св. владика Николај се осврће и на истинску духовну вертикалу, о каквој је реч још у псалмима, од пре – три милениума (в. Беседа на Ис. 2.2 о светим горама и – хумовима, Охридски Пролог за 6.08.) ?! Да се не би `хумови` ( култура, филозофија итд.) узвишавали изнад врхова гора ( а што се у садашње време, обилато -чини ?!) ?! И дошли у смућујућу пометњу – проклетство оних који се уздају у човека ?! Јер, и `демократија` и `европско` итд. су, ипак, релативне – људске творевине, попут горде куле вавилонске ?!
    Проверите, слободно ону велику беседу, и погледајте око себе ; Црква, одиста може да ствара `хумове` – у култури, филозофији итд., али ниједан богоборни `хум`, није у стању да створи – Цркву ?! Проверите и оно, што је истински вредно и у западној цивилизацији – колико је и то у сагласју са – `врховима гора`.. Јер јача `сеизмика` – очас и брда расипа и пустоши ?! …
    … Срби, итекако имају своје `становиште` – у тим, светим горама, са изванредним наслеђем, много вреднијим и богатијим од разних имитатора – фалсификатора и вештих трговаца, који би да `увале`, не само рог уместо свеће, већ и хумчић као – `планинчину` ?!
    Па, ко је луд, нека им верује, у овој ери – конзумеризма ?! А `клањање` људским измишљотинама је, богумрска – идолатрија ?!
    Dixi et salvavi animam meam ….




    0



    0
  2. Pored drugarice Latinke, nama neprijatelji nisu potrebni !




    0



    0
  3. Vidi, vidi! Dal namjerno ili iz neznanja se sa prljavom vodom izbacuju i djete. Veličanstvene ideje i vrednosti humanijeg i pravednijeg i slobodnijeg svijeta (socijalističkog društva)zakačene za bauljajuće konzumerske mase vuku se po blatu hipokrizije, malograđanštine i darvinističko-orvelovske determinacije.Čovjek-kako to gordo zvuči. Čovjek koji će u sebi sapeti u lance neman egoizma…




    0



    0
    • Човек у центру Универзума, наместо Бога, показао се као кобна грешка, која завршава материјализмом, нихилизмом и сатанизмом.




      0



      0
  4. Ја бих се само супротставио ставу г.Ломпара: „док су МНОГОБРОЈНИ постали секуларни свештеници.., дотле су МАЛОБРОЈНИ .. остали на позицији дисидената у односу на западни (анерички став)“.

    Ово је та вечита обмана коју нам намећу медији. Ми закључујемо да медијских изабраника мора да има много, док се само они чују; и обрнуто – да медијских шугавих оваца скоро да и нема, јер о њима не пише Политика. Моја је процена: да је огромна већина народа родољубива, мада збуњена и деморалисана, али свакако не и продана.




    0



    0
    • „да је огромна већина народа родољубива, мада збуњена и деморалисана, али свакако не и продана.“
      Zvuci razumno i optimisticki,mada se plasim da deo te „vecine“ne bi odbio neku konkretniju ponudu i pridruzio se
      onima koji funkcionisu na principu proporcionalnosti:sto dublji dzep toliko manje rodoljublja,sto je i Betoven iz
      Jagodine ,onomad,u izlivu iskrenosti priznao.Pitanje koje me od tada muci i na koje nemam odgovor je:
      Da li je rodoljublje jos uvek putokaz i etalon kojim merimo vrednost nasih odluka i postupaka i ima li uopste bilo
      kakve sanse za,kakav takav,boljitak drzave i nacije,ako ga nema za svaku porodicu i pojedinca?




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *