Почетна / Колумне / Ништа ново под капом небеском

Ништа ново под капом небеском

Драгомир Антонић 

Нису залуд наши преци говорили да је све у књигама записано. Данас, чим отворите новине, прочитате неку вест о заробљеним, изгнаним, отетим, заточеним. У Законоправилу или Крмчији Светога Саве све је потанко срочено и уређено

Зове ме мој друг Сремац. Живи у селу подно Фрушке Горе и гаји свиње. Мангулице. Има их четири. Две су супрасне. Очекује да му се обор напуни прасићима наредне године. Нахранио свиње а онда се латио књиге. Старински тип српског сељака. Као у доба Милоша Обреновића. Гаји свиње које извезе у Аустрију, онда је то била Европа, заради новце а затим се посвети образовању. Чита и изучава.

ПРИЈАТЕЉ СА СЕЛА Какав је некад био сељак домаћин, такав је данас друг Сремац. Зове телефоном у рано јутро, на‘ранио крмаче, њему дан већ одмак‘о и пита, онако изнебуха: „Знаш ли ти како је Милош Милојевић звао науку која се данас зове историја?“ Ухвати ме неспремног. Ем рано, ем сам на три Аранђела био. Мени у граду још није ни свануло, а он из села поставља питања. Не вреди ранораниоца лагати. Одмах рекох: не знам. Паметарница − тако је, рече, историју звао Милош Милојевић. „Ништа ви у граду не знате“, додаде и спусти слушалицу. Погледам у књиге. Сремац у праву. Прелистах речнике и нађох да, на пример, реч паметар означава књигу у коју се бележе ствари које се желе држати у сећању. Паметаром се назива и човек који бележи важне догађаје. Неки га зову и летописац. Ето, шта све човек може научити кад има образованог пријатеља који на селу живи.
Нису залуд наши преци говорили да је све у књигама записано и да ништа новог нема под капом небеском. Данас, чим отворите новине, прочитате неку вест о заробљеним, изгнаним, отетим, заточеним. Председници великих сила расправљају треба ли отмичарима плаћати откупнину или не. Неке државе плаћају за своје грађане, неке не, али сви то раде тајно.
У Законоправилу или Крмчији Светога Саве има посебно поглавље управо о таквим лицима. Нема недоумица и све је прописано. Заробљени се сматрају најугроженијим, па се за њихово ослобођење дозвољава отуђење чак и свештених сасуда. Наследници заробљеника, првенствено деца, законом се обавезују да наслеђену имовину употребе за њихово ослобађање. Ако своју обавезу занемаре – имовину преузима црква, старајући се да заробљеник буде ослобођен. У случају да неко нема новца да плати за избављење, предвиђено је да му се да позајмица. Кад је у питању живот изгнаних жена, може да отуђи мираз, да изгнана оца или мужа или сиромашну браћу храни. Привремено лишени слободе не губе право на наслеђе. Све ово и много шта друго је написано у 13. веку (Миодраг Петровић, „Крмчија Светог Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених“, Београд 1990, стр. 43–48).

ФРТАЉ САТА ПАЖЊЕ Константин Филозоф на почетку 15. века пише „Сказаније о писменех“ са „Житијем деспота Стефана Лазаревића“. О српској земљи каже: „У целој васељени не може се наћи земља да има сва добра сабрана у једно и на све стране“ ( Београд, 1998, стр. 50). Паметном јасно шта у Србији ваља производити.
Народним искуствима садржаним у песмама, бајкама, причама, дечјим играма, успаванкама, здравицама, обичајима, неисцрпној ризници знања, савета, упозорења и опомена ваљало би свакодневно бар фртаљ сата посветити пажњу. Кад се сви послови намире, одвојте петнаест минута за читање оног што су наши претходници написали. Расуђујте. Упоређујте са данашњим добом. Са садашњим дилемама. Лакше се доноси одлука ако се са неким саветује. Бољег саветника од паметарнице тешко ћете наћи. Владимир Дедијер је, на пример, 1990 написао, а САНУ објавила следеће: „Фриц Фишер, историчар је на основу немачких докумената који су први пут у целини објављени после Другог светског рата изнео праву садржину ратних немачких циљева у Првом светском рату. Реч је о нужности стварања Mitteleurope која би у економском погледу, држала у јарму све европске државе, како на Истоку тако и на Западу. Русија је требало да буде подељена на неколико државица, док би Француска била у потпуно вазалном положају према немачком Рајху.“ Кад је ово знао Дедијер, сигурно знају и Руси. Они ће растурање сопствене државе, с правом, бранити свим средствима. Ми Срби смо две немачке окупације издржали. Ваљда је доста?

НИЈЕ НАРОД ПРОТИВ ДРЖАВЕ Кад би се читало на време, многе невоље би се избегле. Не би се министри свађали и јогунили са народом. Министар правосуђа са адвокатима, просвете са професорима, финансија са пензионерима, а министар за саобраћај и остало не би предлагала рушење 300.000 кућа и викендица. Не јављају се овакви проблеми први пут у држави Србији. Уз мало разума и искуства, без претњи и инаћења све се да решити. Није народ против сопствене државе и власти. Док је власт његова и самостално влада. Срби не воле да им странци командују, макар се звали оберштурмфирери, комесари, екселенције.
Поштовани читаоци, знате шта мислим о Хашком суду. Зато сам био изненађен кад је Флоренс Артман, бивши службеник Суда, јавно рекла оно што ја из пристојности нисам могао. Цитирам: „Случај Шешељ доказ је да су у Хашком суду потпуно неодговорни људи, који би требало да одступе, заједно с главним тужиоцем Сержом Брамерцом. Они су сасвим изнад свега, изнад међународних стандарда, изнад Савета безбедности УН, па и изнад Бога.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *