Ни птица да пролети

Пише Наташа Јовановић

Како данас живе потомци Срба граничара из северне Далмације, који су вековима чували католичко залеђе од Турака?

Чувени хрватски просветитељ из деветнаестог века, Људевит Гај, увек је истицао важност и улогу Срба граничара из северне Далмације, који су вековима бранили хрватске границе од Турака. Ишао је дотле да је одушевљен Србима, одржао говор на једном сабору 1848. године, рекавши између осталог и ово: „Са Србима смо ми један народ, те тако чврсто стопљени, да нас ништа више на свијету раздружити неће моћи“…
Један од угледних Хрвата тог времена, Иван Кукуљевић, историчар из Вараждина, био је такође одушевљен Србима па је записао: „Овај нам је народ српски, у најважнија времена, кад смо под аристократијом, латинизмом и германизмом стењали, нашу чисту народност сачувао.“
Где су данас Срби-граничари који су чували оно мало трагова хрватске државности под Аустроугарским Царством?
У селу Кањани, недалеко од града Дрниша подно јужног руба планине Свилаје данас живи неколико душа. Над земљом. Под земљом је ситуација другачија. Српски гробови, као белези, чувају успомену на ратове, окупације, ретке периоде мира, сећају на српско постојање у Далмацији. А Кањани су кроз историју свога постојања делили судбину са Дрнишом, Дрниш пак са Книном, Книн са Купом, а Купа са Далмацијом. А судбина им је наменила владаре и поглаваре онако и онакве какве их они нити су тражили нити бирали. Битисали су и под Турцима, и под Млецима и под Италијанима, трајали и претрајавали кроз Први и Други рат, надживели НДХ и усташке прогоне. Север Далмације, где су Срби вековима живели, данас је тужна пустиња изнад које ни птице више не лете.

НИГДЕ ЗЕМЉЕ ДА ПРИМИ МОЈ ПЕЛЦЕР У Цркви Свете Петке која је уз Цркву Госпе Сињске била позната као заветна црква па их је тако и православни и католички женски живаљ походио, ове године, на празник светитељке, окупило се преко 500 душа, махом Срба расељених после последњег хрватског погрома. Има их, с нескривеним поносом, за „ХРТ“, изјављује владика далматински Фотије, скоро као пре рата.
„Знате када дођем у своје село, у своју Далмацију увек ме прати исти осећај, сличан оном када гледајући старе фотографије себи потврђујете да сте одиста били на том месту, да постојите у времену и простору, и да ваш живот јесте један непрекинути низ. Када сам овде, онда знам да постојим и у Врбасу где сам се после рата, услед страшних околности преселила са породицом. Када одем у Врбас, пак, нисам сигурна да ли је моје постојање варка или није. Без своје земље ја нисам избеглица или луталица већ унутрашњи емигрант који стално трага за ишчупаним кореном, а нигде добре земље да прими мој пелцер“, прича остарија жена, рођена у овом селу.
Празник села је и прилика да Срби протерани из ових крајева посете гробове предака, обиђу срушене куће и имања, преберу сећања… Завичајно удружење Кањане основано пре три године, настоји да помогне свима онима који не могу, а желе да се врате; даје пример и подстрек за обнову породичних огњишта и домова. Ако ништа друго и ништа више од тога, три године заредом организује одлазак за празник Свете Параскеве-Петке, којој је посвећена црква у селу Кањанима, највећи парохијски храм у Далмацији у њену част. За многе то је једини дан у години који проводе на својој земљи.
„У време када сам кренуо на школовање село је бројало око сто двадесет дима-домова. Свака кућа имала је у просеку шесторо до осморо деце, а породица Миодраг десеторо, одгајила осморо. Седамдесетих-осамдесетих година у селу је било око четрдесет неожењених момака, између двадесет и четрдесет година. Данас, после свих егзодуса, економских и политичких, у нашем селу преживљава свега десетак душа. Таман толико колико је у своје време на свет донела моја матер“, присећа се 1968. и свог одласка у Богословију Светог Саве професор Предраг Миодраг.
Рођен у Кањанима, Миодраг, прича какве су околности одредиле његов животни пут, и како је латински запад и православни исток одређивао из које куће и у којем правцу ће кренути будући богослови и проповедници две вере. А то је било овако: „Наш свештеник отац Богољуб пролазио једном кроз село, а мајка моја се поздрави с њим и појада му се: „Не знам, попе, шта да радим са овим старијим близанцем?! Учи добро, сад завршава осми разред, не знам ђе би га даље у школу?“

[restrictedarea] „Па, питај га да ли би ишао у Богословију“, одговори отац Богољуб. Матер ме приупита и, ја пристадох. Дође време поласка за Београд и растанка са друговима, родбином и са целим селом. По неком, да ли ‚заосталом‘ обичају, да ли мом кућном васпитању и потреби да се поздравим и са селом и сељанима, као и са својим укућанима, кренем од Горњих Шолића, па редом све до Манојловића на другом крају села, који граниче са Отавицама, родним селом Ивана Мештровића. Исте године, кад сам кренуо за Београд „да учим за попа“, два моја друга из разреда из Основне школе у Сиверићу, родом из два суседна хрватска села, одлазе у Загреб да уче „за фратре“.

ПОСТТУЂМАНОВСКА ЗБИЉА У прошлости у Кањанима су све куће биле поређане у једном низу, по ободу планине Свилаје док су се између локалног пута и кућа простирале подворнице (реч има значење „земљиште око куће“ односно „окућнице око двора“). Касније изградња кућа је започела углавном уз сам пут који је повезивао Кањане са околним местима. Данас су слике последњег рата још увек живе, рушевине се виде на све стране, куће су махом напуштене, а оне из којих се вије дим, домаћина имају тек о неком великом празнику. За повратак је, упркос сигналима који стижу из Загреба, а који се, у складу са чињеницом да је Хрватска ушла у ЕУ, тичу складног суживота, потребно нешто више од добре воље.
Последице новијих сукоба двеју култура, цивилизација и вера(о исповести) на подручју Далматинског Косова и негдашње Милашеве „Православне Далмације“ оставиле су трагове.
„Неке куће су обновљене, друге, пак, иако у истој мери страдале у рату, и даље стоје у рушевинама. Проблем са имовином није правно решен, до докумената нас дели дугачак пут, а сада стојимо пред претњом одузимања земље. Многим повратницима и избеглим Србима незаконито је одузето, на основу фалсификованих уговора, пољопривредно земљиште, куће, станови, објекти… Законом о пољопривредном земљишту је предвиђено да ће, људи који не буду обрађивали своју земљу предвиђену за пољопривредну производњу у складу са агротехничким мерама, морати плаћати високе новчане казне. Ако их не плате, остају без земље. Ово је још један покушај да се оправдају резултати етничког чишћења, и одузме приватно власништво над земљом“, прича Илија Рашић кога смо срели на путу ка Манастиру Крка.
Он напомиње да је уговором о обнови склопљеним између државе и власника кућа пише, да се власник куће мора вратити у року од једне године од дана употребне дозволе, иако нису створени услови за одрживи повратак.
„Све је уређено тако, у том кључу су мењане и законске одредбе, да би био онемогућен сваки наш повратак. Доскора је важило да ако власник не усели у кућу у прописаном року, Државно одветништво шаље власнику захтев за мирно рјешење спора и захтева да, у року од три месеца, исплати уложена средства у обнову куће (између 20 и 40 хиљада евра), иако држава није обезбедила услове за повратак. У случају да власник куће није у стању да исплати средства, држава подноси тужбу и продаје кућу. О посттуђмановској збиљи нико не жели отворено да прича. А збиља није нимало мање језива од самог рата. И ко је, на крају, аутор кривице за поновну миграцију око 60.000 људи, оних који су се већ били вратили у Хрватску?“, пита се Рашић.
Професор Миодраг помиње пример свог најстаријег брата који је живео у Далмацији и негде око двехиљадите разболео се од тешке болести.
„Да бих га посећивао морао сам у више наврата плаћати скупе визе. Кад ми је то дозлогрдило затражио сам личне исправе, тзв. домовницу, особну исказницу и путовницу. Али сам наишао на велике препреке у остваривању својих грађанских права у ондашњој РХ, која је десетину година после тога примљена у Европу. А ја сам, тек после доказивања са два сведока, могао да докажем своје основно право, право на „поновно рођење“ у Дрнишу, месту у којем ме је мајка у локалном породилишту донела на свет. Други пример је рођени брат који живи у Немачкој дуже од четири деценије, а који је последњи пут био у домовини пре двадесет и пет година. После приредбе и ругања далматинским Србима, смишљено организованог 1989, на Далматинском Косову, у току прославе 600 година мој брат се тако препао од надолазећих, претећих облака да се после тога никад више и није појављивао. Мирно грицка своју заслужену мировину у туђини, у уређеној западној држави, а ми се овде сами носимо са свим предностима наших домаћих „демокрација и демократија“.

ГДЕ ЈЕ ДАНАС ДАЛМАТИНСКО КОСОВО? За православне Србе у Далмацији, поготово за она старија поколења, Далматинско Косово и Далматинска Лазарица имали су јако важну улогу.
„Сећам се приче старијег комшије, чика Николе Миодрага, ретко начитаног и природно обдареног сељака, који је читао књиге, посебно из историје; познавао и волео историју. Од њега сам чуо следеће сведочење. На Далматинско Косово, код Цркве Лазарице је долазио Владика Николај Велимировић и, о Видовдану држао беседу од „пуне четири уре (сата), а да се притом није поновио нити једну реч!“, прича професор Миодраг.
На шта данас стварно личи Далматинско Косово и цео север Далмације? Ко су Срби који тамо живе, чују ли се тамо још увек звона православних цркава? Данас Хрвати преко фирме „Кнауф“ откупљују парче по парче Косова поља. У Цркви Лазарици посвећеној цару Лазару чувар ватре је игуман. Монаштва нема. Данас нестаје онај део српског народа који је кроз целу историју своју слободу плаћао главом. Као подсетник да није препоручљиво враћати се у Хрватску, на зидовима појединих кућа још стоје исписани графити са усташким симболима. Исти такви су до само неколико дана пред празник Свете Петке стајали исписани на владичанском трону Цркве Свете Петке, о чему постоји и фотодокументација.
„Право на повратак немам. Али ако изузмем ову чињеницу која ми је живот претворила у велику нелагодност са којом живи сваки подстанар свестан да поред рођеног дома мора у туђини да изнајмљује стан, мој ужас поприма велике размере када гледам како нам отимају прошлост, краду нашу душу. Да ли знате да је некадашњи храм Свете Параскеве (Венеранде) на Хвару претворен у ноћни клуб? Иако је манастир основан за потребе породица православних грчких морнара у време када је на Хвару била смештена флота млетачке морнарице, а дом поред подигнут за свештенике, захтев Епархије далматинске, утемељен на вишевековном присуству Срба на хрватском приморју да се СПЦ-у врати ова имовина наишао је најстрашније осуде. Тако својатају и Манастир Крку, позивајући се на неке излажиране изворе, а древни обичај чувања Христовог гроба који је у хришћанском свету забележен само у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у северној Далмацији, сада је напрасно постао њихов…“, прича времешни Дрнишанин.
Север Далмације, где су Срби вековима живели, данас је тужна пустиња изнад које ни птице више не лете. Преостали Срби овога поднебља, који су неким чудом преживели масовни прогон Туђманове солдатеске, расути су свуда по свету. Највише их има у Србији, најмање у Хрватској. А та држава све чини да их спречи да постоје. Ради то разним административним методама. Ни хрватска интелигенција нема више Људевита Гаја, Ивана Мажуранића, Кукуљевића и сличне људе слободног ума, који би рекли праву истину, да је над далматинским Србима учињен злочин какав историја не памти.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *