Почетна / Интервју / Мр Љубинка Шкодрић, виша архивисткиња (II део) Она у окупираној земљи

Мр Љубинка Шкодрић, виша архивисткиња (II део) Она у окупираној земљи

Разговарала  Наташа Францисти

После ослобођења, многе жене су пред судовима одговарале због интимног живота током окупације, а број оптужених жена знатно је проширен и тиме што су се пред судом нашле и оне које су одржавале интимне односе са припадницима колаборационистичких или равногорских снага

Жене које су врбоване у службу окупатора као обавештајни агенти у великом броју случајева биле су у љубавним везама са претпостављеним немачким службеницима, а рачунало се на њихове сексуалне услуге приликом прибављања информација. Међу женама које су биле сараднице немачке обавештајне службе најинтригантнији је случај Вере Пешић, која је још у међуратном периоду била у љубавној вези са СС мајором Карлом Краусом, а сматра се да је била и љубавница генерала Бадера, војног заповедника Србије, каже у разговору за „Печат“  мр Љубинка Шкодрић, виша архивисткиња у Архиву Србије.

 

У којој мери су сараднице и љубавнице окупатора биле маркиране у својој средини и који механизми кажњавања су постојали?

Јавност је пратила и оштро осуђивала везе жена са окупатором, очекујући њихово кажњавање по завршетку рата. И током рата жене су упозораване на такво понашање. Припадници Југословенске равногорске омладине у ужичком крају извештавали су јануара 1943. да су саставили списак жена које су у интимним везама са немачким окупатором и да је реч о 33 особе, углавном о омладинкама. Тим поводом су израдили летак где су навели имена оптужених жена и подметали га грађанству, што је, према њиховим тврдњама, имало дејства на држање појединих особа наведених у списку. Јавно истицање имена жена које су се везама са окупатором огрешиле о националну част примењивано је и у Краљеву од стране равногораца. За ово место наведено је преко 40 жена које су у љубавним везама са немачким, бугарским и албанским снагама, али и љотићевцима. Од стране равногорског покрета издато је неколико прогласа којима се настојала скренути пажња на неморално понашање појединих жена и утицати на промену њиховог држања.

Да ли су исте казнене мере биле примењиване у целој Европи?

Жене блиске окупатору биле су у Француској изложене нападима још од ране 1943. године, а непријатељство према њима појачало се по повратку ратних заробљеника, међу којима су многи сматрали да су их изневериле. Уобичајена казна за жене оптужене за колаборацију, која је спровођена вансудским путем, била је бријање главе. Ову казну је након ослобођења знала да прати и нека друга врста насиља – жене су разодеване, гоњене улицама, неке су и силоване. Иако је мање од половине жена којима су у Француској обријане главе било оптужено за ступање у интимне везе са окупатором, ова оптужба углавном се сматра главном кривицом жена током окупације. Између јуна 1943. и марта 1946. у Француској је 20 000 жена обријано до главе на основу оптужби за колаборацију, од чега се 40 одсто случајева односило на оптужбе за проституцију или сексуално општење са непријатељем. Чињеница да су без косе остале и жене које су биле кажњаване за друге видове колаборације говори у прилог томе колико су пол и сексуалност условљавали појам издаје уопште, а жене које су имале везе са немачким војницима одмах су довођене у везу са сексуалном неморалношћу.

Где су забележени први случајеви кажњавања присилним шишањем?

Током прве половине 20. века бријање главе женама појављивало се у пракси многих европских земаља. Први случајеви забележени су у Белгији крајем Првог светског рата због сарадње са окупационим снагама. У међуратном периоду у Рајнској области и Немачкој бријање главе било је расистички мотивисано и уперено против жена које су биле противнице нациста, које су биле Јеврејке или у интимним везама са Јеврејима. Крајем Другог светског рата бријању глава због блиских веза са окупатором биле су изложене жене у Француској, Белгији, Данској, Холандији, Норвешкој.

[restrictedarea]

Бријање главе вршено је искључиво од стране мушкараца, што се може сматрати симболичким чином поновног успостављања патриотске мушкости, афирмацијом мушке доминације и „скидања љаге“ са нације која јој је нанета путем сексуалног општења са непријатељем. Бријање главе је у том смислу представљало чин прочишћења. Чињеница да су мушкарци држали маказе имала је симболичке сексистичке ознаке. Губитком косе жене су губиле значајну одлику женствености, а казна је имала за циљ десексуализацију, симболичку женску кастрацију и истовремено је представљала демонстрацију мушке доминације. Бријање глава женама имало је симболичко значење и услед чињенице да је могло представљати и одговор на еманципацију жена у међуратном периоду када је била усвојена мода женске фризуре са краћом косом.

Присилно шишање жена као казна због сарадње са окупатором или ступања са њим у интимне односе постојало је у Србији током Првог светског рата. Кажњавање жена шишањем примењивано је од равногорског покрета у Србији још на почетку окупације, али је највећи број присилних шишања жена извршен током 1943. и 1944. године, односно с приближавањем краја окупације. Иако је шишање најчешће примењивано као казна за жене које су ступале у љубавне везе са окупатором, постоји више случајева када су постојали другачији разлози за овај вид кажњавања. Шишање је примењивано и код жена чији су мужеви побегли из четничких редова, као и услед припадности жена или њихових најближих сродника народноослободилачком покрету. Често неразјашњени мотиви шишања указивали су и на сексуално уцењивање од стране припадника равногорског покрета.

Док је у већини европских земаља присилно шишање жена представљало углавном реакцију огорчене јавности, у Србији је оно отворено пропагирано у штампи равногорског покрета. У „Гласу Цера“, описивана је казна за гимназијалку што се дружила са немачким војником који је становао у њеној кући, а тумачена је као део планског рада посебне шумске тројке организоване у Шапцу за суђење таквим делима. Ова тројка је, према писању чланка, сачекала девојку у једном дворишту, ошишала је маказама за шишање оваца, намазала јој главу катраном, а затим је „нокаутирала“.

Не само да је отворено пропагирано већ је шишање жена постало и део опште стратегије очувања јавног морала, која је осим шишања укључивала и друге врсте физичког насиља. У октобру 1943. у појединим равногорским одредима је наређивано да се „жене које се са непријатељем вуцарају шишају на нулу“ и поред тога, да им се ударају батине „ради примера другима и морала уопште“.

Којим репресијама су биле изложене ове жене након завршетка рата?

Након рата, приликом пријављивања злочина, сачуван је мали број пријава ошишаних жена управо због тога што је владало мишљење да су на тај начин кажњаване за неморал или сарадњу са окупатором. У појединим случајевима где су пријављивани овакви поступци, често се у документацији налазе дописани уздржани ставови, преиспитивање разлога или други знаци који указују на сумњу према подноситељкама пријава. Иако је кажњавање жена присилним шишањем зачуђујуће слично широм окупиране Европе, овај чин је често, поред кажњавања жена које су биле у интимним везама са окупатором, подразумевао и кажњавање жена које су се упустиле у друге видове сарадње, а на подручју Србије коришћен је и за обрачун са женама које су сматране за идеолошке противнице. И послератне осуде комунистичких власти такође су, поред стварних прекршаја, за позадину имале и идеолошко размимоилажење. Жене су углавном осуђиване да су путем интимних веза са представницима окупационих власти вршиле и обавештајну сарадњу, што је у многим случајевима било тешко доказати и што указује да су предузете мере биле више удар на саме жене и њихову природу него на прекршаје за које су оптуживане.

После рата многе жене биле су осуђене на затворске казне и губитак националне части због одржавања интимних веза са окупаторским војницима. Често је одлучујућу улогу имала лична процена одабраних сведока, али и чаршијске приче и оговарања којима су поједине жене етикетиране на основу малограђанских критеријума. Поједине жене које су биле на гласу као „љубавнице немачких официра“ олако су после ослобођења постале жртве послератне репресије и због моралних сагрешења изгубиле и живот. Насупрот томе, мушкарци коју су у заробљеништву или на принудном раду успоставили везе са Немицама нису били третирани као прекршиоци ни националних ни моралних норми. Поједини су се вратили у земљу са супругама Немицама. Мушкарци су и на територији окупиране Србије успостављали контакте и везе са Немицама у помоћним војним одредима окупационих снага. Иако су те везе изазивале страх околине од реакције окупационих власти, оне нису биле осуђиване, нити гледане са неодобравањем.

После ослобођења, многе жене су пред судовима одговарале због интимног живота током окупације, а број оптужених жена знатно је проширен и тиме што су се пред судом нашле и оне које су одржавале интимне односе са припадницима колаборационистичких или равногорских снага. Женама оптуженим за неморално држање под окупацијом често је после рата било организовано групно суђење. Као пример групног суђења женама оптуженим за одржавање интимних и пријатељских веза са окупатором може послужити суђење одржано у Ужицу. Док је равногорски проглас за интимне везе са окупатором оптуживао 33 ужичке омладинке, у процесу који су водиле комунистичке власти осуђено је девет жена махом из угледних грађанских породица, а све осуђене проглашене су, између осталог, кривима по заједничкој тачки оптужбе да су одржавале присне и пријатељске односе са припадницима окупаторске војске и власти. Најтежа пресуда донета у овом процесу убрзо је смањена након што је исказ главног сведока доведен у питање, пошто је, по свему судећи, реч била о освети одбијеног мушкарца. Да је процес имао и карактеристике обрачуна са политичким противницима, говори и чињеница да се међу оптуженима нашла Нада Мирковић Лаутнер, супруга команданта 10. добровољачког одреда Милоша Војиновића Лаутнера и кћерка трговца и председника општине Андрије Мирковића, који је стрељан од стране нових власти.

Да ли се може извршити нека квантификација „хоризонталне окупације“, колико је она била заступљена у Србији, колико у земљама Западне Европе?

Иако је тешко извршити квантификацију, „хоризонтална колаборација“ у Србији, условљена тежим режимом окупације, није имала размере сличних појава у поробљеним земљама Западне Европе, али није била ни занемарљива. Није био занемарљив ни утицај који је такво понашање остављало на јавно мњење, које је будно пратило владање жена. Патријархална морална правила су са посебном строгошћу регулисала понашање, љубавни и сексуални живот жена. Окупација и пропаст државе, као и пораз мушкараца у рату утицали су на слабљење патријархалног поретка, који је улогу жене у рату видео као свету дужност. Од жена је очекивано да буду мајке и брину о домаћинству, а уместо тога оне су одсутне и поражене мушкарце замениле окупатором. Сексуалним везама са окупатором жене су угрозиле национално и мушко власништво над женском сексуалношћу. О значају који је придаван „хоризонталној колаборацији“ сведочи и то да је кажњавање вршено и од стране равногорског и народноослободилачког покрета. Док је равногорски покрет прибегавао присилном шишању, народноослободилачки покрет их је санкционисао судским путем. Од стране оба покрета међу оптуженима нашле су се и жене које су сматране идеолошким противницама, а у примењиваном кажњавању сексуалне оптужбе су често прикривале идеолошко размимоилажење које је пребацивано на поље сексуалности. Скривање идеологије иза оптужби за сексуалне прекршаје представљало је покушај да се жене деградирају у оквирима рода.

Иако није имала утицај на ратни исход, „хоризонтална колаборација“ није била ефемерна појава, већ је снажно утицала на јавно мњење. Док су поједине жене доживљавале друштвени успон, романсе и уживале материјалну корист захваљујући везама са окупатором, постојао је и велики број жена које су страдале од стране истих окупатора и као што су прве свој пол користиле за стицање погодности, друге су због њега проживљавале нарочита страдања. Могуће је издвојити њих неколико чије судбине карактеристично говоре о животу жена током окупације, од немачке обавештајке Вере Пешић до Хилде Дајч, Јеврејке која је добровољно отишла у логор на Сајмишту, равногорке Јелене Ђорић или храбре партизанке Божидарке Кике Дамњановић, али остаје низ жена чија је судбина понекад тешко видљива попут жена избеглица, жена ратних заробљеника, мајки које су саме морале да се брину о породици, исхрани и одгајању деце, а којима, по речима Борислава Михајловића Михиза, никад нећемо подићи споменик – „Јер споменици се дижу само онима који рат праве, а не онима који, онда, тај рат имају да издрже.“

Да ли су забележени случајеви неинтересних веза потакнутих емоцијама и да ли су такве везе  претрајавале сталне прекоманде нацистичких војника?

Везе нису биле искључиво сексуалног карактера већ је долазило до љубавних романси, планирани су разводи бракова, али о нестабилности ратних љубави сведочи и то да су оне углавном трајале до прве прекоманде, а контакти су се и поред успостављања преписке убрзо губили. Везе су ипак остављале трагове. Осим жига средине, из веза са немачким војницима рађала су се и деца иако је о томе остало мало писаних података.

Интимне везе најлакше су успостављане са особама које су се налазиле у непосредној близини окупационих представника, пре свега са женама које су ангажоване као помоћно особље окупационих снага. У немачкој служби нашао се велики број жена које су за потребе окупатора обављале послове преводитељки, секретарица, дактилографкиња, куварица и чистачица. Након запослења код немачких окупационих служби многе жене које раније нису биле политички опредељене почеле су да промовишу интересе окупатора и да са њима проводе слободно време.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *