Почетна / Интервју / Митрополит Иларион Алфејев – Чуваћемо јединство православља

Митрополит Иларион Алфејев – Чуваћемо јединство православља

Разговарала Наташа Јовановић Фотографије Драган Асентић

Да ли приступати Европској унији или не – то је слободан избор српског народа. Но, ми треба да схватимо да овде није реч само о политичком избору већ и о одређеним погледима на свет

Висока делегација Руске православне цркве, коју је предводио митрополит Иларион Алфејев, посетила је Сремске Карловце, који заузимају значајно место у историји Руске православне цркве. У знак сећања на митрополита Антонија Храповицког, који је 1921. у Сремским Карловцима основао Руску заграничну цркву као одговор на однос бољшевика према Цркви, испред Патријаршијског двора откривена је и освештана плоча њему у част.

Са митрополитом волоколамским Иларионом (Алфејевим) шефом Одељења за спољне везе Московске патријаршије (ОВЦС) сталним чланом Светог синода РПЦ, ректором Општецрквених магистарских и докторских студија Московског патријархата Свете браће Кирила и Методија, научним уредником телевизијских канала „Русија-2“ и „Наука 2.0“ разговарали смо о „руском свету“, византијском цивилизацијском кругу, Европској унији, те његовом поимању Косова и Метохије.

„Не би требало да наседамо на демагогију која понекад долази од појединих политичара, од неких средстава јавног информисања, а која покушава да нам потури идеју да неко некога жели да врати у ‚совјетску прошлост‘. Ми то не желимо. Ми желимо да се сачува вишевековно братство између наших народа, српског и руског, које је учвршћено проливеном крвљу наших војника. Ми желимо да се сачува јединство православља у нашим државама и не желимо да нам било ко намеће етичке стандарде који су у супротности са нашим хришћанским идентитетом“, истакао је у разговору за „Печат“ митрополит волоколамски Иларион.

 

Немали број руских научника и званичника у последње време све отвореније говори да није добро за Србију да уђе у Европску унију, него напротив, препоручују „руски свет“. Да ли „руски свет“ у духовном смислу представља евроазијство, враћање на совјетски концепт, или стварање новог-старог  византијског цивилизацијског круга?

Желим одмах да нагласим да Црква није политичка организација. Цркву је основао Господ Исус Христос зато да би људима помогао да проналазе пут ка спасењу, ка вечном животу. Црква се налази изван политике. У политичким борбама Црква не подржава ниједну страну, она увек подржава само људе. Задатак Цркве састоји се у томе да мири људе, а не у томе да подржава ову или ону политичку концепцију. Да ли приступати Европској унији или не – то је слободан избор српског народа. Но, ми треба да схватимо да овде није реч само о политичком избору; и да није реч само о економским добрима која може обећавати чланство у Европској унији. Него, овде је реч и о одређеним погледима на свет и избору, јер Европска унија има своју идеологију, има своје етичке принципе. На пример, у Европској унији се сматра да брак није само веза између мушкарца и жене већ то може да буде заједница између два мушкарца и две жене; затим, да члановима таквих заједница треба дати право да могу усиновљавати децу. Као својеврсну улазницу за чланство у Европску унију неопходно је прихватање такве врсте идеологије, потребно је испод ње се потписати; неопходно је одржавати геј параде да би представници сексуалних мањина не само потврдили своје постојање него да би с поносом демонстрирали свој начин живота. Таква развратна идеологија се данас намеће од стране Европске уније оним државама које желе у њу да се учлане. Наравно да чланство у Унији у том погледу представља одређену опасност за људе. Ето због чега људи у државама попут Србије, Русије, дакле људи који су васпитани на хришћанским моралним вредностима са зебњом гледају на могућност наметања такве врсте стандарда од стране Европске уније.

[restrictedarea]

Поставили сте питање о „руском свету“. Руски свет није некаква црквена концепција. То је идеја која је позвана да објасни оно историјско братство што постоји између словенских народа. Пре свега, то је свакако идеја која се односи на три словенска народа који су некад чинили један народ, на Русе, Белорусе и Украјинце.  Без обзира на то што данас постоје три независне државе, а нико од нас ни на који начин не оспорава суверенитет ни Украјини, ни Белорусији, нити Русији, ми сматрамо да то духовно братство народа, који имају исте историјске корене, а чији су преци били покрштени у истој Дњепарској крстионици Светога кнеза Владимира, да то братство постоји изнад политичких граница. Није случајност то што Руска православна црква обједињује православне људе и у Русији, и у Украјини, и у Белорусији, а исто тако и у низу других држава.

Кад је реч о Русима и Србима, онда треба рећи да је братство између наших народа учвршћено многим вековима. Оно је учвршћено крвљу коју су пролили Руси за Србију. Управо смо данас били на Руском некропољу на Новом Гробљу, на парцели где су сахрањени многи војници који су ратовали за Србију. Добро знамо да је Русија ушла у Први светски рат због Србије, због солидарности са Србијом. Значи, ми треба да имамо посебне међусобне односе.

Поменули сте Украјину. Чини се да су догађаји у овој земљи потврдили да је на делу необјављени рат између Запада, оличеног у наднационалним институцијама Брисела и Вашингтона, и Русије. Америка и не скрива да је Русији објављен рат јер је стала у одбрану постхришћанских вредности. Да ли се Русија данас налази у улози браниоца хришћанских вредности; да ли је Русија данас „европскија“ од Европе, јер чува вредности којих се Европа одрекла?

Мислим да се савремена Европа, ако говоримо о већини њених влада(ра), заиста одрекла свог хришћанског наслеђа. То се не односи на популацију, јер многи људи и даље себе зову хришћанима, они и даље настављају да штите хришћанске вредности. Кад је у Француској изгласан Закон о легализацији истополних бракова, стотине хиљада људи су изашли на улице да посведоче своју приврженост хришћанском схватању брака. И шта се десило? Тај народ су растеривали димним бомбама и пендрецима, као да су они некакви прекршиоци поретка, као да су националисти или шовинисти, или људи који представљају друштвену опасност. Упркос вољи већине народа, њему се натурају закони који су супротни хришћанским начелима, а то је јако опасна и узнемирујућа тенденција. У Русији тога нема. У Русији данас народ чврсто стражари − чува хришћанске вредности. Наравно, постоји и код нас плурализам. Код нас постоји и либерализам. И код нас има и верујућих и неверујућих људи. Постоје и представници разних конфесија. Али, код нас Црква има велики углед; имамо врло ауторитативног патријарха кога желе да чују не само православни верници него и представници других конфесија, као и људи удаљени од религије. Нешто дуже од четврт века код нас се дешава религиозни препород. Изграђен је велики број нових цркава, отворено много нових манастира, крстили су се милиони људи. Наравно да се ова духовна обнова никако не уписује, не уклапа се у оне процесе који се данас одвијају на просторима Европске уније, где су многе цркве слабе, где све мање и мање људи иде на богослужење, где се епископи жале на недостатак призвања (код кандидата за свештенике) и где Црква губи свој утицај.

Да ли поред војних и политичких средстава у одбрани своје самобитности Русија мора да пружи и државно-правни систем вредности заснован на хришћанству? Да ли можемо рећи, да ли постоји нада да је трећи миленијум повратак хришћанским вредностима?

Јако се надамо да ће трећи миленијум постати период препорода хришћанства. Уздамо се у то да ће ове тенденције, које сам вам управо описао, да ће оне бити привременог карактера и да ће у одређеном моменту људи, између осталог и на просторима Европске уније, да се замисле над вечним вредностима, а не само да буду окупирани земаљским благостањем и комфором. Ако говоримо о војним средствима, мислим да никаквом добром циљу није могуће доћи путем рата. Ето, имамо пред собом пример Првог светског рата. Ове године обележавамо стогодишњицу његовог почетка.  Због чега је толико држава са таквом спремношћу увучено у тај рат? Због тога што се свака држава надала да ће уз помоћ тог рата решити своје проблеме; да ће проширити своје границе, победити своје непријатеље. Владари су један за другим увлачили у рат своје државе апсолутно не размишљајући о последицама. А последице су биле чудовишне. То је десет милиона изгинулих; многи милиони несталих у ратном вихору без трага, рањеници, бескућници. То је распад четири велике империје, то су револуција и грађански рат у Русији. А у чије име су пале све те жртве? Шта су њима постигли они владари који су увукли свет у рат? Јер, никакве несугласице тиме нису решене. А након двадесет година започео је нови светски рат, настао из истих противречности, који је био још немилосрднији и крвавији. Рекло би се да је требало да те страшне лекције двадесетог века нечем науче човека, да је требало да нечем поуче политичаре. Данас, када са разних делова земаљске кугле чујемо позиве безмало на трећи светски рат, мислим да је узрок свему то што су данашњи политичари заборавили на лекције из двају великих ратова. Не могу ни да замислим какве би могле бити чудовишне последице изазване ескалацијом силе и почетком трећег светског рата. Због тога, мислим да сада треба свим снагама тежити да се постигне дуг и стабилан мир. Држим да тај мир није могуће постићи путем санкција, путем претњи, путем гомилања оружја. Потребни су мировни преговори, неопходна је свест о томе да свет данас не може да постоји као једнополарни, он треба да буде вишеполарни и ту стабилност треба да подржавају све државе, без изузетка, јер свака држава носи одговорност не само за себе него и за остале.

Реците нам, молим вас, још нешто за Косово. Толико сте пута боравили тамо. Да ли Косово, Српско Куликово поље, може бити само српско или је оно и свеправославно питање?

Не једанпут био сам на Косову и гледао како живе православни Срби који су тамо остали. Видео сам трагичну ситуацију у којој они тамо живе, видео сам срушене цркве, спаљена села, гледао сам како неколико жена живи под стражом у црквеном дому, а не могу да напусте црквену територију, јер ће их одмах напасти. Мислим да косовска трагедија, која се дешава наочиглед свију, уз попустљивост европских држава, да је она сведочанство тога да у овом нашем свету није тако једноставно (живети) као што то можда изгледа. Ви знате да је позиција Руске православне цркве у вези са питањем Косова увек била, и да ће остати потпуно недвосмисленом, а исто тако ни позиција руске државе неће се мењати у том погледу. Косово је српска историјска територија и независно од политичке ситуације, треба да чинимо данас све што је у нашој могућности да би се тамо сачувало српско присуство, да би они Срби који су тамо живели могли да се врате својим домовима; због тога да би они споменици црквене архитектуре који се тамо налазе не само били сачувани као музејски експонати него да би се у тим манастирима наставио монашки живот. Мислим да целокупна светска јавност треба да сноси одговорност за судбину Косова и Метохије и оних Срба који тамо живе.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Свака част и хвала на овом par excellence интервјуу…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *