Почетна / Интервју / Милош Радовановић – Турбоградитељи раде „по београдски”

Милош Радовановић – Турбоградитељи раде „по београдски”

Разговарао Владимир Димитријевић

Како се у нашим градовима, под налетом новог (инвеститорског) урбанизма и градитељских и урбанистичких лобија и њихових интереса, безочно руше и уништавају вредни стари делови градова, објекти и амбијенти

Наш саговорник је др Милош Радовановић, редовни професор на Факултету техничких наука у Чачку (Универзитет у Крагујевцу). Ужа научна област којом се бави јесте урбани дизајн (уређење и планирање градова). У периоду од 1977. до 1992. године, у предузећу „Урбанпројект“ у Чачку, био је запослен на пословима урбанистичког планирања и пројектовања као одговорни и водећи урбаниста и пројектант. Учествовао је на преко двадесет важнијих урбанистичких планова и пројеката или руководио њиховом израдом (од чега пет генералних). По преласку на Технички факултет у Чачку 1992. године, објавио је значајан број научних и стручних радова из области архитектуре, урбанизма, дизајна и заштите градитељског наслеђа, у домаћим и страним часописима. У периоду од 2003 до 2010. године био је председник Комисије за планове СО Чачак, а од 2005. до 2008. године главни архитекта општине и града Чачка.

Уважени професоре, шта се дешава у Србији кад је реч о очувању наше градитељске баштине?

Градитељско и културно наслеђе у Србији је већ дуже време изложено небризи и пропадању а у новије време и систематском уништавању. Уништавају се вредни објекти сеоске и градске архитектуре, стара гробља, археолошки локалитети и просторне и природне целине и амбијенти. У нашим градовима, под налетом неолибералног (инвеститорског) урбанизма и градитељских и урбанистичких лобија и њихових интереса, безочно се руше вредни стари делови градова, објекти и амбијенти. Ти простори и објекти су не само наше наслеђе већ и део европске градитељске и културне баштине. Уместо њих, на тим местима ничу огромне и ружне грађевине, које разарају наше градове и претварају их у безличне ругобе.

Нажалост, ове активности се у последње време све више спроводе легалним токовима кроз планове и уз благонаклоност и асистенцију општинских служби и органа власти. Главни актери деструктивних појава су често општинске урбанистичке службе, јавна предузећа за урбанистичко и просторно планирање, дирекције за изградњу а велику негативну улогу често имају и неке службе заштите. Тужно је и недопустиво да је дошло време када је све подређено профиту и интересима инвеститора и градитељских и урбанистичких лобија. У старим градским језгрима планирају се обимне реконструкције непримерене овом простору, које разарају постојеће ткиво и наслеђену урбанистичку структуру. То се чини због повећања такозваног „рентног потенцијала“, па се постојеће градско ткиво „ниске изграђености“ трансформише повећањем коефицијената изграђености. То значи да се стари, махом по досадашњим елаборатима заштићени објекти и целине руше а на њиховом месту се планирају нови блокови велике спратности и изграђености. На тај начин се преостали делови старих градских језгара фронтално и систематски нападају и уништавају, а само се оставља по неки изоловани „заштићени објекат“ као „украс“ деградиран новим окружењем. Свему овоме често доприносе и неке службе заштите својим пасивним односом, либералним ставовима, повлађивањем инвеститорима, а некад и својом нестручношћу.

 Па зар то, у суштини, није одлика пре свега урбанизације „по београдски“, турбокапиталистичког рушења свега што смета изградњи „светлије“ неолибералне будућности?

То се догађа не само у Београду већ и у већини других српских градова. У Београду се руше читави блокови у старим деловима, али и у центру и на њиховом месту се граде лоше копије зграда прецртаних из Европе, које се не уклапају ни у простор ни у амбијент. Зар је Београд то заслужио, да се све поруши и почупају сви корени и везе са традицијом, архитектуром и културом из претходних времена? Зашто нису могли да се у нове објекте бар понегде укомпонују делови старих фасада и тако на модеран начин оствари веза са традицијом и сачува део старог београдског амбијента? Слично се догађа и у другим градовима у Србији, у Крушевцу, Новом Пазару, Ужицу итд.

Какво је стање у Чачку, граду у којем ви живите и радите и чијем сте урбаном уређењу посветили толике године свог стваралаштва?

Посебно су у Чачку у последње три-четири године учестале овакве деструктивне активности а њихови актери су: Градска управа за урбанизам у Чачку, ЈП „Градац“ Чачак (Јавно предузеће за урбанистичко и просторно планирање, грађевинско земљиште и путеве) и Завод за заштиту споменика културе у Краљеву. Завод је у последње време дао сагласност за рушење неких важних објеката градитељског наслеђа у Чачку, од којих посебно драстичан пример представља зграда хотела „Касина“, један од најстаријих хотела у западној Србији, за који је план донет из Беча. Нажалост, на њеном месту је саграђен објекат непримерене величине, спратности и архитектуре. Слично се догађа и у другим старим деловима Чачка, тако да се овај град полако претвара у ругло. Интелектуална и културна јавност овог града је посебно узнемирена због најновијег измењеног Елабората заштите градитељског наслеђа, који је за потребе Плана генералне регулације „Центар“ у Чачку урадио Завод за заштиту споменика културе из Краљева.

 Шта је толико узнемирило Чачане свесне последица турбокапиталистичке урбанизације?

Измењеним елаборатом, који је на захтев Комисије за планове после јавног увида у план у мају 2014. године урадио Завод за заштиту споменика из Краљева, из заштите су искључене амбијенталне целине а број категорисаних културних добара која уживају претходну заштиту са 165 објеката обухваћених првобитним елаборатом смањен је на само 104 објекта. Културна и интелектуална јавност Чачка сматра да је ова измена недопустива и да ће имати катастрофалне последице за наш град. Сматрамо да је измењеним елаборатом озакоњено уништавање огромног културног и градитељског наслеђа са многим важним објектима, што води затирању културног, историјског, градитељског и архитектонског идентитета Чачка. Зашто се то ради и да ли је то у интересу града, службе заштите, струке и Србије, или је на делу нешто опасније?

А како је по селима?

И на сеоском подручју ситуација је слична, и тамо се у полупустим селима руше и затиру још преостале старе куће и вајати, али и воденице, механе, сеоске школе и општинске и железничке зграде. Уништавају се и нестају и вредни сеоски простори и амбијенти, у средиштима села, око цркава, општина, механа и железничких станица. Посебно су на удару стара сеоска гробља, нарочито она у већим насељима и око градова. Масовно се ваде и уништавају стари споменици да би се обезбедио простор за нова сахрањивања и задовољили апетити ситних шићарџија и гробљанске мафије. У скорије време кренуо је и нови начин уништавања наслеђа изградњом етно насеља, ресторана и кућа. Тако се под видом етно архитектуре купују стари вајати, куће и конаци а затим се секу и демонтирају и од тог материјала праве најчешће кич објекти. То чине обично приучени и нестручни људи, бивши конобари, возачи, мајстори и предузимачи, који су се прогласили за стручњаке за етно архитектуру. Појавиле су се и регистроване иностране фирме у Београду које масовно откупљују све старе објекте сеоске архитектуре, посебно оне од дрвета. Тако се у бесцење продају брвнаре, полубрвнаре, вајати, качаре и млекари, демонтирају, секу и пакују у контејнере и извозе у Аустралију и Канаду. Поред дрвених делова, извози се и стара цигла, ћерамида, бибер цреп, па и камен.

Па шта у вези са свим тим предузима „зла држава што дембеле издржава“ (Милован Данојлић)?

За све ове проблеме држава, са својим институцијама и законима, нема адекватна решења. Закони из ове области изузетно су лоши и неприлагођени новим проблемима. Заводи за заштиту и друге институције културе су пасивне, неефикасне и кадровски и финансијски неоспособљене да обаве своје задатке. Посебно велики проблем представљају и општинске урбанистичке управе и планерске службе. У тим институцијама и јавним предузећима за планирање и изградњу главну реч воде нестручни кадрови. То су углавном архитекти, урбанисти и инжењери који имају претежно погрешан и деструктиван став према градитељском просторном и културном наслеђу. Они су најчешће творци и аутори планова којима се по захтевима и жељама инвеститора уништавају и разарају наши градови. Важно је само што више спратова и квадрата, да профит буде што већи, а како ће град да изгледа и ко ће да реши настале проблеме, није их много брига.

Куда нас све то води?

Ако се ови рушилачки процеси не зауставе за 10-15 година, биће уништено готово читаво наше материјално окружење, осим манастира и неких малобројних објеката. Нестаће тако не само сеоска и градска насеља већ и бројни вредни објекти и сеоске и градске архитектуре, који су и важан део европске баштине. Наша деца за 15-20 година неће знати како су изгледала наша села и градови, али и поједини објекти и простори. То је опасно, јер физичко окружење утиче и на формирање свести, схватања и идентитета једног народа, и то није само наше него и европско наслеђе. Зато се морамо изборити да сачувамо бар део тих материјалних и културних вредности и корена, јер они су и гарант и путоказ нашег напретка и наше будућности.

 Шта можемо и морамо учинити у овом тренутку да спасемо бар део овог нашег наслеђа?

Ево неколико конкретних предлога: 1. Морамо алармирати и обавестити јавност о свим овим опасним процесима и њиховим последицама по нашу културу и идентитет; 2. Морамо се хитно организовати и супротставити долазећем злу и затирању наше прошлости и културе. Зато позивамо све часне и стручне људе из ове области: архитекте, етнологе, историчаре уметности, историчаре, археологе, али и интелектуалце других струка: сликаре, професоре, теологе, правнике и све људе добре воље, без обзира на професију и образовање, који деле наведене вредности да се у одбрани свега вредног у нашем градитељском наслеђу удруже; 3. Од Министарства културе захтевајмо да хитно предузме мере за спречавање ових активности и да покрене процедуру за измену постојећег Закона о културним добрима; 4. Од Министарства културе захтевајмо да хитно организује ефикаснију службу заштите, што подразумева и ширу мрежу (оснивање и окружних завода или истурених одељења) и квалитетније специјалистичко образовање кадрова; 5. Од Министарства грађевине захтевајмо да хитно промени Закон о планирању и изградњи и да у њему важно место нађе градитељско и културно наслеђе, али и да се промени методологија и процедура планирања као и врсте и садржаји планова; 6. Од Инжењерске коморе Србије и Министарства културе захтевајмо да се хитно уведу лиценце за одговорног урбанисту за израду урбанистичких планова у старим градским језгрима и заштићеним просторима и амбијентима и лиценца за одговорног пројектанта за израду пројеката заштићених објеката и нових објеката у заштићеним просторима; 7. Од Инжењерске коморе Србије затражимо да организује едукацију својих чланова (инжењера архитектуре, инжењера грађевине и просторних планера) из области градитељског и културног наслеђа. Неопходно је да едукацију воде стручњаци са озбиљним референцама и искуством (по критеријумима Министарства културе и Републичког завода) а не представници Коморе; 8. Од Министарства грађевине тражимо да се хитно сви урбанистички планови преиспитају и ускладе са неизмењеним елаборатима заштите и принципима очувања градитељског и културног наслеђа; 9. Тражимо од свих архитектонских и грађевинских факултета у Србији да хитно у своје наставне планове уведу предмете из области градитељског наслеђа у оквиру којих ће студенти стећи знања и из наше градске и сеоске архитектуре и културе.

Такође, неопходно је организовати едукацију из ове области за грађане путем јавних трибина и предавања, али и за децу у основним и средњим школама. Нужно је и правити конференције за новинаре ради обавештавања јавности о стању у овој области и активностима које се предузимају.

Заиста, последњи је час да бранимо своје градитељско наслеђе као саставни део свог идентитета.

Др Милош Радовановић је аутор и 20 пројеката за важније јавне, стамбене и пословне објекте, од којих је већина изведена; за око 30 цркава, а 12 је реализовано; преко 15 пројеката за пратеће црквене објекте (звонаре, конаци, трпезарије, продавнице и објекти за паљење свећа) и неколико је саграђено. Извео је око 20 пројеката из области ентеријера и урбаног дизајна. Од 2000. до 2004. године био је члан Извршног одбора СО Чачак, ресорно задужен за урбанизам и културно наслеђе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *