Почетна / Култура / Метафизика „Ничијег детета“ Вука Ршумовића – Изван кадра историје

Метафизика „Ничијег детета“ Вука Ршумовића – Изван кадра историје

Пише Драган Мраовић

Средиште филма је проблем идентитета: људског, друштвеног и етничког. У средишту „Ничијег детета“ није сукоб између природе и културе, већ између природног идентитета и етничког идентитета, између бујне дивљине и дивљине жаришта етничко-верских сукоба …

Стање у нашој кинематографији је такво да је чудо да филмски ствараоци успевају и да сниме филм, због материјалне ситуације и уништене дистрибутивне мреже у Србији. Зато је и чудо над чудима када неки наш филм, снимљен „уз помоћ штапа и канапа“ у погледу буџета, иако са одличним режисерима, сценаристима и глумцима, добије неку награду у свету. У том смислу, овогодишњи тријумф филма „Ничије дете“ Вука Ршумовића у Венецији јесте успех који заслужује много више простора у нашим медијима но што је добио, бар када је у питању стручна критика. Наш утисак је међутим да тај „стручни“ део јавности није био прешироке руке, иако је реч о делу које је постигло неочекивани међународни успех управо на Западу од којега смо свикли да добијамо сасвим другачије поруке. Ко год је видео Ршумовићев филм у припреми за одлазак на Филмски фестивал у Венецији могао је да схвати да има велике шансе за награду. Потписани је, радећи на италијанској верзији овог остварења, рекао Вуку Ршумовићу да сценарио може добити награду ако жири буде објективан, јер није лако доћи до тако чудесне а уверљиво написане приче. Међутим, десило се много више од тога, јер је филм добио не само награду за сценарио већ и још две друге и најважније награде у својој конкуренцији. Подсетимо се да је „Ничије дете“ добило главну награду, а то је Награда публике, затим награду за најбољи филм приказан у селекцији „Недеља међународне филмске критике“, као и поменуту награду за најбољи сценарио, коју додељује Федерација филмских критичара из Европе и медитеранских земаља.

„ПРАВА ДИСТАНЦА” Овај филм, највећи успех српске кинематографије у овом веку, ласкаво је оценила Ракела Поластрини, италијански филмски критичар (Cinema Indie Eye – Breaking News, 5. 9. 2014.) „У Ршумовићевом филму прича је у позадини, па се све усмерава на унутрашње стање Пућка, на његово проживљавање промена у сиротишту, које је у почетку било за њега синоним гушења, а потом је постало пријатна кућа где проналази своју породицу која га је напустила и коју никада није упознао… Режија успева да узбуди душу и срце гледаоца а да нема додира ни сличности са Итаровом експерименталном педагогијом, већ се бави хуманијом и емпатијском страном овог дечака дефинисаног као ‚животиња‘.“

Значајни италијански филмски критичари се ту не заустављају у похвалама Ршумовићу и српској филмској екипи. Зналац филма, Алесандро Ици, пише (Venezia – 71, No Оne‘s Child, 4. 9. 2014.) такође врло похвално о режији: „Режисер филма ‚Ничије дете‘, Вук Ршумовић, изврстан је у одржавању праве дистанце да бисмо осетили непомирљивост између нашег света и света овог детета вука. Ми га видимо да пише, али не знамо шта пише. Уводимо га у одељење ученика, а осећамо да је ван њега док сања шуму свог детињства, која му је ближа од наше неразумљиве данашњице. Што се више то дете приближава нашем свету, толико се камера мање загледа у његове очи и постаје објективнија да би боље проникла у његову егзистенцијалну невољу која је и наша, јер ми смо ти који не знамо шта са њиме да радимо.“

[restrictedarea]

Пјетро Машуло (Sentieri Selvaggi, 5. 9. 2014): „Ово је филм који чини интелигентно могућим свако размишљање у огромном простору изван кадра историје, која је наговештена као далеки ехо што одјекује у окрутном капању времена… Свет цивилизације није мање окрутан од крволочне звери, а Ршумовић га хвата камером као место огромне самоће и смрти својих најмање отпорних синова. А онда рат, и то не више на телевизији, већ на улицама, варварство много окрутније од шуме у којој Харис може (поново) да се ваља по снегу, слободан и сам. Ничије дете. Болна искреност у казивању ове кратке приче о васпитању, уроњене у ужас, која се благо ослања на велике узоре (Трифо, Чаплин итд.) спасава овај филм од мучног и програматског воајеризма, на који се наилази код недавних остварења Хазанавицијуса, и чини да га примамо као драгоцено виђење. Као неку драгоцену крхотину живота која распламсава филм с ону страну рата.“

Средиште филма је проблем идентитета: људског, друштвеног и етничког. У средишту ‚Ничијег детета‘ није сукоб између природе и културе, већ између природног идентитета и етничког идентитета, између бујне дивљине и дивљине жаришта етничко-верских сукоба који ће се разбуктати. Вук Ршумовић нас води путем главног јунака стварајући неку врсту чулног искуства наелектрисаног камером која често лебди и хвата бројне детаље а они уопште нису случајни и просветљени су прилично великом естетском пластичношћу. Реч је о режисерским изборима, чиме се ствара јака емотивна напетост и шири непредвидљивост акција главног јунака а његова тајновитост се јавља увек када треба расплести чворове привидно класичног приповедања. Наиме, ‚Ничије дете‘ креће се управо граничном линијом између класичности и посебности сопствене метафоре о рату, чији разлози нису уопште ‚природни‘, до мере да их ни чопор вукова не би схватио.“

Успехом на Фестивалу у Венецији „Ничије дете“ није више ничије и добило је такође ласкаве оцене на „Загреб филм фестивалу“,одржаном током октобра. Напомињући да је филм „одушевио Венецију“, Јурица Павичић пише: „Пућурица је могао бити без подријетла, дословце, без културе, а то значи и без идентитета. Но, у постјугославенској идентитетској политици ви неизбјежно постанете ‚нешто‘, а идентитет вам фиксирају други мимо ваше воље. Ово је точка на којој се врло добри Ршумовићев филм разликује од неких тематски сличних филмских класика као што су Херцогов ‚Каспар Хаузер‘ (1974) или − још поготово − ‚Дивље дијете‘ Франсоа Трифоа (1970)… Као да ‚Ничије дете‘ вели да на Западном Балкану усвајање културе увијек носи и нусефект: а тај је да ћете завршити у рату култура. Ово је простор − као да вели филм − у којем је једини спас бити ‚ништа‘, а то значи дивљи. ‚Ничије дете‘ филм је којим је српски филм добио закашњелог, али мериторног дебитанта.“

Филмски критичар Игор Томљановић је надахнуто написао да „Ршумовић не показује ону за дебитанте типичну склоност јаким гестама и болдању значења. Умјесто тога с много пажње и пристојне дистанце прати полаган и тежак процес социјализације дјечака за којег тијеком већег дијела филма нисмо сигурни је ли имао срећу или несрећу што су га пронашли у шуми. Чињеница да ће политичке турбуленције драматично одредити живот чак и некога попут Хариса, дјечака без националног, вјерског и готово било каквог другог идентитета, толико је апсурдна да је и није било потребно наглашавати, стога је Ршумовићева режијска суптилност једно од најугоднијих изненађења овог филма. На такво што, наиме, од филмова са подручја бивше Југославије баш и нисмо навикли“.

Директор „Загреб филм фестивала“, Борис Т. Матић, одабрао је управо Ршумовићев филм за отварање:

„То је сјајан филм инспириран стварним догађајем и направљен у српско-хрватској копродукцији, одлично снимљен, режиран и одглумљен.“ Хрватска публика је на филм реаговала емотивно и топло.

Потом је филм приказан на фестивалима у Абу Дабију, и у Атини („Панорама“). Приказан је у Сиднеју, уз изванредан пријем публике, што га је квалификовало за даље приказивање у више градова Аустралије. Током новембра филм ће према плану видети публика у Братислави, Каиру, Љубљани, Лидсу, Белинцони (Швајцарска) а у току су договори о будућим пројекцијама …

СУКОБ СА ПРИРОДОМ Интересовање у свету је велико, пошто Ршумовићев филм надраста сва недавна српска остварења, не тежи шоку и вулгарности, који су израз недостатка способности аутора да каже нешто више од општих места. У њему нема политике подилажења нашим локалним, нити белосветским политикантима, нема тежње ка пиротехничким ефектима, нема сцена неприродног насиља као замене за мањак маштовитости, нема славља туђинаца над нама, нити пљувања по сопственом народу или било којем другом народу, у њему нема политичке идеологије, нити икакве тежње да се искаже накнадна историјска памет. „Ничије дете“ је метафизичка драма која поставља битна, егзистенцијална питања о животу. О његовој суштини.О сукобу природе и људског друштвеног уговора који називамо цивилизацијом. Метафорички показује колико смо нетолерантни према различитом, нарочито у делу догађаја у васпитном заводу у Београду, или колико је бесмислена свакодневица испуњена бирократијом, политиком и њеном најгором последицом – ратом. Сцена у којој Пућко смирује разјареног пса, која није измишљена већ се догодила у стварности, казује колико смо се ми удаљили од природе, јер ми бисмо, као цивилизовани људи грађанског друштва, тог пса убили или премлатили. А Пућко га је смирио „разговором“ и као јагње мирног извео из круга у који људи више немају приступа, јер су се одродили од природе. Завршна сцена филма је антологијска. Круг се затвара. У шуми, прекривеној снегом, срећу се вук и Пућко кога су ловци својевремено нашли тамо, као „ничије дете“. Вук препознаје у Пућку неког себи некада блиског, али сада различитог и одлази инстинктивно прихватајући разлаз. Пућко види у том трену живот онаквим какав јесте ван нашег ума, какав јесте сам по себи, узвишен и недокучив, али не показује жељу да следи вука, па такав крај филма оставља гледаоцима могућност да замисле расплет према своме схватању живота. Појединачну драму Хариса Пућурице Вук Ршумовић је уздигао до универзалних нивоа античке драме. До племенитог погледа на свет.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *