Маргиналије /први део/ Одговор Латинки Перовић

Пише Мило Ломпар 

Да ли је Латинка Перовић прочитала „Дух самопорицања“? То питање није безначајно. Јер, уколико није прочитала књигу о којој суди, она озбиљно доводи у питање сопствену интелектуалну ваљаност; а ако прави тако крупне чињеничне и текстолошке грешке, премда је прочитала моју књигу, онда сенчи сумњом сопствену моралну ваљаност. Ниједан исход није по њу повољан

Тек што сам био завршио први разред основне школе, у јесен 1969. године, преселили смо се у нови део града: у то време је – што сам сазнао много касније – секретар ЦК СК Србије била Латинка Перовић. Управо саграђена зграда чувала је у ходницима мирис свежег малтера, док су се – одмах до улазних врата – сјајили дрвени поштански сандучићи. Били су недовољно велики и део убачених новина увек је вирио из њих. Постојао је један дан у којем је готово свако сандуче било испуњено истим новинама: мало ко их је узимао, па је тај низ новина стајао данима, све док не би попадале на под и чекале да их чистачица смести на ђубриште. Увек сам, међутим, волео да читам те новине, које су се звале „Комунист“: карактерисало их је црвено заглавље, имале су мастан отисак црних слова на хартији, распростирале су снажан мирис штампарске боје. Текстови у њима откривали су не сасвим разумљиви свет сигнала и јавки, које су обично свршавале у оштрим политичким осудама људи које смо – као студенти – слушали на београдским књижевним и филозофским трибинама. Није било само занимљиво него и корисно што сам се у тим новинама срео са многим именима. То сам открио много касније

Сав тај свет остао је на периферији наше свести: као конобари који су нас послуживали и које смо заборавили. Но, закорачивши недавно на Кнез Михаилову улицу, у прохладан и сунчан јесењи дан, сусрео сам се са девојком која поклања новине: „Данас“. Не делује логично – у ова тржишна времена – да се неке новине штампају да би биле поклоњене, али љубопитљивост нас често награђује: одједном је – као мађијом – оживео у мојој свести заборављени и давни свет. Створили су га једнолични и монохроми уводници и однекуд блиска одређења, која се међусобно дозивају као лозинке, док нарочито плени истоветан и директиван тон, као и имена људи које смо упознали у давним данима.

Волим – на своју невољу – да читам партијске билтене, па и билтене данашњег времена. Тако сам недавно уочио – у „Данасу“ од 27. октобра 2014. године – наслов: „Паланачка мисао Мила Ломпара“. Био је то извештај са манифестације „Дани Радомира Константиновића“. Она је – поводом трогодишњице пишчеве смрти – одржана у Суботици. У разговору нису само учествовали некадашњи чланови централних и покрајинских партијских комитета него је уводно излагање поднео сам секретар ЦК СК Србије: у временима када је „Комунист“ излазио то би се звало – пленум посвећен критици моје паланачке мисли. Јер, новински извештај је посвећен разговору који је одржан о једној колонијално-апологетској књизи која се појавила у мају 2014. године: она је у целини посвећена критици мојих схватања из књиге „Дух самопорицања“.

Њен садржај – који у појединостима оповргавам на прикладним местима шестог издања своје књиге – засводиле су оцене карактеристичне за цео овај правац критичке рецепције „Духа самопорицања“. Таква је оцена да „од свог методолошког фашизма, то острашћено становиште прави идеологију којом пуни књиге као што је Дух самопорицања“. Јер, моја књига је „празном реториком накићени катехизис паланачког духа-анти-духа“, премда је „та књига ипак, на првом месту, обичан паланачки памфлет, тј. погрдни спис чији циљ је да осведочи и расцвета сопствену мржњу, да не бирајући идеолошка средства, својим опонентима нанесе увреду или љагу“. То је једна „несрећна књига“, која „нуди нове, надахнуте тонове српског национализма“, јер је то „једна нимало диференцирана националистичка прича“, у којој „ништа иоле трезвено се не би могло наћи“. Све те оцене служе да би оснажиле закључак како „ово крајње пристрасно и фетишизовано српско становиште самој српској јавности… једноставно, није нимало потребно“. Шта се ради са непотребним књигама? Има разних начина: на Конгресу културне акције – у октобру 1971. године, у Крагујевцу – једноставно су их спаљивали.

Чудно је како је држава увек уплетена у јавне послове везане за лик и дело Радомира Константиновића. Карактеристично је да његове присталице воле да држе у сенци ово сазнање. Тако колонијални апологета тврди да „пошто није био ни у државној служби“, Константиновић је својим ангажманом остајао „лишен материјалне надокнаде“: био је – ако следимо ове назнаке – нека врста слободног мислиоца у неслободним временима комунизма. Но, постоје сведочења – попут оног које износи Предраг Палавестра – да је Константиновић „имао статус високог државног чиновника, сви текстови су најпре емитовани преко Трећег програма ‚Радио-Београда‘ и потом штампани у истоименом елитном часопису“, да би „са државним дотацијама, свих осам књига“ било „објављено у луксузном издању код великог издавача и преко Министарства културе откупљено за јавне библиотеке“, па је „цео подухват Биће и језик награђен… највишим државним наградама“.Тако нешто никад није задесило Божидара Кнежевића, Ксенију Атанасијевић, Исидору Секулић. Али, зар није управо тако било са Крлежом?

[restrictedarea]

Као да је присуство државних институција потпора сваке афирмације Радомира Константиновића и у нашим данима. Тако – како пише „Данас“ од 27. октобра 2014. године – манифестација „Дани Радомира Константиновића“, која се одржава у Суботици, „ужива подршку покрајинских власти и институција, и одређеног броја градова“. То су државне институције које почивају на државном буџету: све је – и у 2014. години – као у комунизму. Све се то догађа у свету капиталистичког предузетништва, у свету у којем се – по налозима Европске уније – укидају (републичке, покрајинске и градске) буџетске линије управљене ка бројним културним садржајима. Али, не и за Крлежу, јер се књига његових „Маргиналија“ појавила у издању „Службеног гласника“ 2011. године. Она је деловала као пролегомена за Фестивал једног писца: Крлежин фестивал који је – како пише „Данас“ од 12. до 13. маја 2012. године – током месец дана трајао „у организацији Културног центра Београда“.

Ако погледамо носиоце ових активности – Лексикографски завод „Мирослав Крлежа“ из Загреба, „Службени гласник“ из Београда, Културни центар Београда, институције покрајинских и градских власти – осведочавамо се да није реч ни о каквим алтернативним групама са приватним новчаним средствима него су то буџетски издржаване институције које оличавају главну културну позорницу. Свака од њихових акција – и у финансијском и у медијском погледу – бива омогућена и унапређивана српском културном политиком. Има ту и нехотичне симболике: Крлежа нам – као и Константиновић – поново долази укорак са влашћу. Свака разлика устројава понављање: отуд су – nota bene – Слободан Јовановић и Милош Црњански препуштени приватним задужбинама и фондовима. Они – као и у комунизму – никад нису предмет неке опште бриге.

У таквом окружењу појавио се – у „Данасу“ од 1. до 2. новембра 2014. године – текст Латинке Перовић, који представља уводну реч са суботичког скупа: као реч подршке књизи која критикује моје схватање дела Радомира Константиновића. Премда безусловно афирмише схватања својих истомишљеника, њен текст делује – у односу на њих – као неупоредиво цивилизованије настојање да се жигошу моја схватања: она као да се труди да – као искусни професионалац – поправи оно што су неуки аматери упропастили, јер нуди учинковити свилени гајтан – или оштрицу идеолошког скалпела – уместо сасвим неприкладно употребљених оруђа. Но, омашке којима је испуњен текст Латинке Перовић сугеришу како је она упозната са садржајем моје књиге из друге руке, односно преко уобичајено несолидног и пословично несабраног приповедања колонијалног апологете.

Тако она каже: „По Ломпару, ‚сваки Србин, уколико је за Европу, представља, у ствари, оличење духа самопорицања, тако да и није Србин, па га без устезања можемо звати колатералном штетом, шта год то значи‘. То је позив на затварање и непрестани унутрашњи рат.“ Ако пажљиво погледамо овај исказ, речи које су у њему обележене наводницима – оне које се односе на дух самопорицања – требало би да припадају мени. Али, таквих исказа – ни налик њима – нема у мојој књизи. У њој, штавише, пише нешто потпуно различито од тога, јер се – како код мене пише – „нигде не бавим националном припадношћу оних људи чије титоистичке исказе или чинове подвргавам анализи“.

Зашто ми Латинка Перовић неистинито приписује да сам рекао нешто што нисам? Зато што она преузима оно што о мојој књизи тврди колонијални апологета: да би његову тврдњу приказала као мој исказ. То нам показује омашка у часу када помиње „колатералну штету“. Јер, на том месту – у књизи мог критичара – пише „секуларним свештеником“. Да је пажљивије цитирала оно што је написано, постало би јој очигледно да исказ који је наведен не представља моје речи него речи које је исписао колонијални филозоф: као вечно будни сарадник „Сарајевских свески“.

Није друкчије ни њено тврђење како начин постављања ствари у „Философији паланке“ „изазива код Ломпара питање: ‚Да ли је Радомир Константиновић – у последњим својим годинама – ментално болестан?‘“ Има нечег нелогичног у повезивању „Философије паланке“, која је изашла 1969. године, са последњим годинама живота Радомира Константиновића, који се угасио 2011. године. Јер, да сам хтео повезати своје питање са интелектуалним „приступом“ „Философије паланке“, зашто бих помињао последње године Константиновићевог живота када је између њих и његове најславније књиге огроман временски размак?

Моје питање било је, међутим, вођено сасвим друкчијом намером. Јер, тежишна мисао колонијалног апологете везана је за тврђење да размишљање у категоријама ми-и-они – као размишљање везано за бинарне опозиције – представља параноидан облик размишљања. Управо такав облик размишљања – по њему – одређује српско становиште. Но, недавно се – у „Данасу“ од 5. до 6. новембра 2011. године – појавило сведочење како је Радомир Константиновић казао: „Нисам дао права за објављивање Философије паланке у Загребу. Не бих волео да је тамо узму и да говоре – ево, стари је одавно маркирао њихову фашистичку природу.“ Зар ово није узоран пример размишљања у односима ми-и-они? Отуд се појављује моје питање: „Да ли је Радомир Константиновић био – у последњим својим годинама – ментално болестан?“ Одакле оно проистиче?

Изразивши своје огорчење поводом оваквог питања, колонијални апологета тврди како оно „личи на самопорицање властитог елементарног домаћег васпитања“. Управо ову сугестију – погрешно је везујући за „приступ“ „Философије паланке“ уместо за њено могуће објављивање у Загребу – следи Латинка Перовић. Она посредно приања и уз овакво објашњење узорног сарадника „Сарајевских свезака“: Константиновић је – наводно – „мислио… да би објављивање прво у Загребу, дало Философији паланке изглед апатридског списа, што је он хтео да избегне“, па је одбио њено објављивање „у Загребу зато што је желео да се она, после низа година, поново, објави прво у Београду“.

То је – једноставно – лаж колонијалног апологете. Јер, Константиновићева књига се појавила у Сарајеву 2009. године: имала је, дакле, статус „апатридског списа“. Уосталом, сам Константиновић – за могуће загребачко издање – каже како „не би волео да је тамо узму и да говоре – ево, стари је одавно маркирао њихову фашистичку природу“. Константиновић, дакле, каже тамо, а не било где или свугде, што би одговарало избегавању апатридског статуса самог списа. То значи да он није желео да његов спис буде употребљен у духу хрватске културне политике, чији важан моменат – у процесу распада титоистичке Југославије – јесте и теза о српском фашизму.

Како је однос ми-и-они – по колонијалном апологети – не само поуздан садржај него и поуздан показатељ параноидности српског становишта, онда моје уочавање да Константиновић посеже за структуром односа ми-и-они доводи до природног и логичног питања: да ли је Радомир Константиновић био – у последњим својим годинама – ментално болестан? Сáмо питање је омогућила логика аргументације колонијалног апологете.

Ако се сетимо – о чему има доказа и у мојој књизи – какве је све реченице и речи о српским песницима исписао Радомир Константиновић, ако прочитамо шта је све о мени написао колонијални апологета, попут сврставања у „морално најнижи слој“ или одређења да моја књига „пропагира једну патологијом задојену разлику“, да њено становиште „нуди сумануто-изопачене слике стварног света“, да оно не може да увери „било кога ко је при здравој памети“, јер га карактерише „параноидна ирационалност“ и „параноично схватање Једног“, ако све то имамо у памети, онда  има нечег неискреног и утолико стародевојачког у његовом призивању пристојности и утврђивању како моје питање о Константиновићу „пре, личи на самопорицање властитог елементарног домаћег васпитања“. Има, међутим, у његовој усредсређености на моје питање – које је само природна последица његове аргументације – и нечег опсесивног, пошто га он два пута помиње: као да га је лично, одвише лично схватио. То морам одлучно оповргнути. Јер, када је реч о могућој менталној болести колонијалног апологете свакако да сам лишен било какве сумњичавости или запитаности.

Занимљиво је како Латинка Перовић афирмише мисао колонијалног апологете о томе да су „претензије национализма… државотворне или, у противном нису ништа“. Она сматра да је „државно јединство свих Срба… сржна идеја српског национализма“, која „увек стоји ‚иза‘ онога што је привидно ‚испред‘.“ Омиљена реторичка позлата наших колонијалних апологета везана је за појам разлике: расцветавање разлика, у њиховој коегзистенцији, укида свет бинарних опозиција као подлогу света сукоба. Њихова омиљена и оглашена политичка адреса свакако је – плурализам. Али, истовремено, они тврде како није могућа никаква разуђеност нити плурализам националне егзистенције. Они сву могућу диференцираност српског становишта, попут издвајања различитих духовних и материјалних подручја, попут разликовања државне, културне, образовне, медијске политике, укидају њиховим свођењем на бинарну опозицију: или државотворност или ништа. Одједном је нестао – само када је реч о српском народу – свет разлике и плурализма. Како се то догодило?

Има ли то компаративних одјека? Како нашим колонијалним апологетама никад не пада на памет да је предлог Гинтера Граса о две немачке конфедералне државе после пада Берлинског зида једноставно – игнорисан? Зар се они не сећају демонстраната у Дрездену који су носили паролу на којој је писало: „Wir sind ein Volk“? Зар то не значи да је дух паланке управљао немачким уједињењем? Шта су предузели да својим пријатељима из фондација „Конрад Аденауер“ или „Фридрих Еберт“ укажу на националистичку малигност која се налази „иза“ немачког уједињења? Шта су предузели да америчком амбасадору укажу на недопустиву малигност његовог поносног усклика „ја сам амерички националиста“: у „Политици“ од 13. новембра 2012. године? Нису – наравно – предузели ништа, јер следе једну далекосежну традицију, по којој је и у „Философији паланке“ сав распон духа и света паланке искључиво везан за српску традицију. Отуд је тешко веровати Латинки Перовић кад тврди да овако обликован филозофски спис „има универзално значење“.

Има нечег нехотично смешног у неким од закључака Латинке Перовић: „Смештајући Константиновићев филозофски спис између десног и левог тоталитаризма, нападајући га за критичност према првом, односно некритичност према другом, професор Ломпар превиђа да Философија паланке настаје у време кризе левог тоталитаризма. Написане су и објављене књиге Хане Арент о тоталитаризму.“ Како је могуће казати да превиђам време у којем настаје „Философија паланке“, када је управо у мојој књизи – кроз паралелу са Ханом Арент – показано како Константиновић критикује само десни тоталитаризам, док Хана Арент критикује и десни и леви тоталитаризам?

Није друкчији ни овај закључак: „Нема, дакле, дисконтинуитета у духу паланке. Све што је рекао Мило Ломпар после слома већ се налази у списима Добрице Ћосића од 1968. до његове смрти ове године.“ Ако је човек прочитао како сам оценио књижевни и политички профил Добрице Ћосића, може само да се зачуди над оваквом тврдњом; а ако се сети да ме је Добрица Ћосић – у књизи „У туђем веку“ – означио као човека који има негативан однос према његовом делу, његово чуђење може само да порасте. Ако је упамтио моје наглашавање разлике између комунистичких посезања за српским становиштем и грађанских заступања српског становишта, он бива суочен са недоумицом: да ли је Латинка Перовић прочитала „Дух самопорицања“?

То питање није безначајно. Јер, уколико није прочитала књигу о којој суди, она озбиљно доводи у питање сопствену интелектуалну ваљаност; а ако прави тако крупне чињеничне и текстолошке грешке, премда је прочитала моју књигу, онда сенчи сумњом сопствену моралну ваљаност. Ниједан исход није по њу повољан.

[/restrictedarea]

Наставиће се