Почетна / Култура / Мајстор Васа Доловачки

Мајстор Васа Доловачки

Пише Дејан Ђорић

Овај изузетни посвећеник у ликовне тајне, као уметник сигуран у себе, наследник је великих војвођанских сликара, на трагу пречанских реалиста од Катарине Ивановић, Константина Данила до Паје Јовановића, Уроша Предића…

Сликар и цртач Василије Васа Доловачки (Баваниште, 1960) није, као ни најбољи наши уметници, имао срећу да ствара у неко боље време, у којем би његов дар био препознат на прави начин и у којем би имао праве такмаце. Реч је о једном од најважнијих мајстора на прелому два века, посвећенику у ликовне тајне, чија ненаметљивост пре свега говори да је као уметник сигуран у себе. Наследник је великих војвођанских сликара, на трагу пречанских реалиста од Катарине Ивановић, Константина Данила до Паје Јовановића и Уроша Предића. За представнике авангардне сцене његово је сликарство анахроно, оно, међутим, има широк круг поштовалаца у публици, галеристима и делу ликовне критике. Кротак као иконописац, по страни од буке и беса савремених дешавања, мирно и без чуђења посматра стрку на светској ликовној сцени, усамљен у својој кули од слоноваче. Удаљен од актуелних безначајности, тежи, у времену без духа, смисла и преовлађујућег стила, ка немогућем – поновном успостављању вредносног критеријума на основу класичних стваралачких начела. Авангардни сликар Срђан Ђиле Марковић оспорио је такве напоре, написавши да садашњи мајстори не могу да се мере са старим па је зато њихово прегнуће безначајно, али Доловачки то ни не настоји, он само жели да га оставе на миру да ствара свој свет. Како сада ради, стварао би у сваком времену јер је сликар који проналази упориште у себи, а не у сензационалном, ефектном и шокантном.

Потпуно по страни од естетике ружног, пролазног и ђубришног, развио је дело које исказује пре свега поетичке моћи, лирско сликарство композиционо изражено на чврст начин. Доловачки је градитељ, он зида слику постепено, као кућу, како каже, стране су му импровизација, исхитреност и власт случајног. Свестан је да сликање представља моћ, дар подразумева одговорност и зато у његов естетски видокруг улазе најпре сликари који су умели вешто да превреднују, поетизују и симболизују реални свет. Експериментатори, разни аматери и наивци су му туђи, али и хиперреалисти, или они који вулгарно представљају стварност. До сликарства као поезије, до Хорацијевог Ut pictura poesis (Како у сликарству тако у поезији) треба се уздићи, то је Леонардово и начело старих мајстора, и зато у његовом опусу проналазимо трагове великих поетских ликовних тумача реалности, у распону од Веласкеза, Вермера, Шардена до Короа и Шејке.

[restrictedarea]

Доловачки је показао да свет никада не може бити баналан, стварност је мистичнија од сна ако се схвати и изрази на прави начин. Слика је и даље света или је, како тврди Владимир Влаја Јовановић, један од најбољих југословенских сликара раних осамдесетих – витамин, лек против грубости, неправде, бахатости и невоље. Слике Доловачког могу да се домаштавају, отварају путеве ка сећању, или како би стари немачки естетичари рекли, уосећавању, на њима су у складном споју сједињене материја и меморија. Сликара занимају данас заборављени естетски проблеми – квантитет преобраћен у квалитет, златни рез, фигурална композиција минијатурног и великог формата, мртва природа, фактура слике налик саћу и њена медна светлост. Са мртвим природама приноси гледаоцу воће духа и дух воћа, радосно отварајући предметни свет ка светлости. Ретко је који млађи сликар код нас толико уздигао материју и преобразио је у боју и светлост а да није прекорачио у апстракцију.

Поета малих ствари, изгубљених градова, локалних ликова, повремено сликар чаробних пејзажа Боке Которске, вратио је, како Драган Јовановић Данилов, најбољи познавалац његовог дела и писац монографије о овом уметнику, каже, „дух места“ у сликарство. Препознаје се Војводина, њене магле и мирноћа, њен сјај и богатство, култура и историја, и онда када мајстор не слика пенџере, сеоске луталице, градске ориђинале, цркве и градове. Као руски писци из деветнаестог века или фламански сликари ране ренесансе, показао је да локално, национално и историјско могу бити шире занимљиви ако је уметник као спелеолог умео да се спусти у дубине људског. Национално није рационално, има много скривеног, митског и недослућеног у опусу волшебника из Баваништа. Њега интересују микроисторија, мале приче као велике драме, меланхолија провинције, али, поред дечје чедности, и женска лепота и хировитост. На његовим сликама често су девојчице, у новије време тајанствене жене, заводнице, снажне личности са дијадемама у коси, краљице мушких снова, представљене понекад и наге. Како уочавамо на новим сликама изложеним у Галерији Културног центра у Вршцу, на једној од највећих његових изложби која обједињује четрдесетак слика и већих цртежа, поред старе проблематике реалног приказивања, коју Французи називају „превара ока“, Доловачког занима и симболизам, посебан вид ирационалног, испољен у уметности позног деветнаестог века, уочи слома у Првом светском рату и продора авангарде.

Као што у одређивању сликарства Љубе Поповића треба бити опрезан (да ли се може свести на фантастично?) тако и за дело Васе Доловачког не можемо поуздано рећи да је метафизичко јер нема много заједничког са тим видом уметности у двадесетом веку. Мајстор из Баваништа успео је да пронађе само своју нишу у светској кући сликарства, своје смотриште са којега посматра савремену артистичку халабуку. „Многи су станови у кући Оца мојега“, каже Свети Јован, уметност може да поприми разне видове светог и о томе треба размишљати, јер је Доловачки сликар који поштује Бога. У техничком смислу заговара недовршеност дела, недефинисаност по сваку цену, одбацујући претерани детаљизам, што је била поука и наших пленериста и позног Влаха Буковца. Метафизичар и интимиста, мајстор призора са атмосфером, слика које имају штимунг пролазности, дух и дах, сликар који ствара сатима слушајући класичну музику, Доловачки надмоћно и на највишем нивоу враћа поверење у сликарство. Дозвољавајући посматрачу да у духу, уобразиљи и осећањима довршава слику, он га поштује, не потцењује његове способности, као што га упућује на блиски, суседни свет. Локалне вредности у нашој новијој уметности умели су тако да уздигну још само Милић Станковић са својом Мачвом и Драган Мартиновић, али је само Василије Васа Доловачки знао да осети и изрази најдубље дамаре деце, лепих жена и стараца, остваривши сликарство у којем и предмети чулно вибрирају јер имају душу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Свака част и хвала за ово `анахроно` … У Салооне не идемо (тамо се – бије ?) а оног `авангардног` има, у сваком – контејнеру ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *