Почетна / Култура / Љубав је страшна сила космоса

Љубав је страшна сила космоса

 „Интерстелар“ – филм о коjeм се говори

Пише Владислав Панов

Много пре него што је нови филмски рад до необјашњивог и никако сасвим оправданог обожавања прихватаног енглеског синеасте Кристофера Нолана, СФ „Интерстелар“ (свуда, укључујући и наше биоскопе, тренутно доминантно присутан) уопште дошао до публике, знало се о њему „све“ – да је у питању ново ремек-дело жанра, да се њиме померају границе и креативности и комплетног филмског делања, да се стварању нове полазишне и исходишне тачке у историји филма. Коначна појава овог СФ-а пре неколико недеља само је појачала оваква становишта. „Интерстелар“ је на најмеродавнијим филмским сајтовима стартовао са рекордно високим оценама, са још незабележеним хвалоспевима и епитетима. Чак и када се после извесног времена бурно позитивна реакција „ноланманијака“ унеколико нивелисала нешто другачијим прихватањем филма од стране колико-толико неутралне публике, „Интерстелар“ је остао у врху позитивно оцењених филмова, филмова свих времена, и то у конкуренцији свих жанрова. И још увек је тако.

„МНОГО БОЉИ” НЕ ЗНАЧИ И – ДОБАР Није нимало лако схватити овакву дозу егзалтираности, коју он успешно провоцира. Још је мање једноставно протумачити Ноланово „ремек-дело“ и поставити га на неко место у историји филма које би реално требало да му припадне. Ништа није једноставно у вези с овим филмом. Најмање његова наводна супериорност у односу на друге. После поклањања скоро три сата гледаочевог живота овом филму поставља се питање да ли је оно што је његов конзумент добио заузврат адекватно уложеном. Већина, укључујући и гледаоце који нису слепо Нолан-афирмативни, рећи ће да јесте. И биће, и неће бити у праву. Биће, јер је одавно Холивуд у својој понуди тако снисходљиво предвидљив и стереотипан да све што на било који начин макар мало искочи из дубоких бразди сигурне игре делује много важније него што заиста јесте. А неће бити у праву управо из тог истог разлога. Бити бољи, чак и много бољи од лоших не значи да сте заиста добри. Можда једино да сте мало мање лоши. И у тој би сфери требало посматрати и вредновати допринос Нолана и његовог новог филма. Он јесте мало мање лош од конкуренције и нешто је мало више интелигентнији, мада не у садржају, већ у остављању утиска да је тако. Он оставља и убедљив утисак да је невиђено комплексан и компликован. Иако није ни такав. Његов најопипљивији и на крају најзначајнији допринос јесте да голица машту. У том његовом позитивном бројању лежи тајна актуелног успеха. „Интерстелар“ је филм о којем се говори и који се тренутно најрадије коментарише и од струке и од публике.

[restrictedarea]

У срцу приче овог филма налази се вечна патња човека суоченог са пролазношћу. Време, као највећи и једини непобедиви непријатељ свега што чини наш универзум, заинтригирало је и аутора Нолана, који је са братом Џонатаном написао сценарио за остварење у којем је управо покушао да се обрачуна са пролазношћу и мистеријом времена. Убацио је у, у ту сврху, све уобичајене, углавном квазиинтелектуалне аргументе који добро звуче и самим тим приморавају гледаоца на реакцију, чак и интерактивну. У свом филму, наиме, Нолан креће од постапокалиптичног амбијента на опустошеној Земљи, којом дувају страшни ветрови и владају прашина, несташица воде и хране. Таква цивилизација непосредне нам будућности пати од недостатка најосновнијих потреба. Свет буквално копни с нестанком последњих плодних усева, које прождиру мистериозне епидемије напасти. Нолан не сматра да је битно да подробније објашњава зашто је то тако. Одмах прелази на друге, по његовом виђењу важније последице овог стања. На душу пионирског вагабунда, пригодно названог Купер (игра га оскаровац Метју Меконахи, тренутно најимпресивније узнапредовали суперстар Холивуда) ни мање, ни више бившег космонаута, удовца са двоје деце који диринчи на великој, још неопустелој фарми и пркоси неминовности што куца на врата – да се цивилизација коју познајемо врати у камено доба. Узроци за овакво стање, дакле, нису разјашњени. Наш ће се фармер-космонаут, међутим, врло брзо обрети у операцији спасоносног освајања свемира у тајној НАСА операцији слања летелица, које ће се преко мистериозно изрониле црвоточине упустити у интерстеларно (међузвездано) трагање за сурогат планетом за земаљско човечанство на самрти.

„Одисеја” нашег времена И ту почиње Ноланово лудило тема које скакућу од најопштијих места квантне физике до таблоидских „оностраних“ пригода што голицају машту необразоване публике склоне стрип култури и теоријама завере свих врста. У том галиматијасу Нолан бездушно дави гледаоца идејама које добро звуче, али су неуверљиве чак и као евентуалне полазишне теореме с којима се хита у откривање тајни надолазећег новог доба. Нада постапокалиптичне агоније опустеле Земље (са свим припадајућим „њу ејџ“ етикетама) оличена је у истраживачким поривима нашег главног јунака, одлучног да занавек на нашој планети остави породицу не би ли јој самоубилачком мисијом евентуално помогао тако што ће пионирски утрти пут на звезданој мапи на другом крају црвоточине. Нолан није одолео ни осталој конфекцији популарне квантне физике, све са неспретном експлоатацијом мита о црним рупама и њиховим неодољиво недокучивим тајнама. Потпуно изгубљен у том свету, он као писац срља на сваком кораку. Заправо, невероватно је што то остаје непримећено и некоментарисано од сујетних бардова квантне физике или бар од астронома. Напротив, и они су подлегли „интерстеларманији“ па су филм углавном испраћали похвалама. Бројне рупе у логици, темпу и уопште конституцији ове приче мало ко је уопште и приметио, а камоли сматрао хендикепом. „Интерстелар“ је прихваћен као „Одисеја у свемиру“ нашег времена иако је с Кјубриковим ремек-делом близак колико и са далеким галаксијама с оне стране космичких пречица на којима језди његов главни јунак. Ипак, главни слаткиш Нолан чува за расплет. После кружног путовања по ни мање, ни више него ивици црне рупе, космички јахач Купер (сличност са вестерн кореографијом није занемарљива) савладава нове димензије постојања па из перспективе божанског мученика он комуницира са самим собом и својом децом враћајући се волшебно на почетак приче, доносећи њима, себи и целом свету вести из пете димензије из којих се прелива позитивна енергија обећања бољег сутра. Сапунасти „хепиенд“, обавезан у холивудском стваралаштву, отрцан и љигав као и увек, овде баш у таквом својству присутан у последњим кадровима, не само да није био штетан за нагло стечени замашни углед филма већ му је, изгледа, и користио. Публика је поверовала мишљењима да овај филм поседује све што јој недостаје. Оно што је у њему заиста вредно, ма како отрцано, јесте идеја о љубави као страшној сили космоса. И док нас је Кјубрик у „Одисеји“ плашио злокобним представама мрачне симболике црног монолита и тешком психоделијом путовања кроз време, Нолан се бранио од мрака једноставим „дајџестима“ из буквара филозофије, које је темељно шрафио у све делове грађевине своје приче претварајући је у неодољиву целину идејом о свеобухватној љубави што мора и може да освоји све. И да реши све. Наиван и површан, сапунаст и бајковит, овај је Ноланов рад заправо права слика стања и у холивудској индустрији забаве и уопште у нашој цивилизацији сакривеној иза празних порука које лепо звуче и у идеји о љубави која решава све, али за коју нико више нема стрпљења, времена и воље.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *