Почетна / Интервју / ЛЕОНИД САВИН – Коначна победа атлантиста у Украјини је немогућа

ЛЕОНИД САВИН – Коначна победа атлантиста у Украјини је немогућа

Разговарали Александар Протић и Стеван Гајић

Иницирање кризе у Украјини је врло вешто припремљено, јер је у октобру 2012. године Владимир Путин говорио о неопходности евроазијске интеграције, те би било који ударци по суседству Русије били сматрани изазовом за ову интеграцију, зато што је Украјина посматрана  као могући дугорочни и стабилни партнер

Један од водећих руских стручњака за геополитику Леонид Савин, чија се најновија књига „Од шерифа до терористе – геополитика САД“ управо појавила на тржишту Србије у издању куће „Мир“, у интервјуу за „Печат“ каже да је садашња криза у Украјини одавно и брижљиво припремана у Вашингтону, да је део шире атлантистичке стратегије, да САД имају нарастајуће проблеме у контроли и других делова света који су до сада били суверено њихова зона утицаја, као што су Блиски исток и Јужна Америка, да подршка председнику Русије Владимиру Путину расте.

Због чега су Сједињене Државе на овако очигледан начин, организујући Мајдан у Кијеву, подстакле кризу у Украјини, тачније речено грађански рат? Колико је велике геополитичке (војне, економске и остале) добитке Вашингтон очекивао када се упуштао у ово што се дешава у Украјини?

САД су покушавале да изведу преврат тајним методима, али то им очигледно није успело. На основу савремених технологија и метода може се видети ангажовање спољних чинилаца у овакве процесе. Наравно, требало би се присетити 2004. године, када су САД активно подржавале „народну револуцију“ и финансирале разне пројекте изграђене на принципу протестног покрета и уједињења свих група становништва против актуелне власти. Зато је Украјина већ била земља са ослабљеним државним имунитетом, тако да ју је друга револуција дотукла. Ова је, наравно, брижљиво унапред припремана. Ту главно питање није био само захтев за вођење преговора са Европском унијом и потписивање Споразума о придруживању, како су истицали главни медији. Бивши државни секретар Борис Рибашчук је још у фебруару 2012. године, лично говорећи на Конгресу украјинске дијаспоре у Канади, званично изјавио да се припрема нова обојена револуција која, према његовoм мишљењу, мора да буде  успешна. Управо то сведочи о процесима који су се формирали раније, то јест Украјина је била објекат геополитичког сукоба и, грубо говорећи, био је то план Збигњева Бжежинског, отворено изложен у његовим радовима, а то је – да Украјина мора да буде  одвојена од Русије.

Да ли је то било неизбежно, имајући у виду геополитичку логику атлантизма који је доминантан у САД, а чини се све више обликује и потезе Европске уније?

Да, неоспорно, то је пројекат атлантизма, усмерен на уништење и разбијање Евроазије, то је стара фикс-идеја Хелфорда Макиндера да онај ко влада Евроазијом, влада светом. Зато би требало покорити „хартленд“ да би се остварила њихова владавина над светом. Наравно, Русија је управо такав „хартленд“ и од ње би требало систематски откидати комад по комад територије. Можда оваква идеја и не одговара стварности, али сви амерички геополитичари и стратези ту идеју строго следе, темељећи своје тежње на тој научној теорији британских експерата. ЕУ иступа у улози њиховог новог мостобрана. После Другог светског рата Европа је увучена у НАТО, одобрила је Маршалов план за обнову, у Европи је лансиран пројекат антикомунизма, ту су стваране тајне армије НАТО, тобоже ради одбране од могућег напада Совјетског Савеза, ту су примењивани и други пројекти, културни, образовни. Такође се може поменути и религиозна веза, пошто амерички политичари увек говоре о јединственој јудеохришћанској цивилизацији Запада, о заједничким вредностима које деле САД и ЕУ.

[restrictedarea]

Може ли се догодити да атлантизам победи у Украјини, односно да руско становништво буде обесправљено, а да у исти мах на ширем плану евроазијске интеграције буду сасечене на дуги рок, ако не и заувек? Шта мислите да ће бити исход  украјинског геополитичког земљотреса?

Наравно, иницирање кризе у Украјини је било врло вешто припремљено, јер је у октобру 2012. године Владимир Путин говорио о неопходности евроазијске интеграције, те би било који ударци по суседству Русије били сматрани изазовом за ову интеграцију, зато што је Украјина посматрана као могући дугорочни и стабилни партнер. Русија је сагледавала Украјину управо у оваквој перспективи, а не кроз покушаје империјалних амбиција да Украјину врати под своје окриље. Мислим да ће криза бити прилично дуготрајна, а евроатлантизму тешко да ће поћи за руком да у потпуности прогута цело становништво Украјине јер већи дао ње чини становништво које говори руски, чак и многи од оних који говоре украјински симпатишу Руску Федерацију. Ситуација је прилично тешка због тога што главни медији воде дезинформативно-информативни рат против својих грађана, који немају реалну представу о ономе што се догађа.

Уколико не успе подухват Вашингтона и светске финансијске олигархије, с крајњим циљем да успостави неоспорену хегемонију и успут обори Путина (који је мирним и демократским повратком Крима у окриље Русије одбио потчињавање америчкој агресији) и онемогући уједињавање руског света, како ће се то испољити на ионако нарастајућа пропутиновска расположења широм света?

Мислим да Украјина није једини фронт борбе, јер САД имају много проблема у другим регионима који традиционално спадају у зону америчких утицаја, као што је Блиски исток, где низ земаља почиње да се ослобађа утицаја Вашингтона, и као што је Латинска Америка. Мислим да је коначна победа атлантиста у Украјини немогућа, иако ће Американци и даље покушавати да задају нове ударце Руској Федерацији, да изазову дестабилизацију у самој Русији и несумњиво ће покушати да уклоне Путина с власти. Они га сада називају диктатором и разним погрдним именима, истовремено указујући на то да су спремни да сарађују с Русијом, то јест алудирају на покушај извођења државног удара у Руској Федерацији. По мом мишљењу, ситуација у Русији је таква да већина становништва подржава и Путина и враћање Крима Русији. Зато је, чак и по истраживањима либералних аналитичких центара, подршка народа Путину знатно порасла. Она се може донекле смањити због дуготрајне кризе у Новорусији јер, судећи према последњим догађајима, Русија тамо недовољно активно подржава своје сународнике.

Ко су све, и зашто, савезници атлантизма унутар Русије и каквим се све средствима и методима они боре против Народне војске Новорусије и, рекло би се још огорченије, против Путина, око кога су се окупили руски патриоти, тачније руски народ и његова Православна црква? И како све, с друге стране, подржавају нелегитимну кијевску хунту? Каква је природа њихове повезаности са САД-ом?

Унутар саме Русије постоји неколико група које би хтеле да активно иступе као слуге Вашингтона. Те групе су: Пета колона која се састоји од наших либерала, Шеста колона чији припадници покушавају да се представе као патриоти, али чија пракса показује и чињенице доказују да они такође раде против интереса Руске Федерације, и отворени, идејни либерали типа једне Новодворске, који могу да изјаве да би Русе требало уништавати у самој Русији како би се од ње направила друга земља. Има, наравно, и активних емисара салафизма, које финансира Саудијска Арабија, који не признају постојеће политичке поретке, хоће да створе светски калифат. Постоје и такозвани руски националисти које такође користе за изазивање дестабилизације, као и њихове пароле попут – „Доста нам је више да хранимо Кавказ“ – они хоће да од Руске Федерације направе некакву „оглодану“ Русију која би се састојала од неколико области са словенским становништвом. Све те елементе активно користи Вашингтон ради дестабилизације ситуације у самој Руској Федерацији и као агенте свог информационог утицаја – преко њих сакупља информације и, грубо говорећи, многи од тих људи су шпијуни.

Кад је реч о Народној војсци, запажен је њен више него оштар отклон од локалних олигарха које остављају без (опљачкане) имовине, колико је то у моћи ополченаца. Какве то реперкусије има на ситуацију у самој Русији? Успут, али не као успутно питање, није ли и то један од разлога све очитијих настојања да се у Доњецк и Луганск доведу „кооперативни борци за Новорусију“, спремни на погодбу и компромисе и са хунтом и са олигарсима? У вези с тим, шта вам говори кампања у Русији против Игора Стрелкова и осталих руских патриота?

Требало би нагласити да се устанак руског становништва у Новорусији догодио спонтано. Нико се за њега није припремао. Одржани су референдуми и људи су се затим латили оружја. То су обични људи са улице, до јуче  обични грађани. Многи од њих нису имали никаквог ратног искуства. Био је то зов срца. Наравно, из Русије је кренуо велики број добровољаца да помогне Народној војсци. Као што видимо, снага духа је омогућила не само да се сломи хунта него и да буде поражена упркос своје знатне надмоћи – сви показатељи говоре о уништењу војне технике кијевског режима. Наравно, олигарси играју врло озбиљну улогу, зато што је Донбас индустријски регион контролисан од стране неколико групација као, на пример, она Рината Ахметова, који је одмах после револуције одлетео у Лондон и није се отворено мешао у процесе, то јест покушавао је да шаље посреднике да регулишу ситуацију. Такве посреднике је пронашао, нажалост, у лицу руских олигарха. Улога Владислава Суркова као једног од преговарача, који представља либерални Кремљ, у садашњем тренутку прилично је деструктивна у целој овој кризи, јер он покушава да мешетари у своју корист, да води преговоре с Кијевом и да спроводи примирје у интересу управо олигархијских кланова, а не народа.

Оцените улогу осталих земаља БРИКС-а у овом рекло би се глобалном геополитичком окршају, почев од економски све моћније и политички опрезне Кине, којој као да стварају својеврсни Мајдан у Хонгконгу.

Може се рећи да са свим земљама блока БРИКС имамо добре и пријатељске односе; ако политичка елита и не изражава отворено своју подршку Русији и у вези са питањем Крима, и украјинске кризе, то је ипак прећутни консензус о томе да Русија чини исправне кораке и да су интереси, тежње и предлози Русије бољи од предлога Запада, ЕУ и САД. Ми имамо добре односе не само са земљама БРИКС-а него и с другим крупним играчима, као што је, на пример, Аргентина с којом активно успостављамо сарадњу. Многе државе су се одазвале после увођења санкција Руској Федерацији, искористивши могућност за јачање сарадње с нашом земљом, у чему видим врло добар знак. Што се тиче организовања нереда у Хонгконгу, ту би требало видети руку Вашингтона, јер су у самој Кини специјалне службе САД-а више пута покушавале да изазову нереде. Уочи „Олимпијских игара“ у Пекингу лобирале су за своје интересе, приређивале су погроме у Ујгурском аутономном округу и на Тибету, као и у другим местима, путем разних политичких, социјалних и међуетничких манипулација у Кини. А пошто је Хонгконг једна од локомотива кинеске економије и Југоисточне Азије у целини, ту видим тежњу западних центара моћи да не дозволе да се активно развија тај нови, растући финансијски центар на Истоку, и да сачувају доминацију Лондонског Ситија и Њујорка.

Колики је значај доласка добровољаца из иностранства, укључујући српске добровољце, у Доњецк и Луганск?

То је врло важна симболична подршка. Ако чак и један или два грађанина неке стране земље, биле то Француска или Немачка, долазе у Украјину да сарађују са добровољцима, то се користи као један од елемената информативног рата. Срби су нам активно помагали и на Криму, радили су тамо на контролним пунктовима, одржавали су ред и безбедност. Затим су отишли у Новорусију да наставе да се боре против неонацистичке репресије Кијева и добровољачких украјинских батаљона, финансираних од олигарха Игора Коломајског. Иако је тешко рећи каква је практична корист и какво је процентуално учешће српских добровољаца у укупној маси оних који ратују у Народној војсци, ипак, како већ рекох, симболично учешће и информативна кампања од суштинског су значаја.

Како оцењујете тзв. Минске споразуме и нису ли они у суштини, скривени у форму „мировног решења“, дизајнирани као алат за разбијање Новорусије, уништавање патриотског начела у руском свету и стварање предуслова за државни преврат у самој Русији?

Да, неспорно, „Мински споразуми“ припадају епохи прошлог века, јер свима је очигледно да они постоје само на папиру. Кијевски режим је чак после потписивања тих споразума више пута прекршио прекид ватре, чему су били сведоци не само руски посматрачи него и посматрачи ОЕБС-а, који су тамо отишли. Очигледно је да су „Мински споразуми“ заправо направљени да задају ударац, прво Новој Русији, односно новим непризнатим руским републикама, и, друго, да на сваки начин дискредитују Руску Федерацију и њену улогу у овом конфликту. Званично, Русија није страна у сукобу, иако помаже тамошњим грађанима, пружајући им, пре свега, хуманитарну помоћ. Огроман број избеглица, око милион њих, налази се на територији Руске Федерације. У таквом светлу, наравно, украјинским властима не иде у прилог да стварају имиџ неке неонацистичке државе. Њима је од користи нека проевропска политика у оквиру оваквог споразума, како би оправдале своје даље деловање. Наравно да ако „Мински споразуми“ и слични такви акти касније буду спровођени и подржавани од Руске Федерације, то може не само задати ударац имиџу самог Путина него и изазвати огорчење наших патриотских кругова. Ипак мислим да ће они подржавати Новорусију на овај или онај начин: слањем добровољаца и личним учешћем или слањем хуманитарне помоћи.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *