Почетна / Култура / Куда иде српски филм после „Малог Буде“

Куда иде српски филм после „Малог Буде“

Пише Владислав Панов

Иако делује да је препрека превише, домаћих филмова ће бити и сутра. Али да ли је то добра вест, уколико сви буду личили на најкомерцијалнији филм у другом делу године, „Мали Будо“, који недељама пуни наше биоскопе, питање је без задовољавајућег одговора 

Недељама већ у нашим је биоскопима успешно присутан српско-црногорски (по продуцентима има и шири ексјугословенски педигре) филм „Мали Будо“. Заправо, изгледа, како време пролази, као да је све занимљивији и привлачнији за публику. Јер после шест недеља приказивања он је и даље био најкомерцијалнија понуда у нашим биоскопима, рачунајући и страну конкуренцију. Са близу триста хиљада гледалаца „Мали Будо“ је постао велики, велики биоскопски хит на нашим просторима. Сви филмови заједно, укључујући и два домаћа што се тренутно такмиче за наклоност и новац овдашњег гледаоца, немају ни половину од броја гледалаца које је „Мали Будо“ привукао до сада. Да не беше наставка „Монтевидеа“, који је супериорно обележио прве месеце ове године и догурао до пола милиона гледалаца само у Србији (приказиван је подједнако успешно и у осталим државама с простора бивше Југославије) „Мали Будо“ би био неприкосновени хит године.

Неодољиви састојци Приземни хумор, наивни заплет, површност и вулгарност, неподношљиво „искрена“ критика овдашњег и посебно, црногорског менталитета, све су то састојци „Малог Буде“ који су се веома допали публици. До неодољивости. Људи хрле да виде отрцане вицеве и стереотипе на рачун Црногораца, док ови, као у хору, с платна, удовољавају њиховом пориву. Чини се да нашу публику није тешко задовољити. Некада истанчаног и врло захтевног филмског укуса, свеобухватне обавештености и филмске образованости, наши су филмофили одолевали чак и највећим хитовима из Холивуда па смо дуго били једина европска земља где су домаћи филмови потпуно доминантни у односу на тржишну валоризацију понуде покретних сличица било које друге кинематографије, укључујући и холивудску. Занимљиво је да је и сада тако, наши су филмови комерцијалнији од свих других, али као и тим другим, у њима је све мање разлога да то буду. Другим речима, утегнути су у исте аршине, приземљени до увредљивог интелектуалног патоса и с публиком комуницирају задовољавајући им најниже потребе и нагоне. „Мали Будо“ је савршени изданак новог таласа српске забавне кинематографије, који је повукао највероватније обимни и дуговечни тренд. У моди ће бити комедије „за масе“ испраних мозгова и за људе који га приликом одласка у биоскоп остављају код куће.

[restrictedarea]

 

Та појава, наравно, није нова нити је наш изум. Заглупљивање и зомбификовање публике траје деценијама и обавља се стратешки, са прецизно дефинисаним циљем и у контексту економско-политичких циљева глобализације. Мада, главно средство анестезирања стада (раје, па и руље, зависно од циничности оних у чију корист се врши промена укуса најширих слојева) није филм, већ телевизија. У том смислу, изузетно је драгоцено погледати немачки филм „Ослобидити Рајнера“, који је још пре седам година наговестио армагедонско учешће телевизије у демолирању памети савременог човека западног света. Иако је често реч о истој бранши такозване забавне индустрије (филмове често финансијски помажу управо велики телевизијски канали) магична филтрирања укуса публике иду и до потпуних преображаја, обављају се преко малих екрана. Срозавање моралних кодова нације обављено је кроз деструктивно „ослобађање“ од стега свега што је до јуче прихватано као једино могуће друштвено понашање. Отуд је сада смешно уз псовке, пријатно и прихватљиво уз морално оштећене и корумпиране „јунаке“, изопачени секс и сексуалне „преференције“ које су доказ цивилизацијског напретка и досезања ширине „светског човека“. А ко све то стрпа у филм („Парада“, „Мали Будо“) добија пуне биоскопе и буђеларе. Само да је смешно. У поруке иза смеха и плитког хумора као да више нико не само да не жели већ и не уме да проникне.

Комерцијалан и једнако сиромашан Зато није чудно да је „Мали Будо“ чак тридесет пет пута комерцијалнији од, рецимо, првог домаћег такмаца, драме Срђана Кољевића „Бранио сам Младу Босну“. Преко двадесет пута је више зарадио од једног од тренутно великих светских хитова, холивудског ратног спектакла „Бес“, где игра највећа холивудска звезда данашњице, Бред Пит. Ништа, заправо, није тако неодољиво привлачно домаћој публици као „штиво“ филмова типа „Мали Будо“. Нису то више ни одувек без изненађења и неизвесности комерцијални анимирани филмови из Холивуда. Актуелна „Пчелица Маја“ је безнадежно далеко од челне позиције на листама гледаности. Ни анимирани хитови великих холивудских студија, дакле, не могу да се пореде се успехом онога што од домаћег филма домаћа публика мисли да је вредно. Једини пут када се њихово мишљење (да ли баш само њихово) поклопило са квалитетом јесте у случају „Монтевидеа“, чија су два наставка имала милионски одзив српске публике и скоро рекордан на просторима бивше Југославије. Иако драстично различитих вредносних капацитета, ова два ударна остварења из овогодишње продукције допрла су до домаће публике у рангу феномена. Ниједан од филмова са актуелне листе десет најкомерцијалнијих још увек није могуће скинути са интернета (бар не у иоле квалитетном издању) тако да отпада и најчешће коришћен аргумент продуцената и дистрибутера да је пиратерија директан кривац великог пада посете биоскопима. Једноставно, варљиви афинитети просечног српског филмског конзумента више нису нимало предвидљиви. Најпре, јер више нису префињени. Осиромашени су као и све остало у друштву и култури. То сиромаштво, међутим, делује по систему повратне спреге. Филмска производња, мучна, тешка, непредвидљива, неизвесно дуготрајна, бескрајно напорна из углавном погрешних разлога, доноси превасходно сиромашне понуде у биоскопе. Људи су се скоро потпуно разочарали у наш филм, па и у филм уопште. Залуђени телевизијским загађењима душе и интелекта, они који воле филм више нису у стању да препознају квалитет. А најтужније је да више нису у стању ни многи аутори. Чак и они најискуснији и некада лидерски најнадахнутији и најталентованији као да немају више ништа да кажу што није већ казано, да покажу што није виђено и да се обрате публици без стереотипа, превртљивости и калкулације. Филмова ће, додуше, бити и убудуће иако изгледа како то све више постаје немогућа мисија за сваког ко сматра да се овим послом треба бавити озбиљно и професионално. Само, да ли је образованом и захтевном љубитељу филмске уметности (која је одавно трансформисана у индустрију забаве и са уметношћу готово да више нема никакве везе) задовољавајућа и довољна сутрашњица домаће филмске производње, у којој ће „Мали Будо“ пунити биоскопе и бити препорука квалитета валидирана рекордном посетом?

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *