Почетна / Документи / Јован Ћирилов (1931–2014) Одлазак посвећеника модерног позоришта

Јован Ћирилов (1931–2014) Одлазак посвећеника модерног позоришта

Пише  Рашко В. јовановић

Вест о смрти Јована Ћирилова изненадила нас је и учинила нам се невероватном. Отишао је истрајан и неуморан позоришни посленик и биће нам чудно што га нећемо видети у позоришној дворани, на некој премијери или представи неког гостујућег позоришта, нашег или страног, свеједно. Био је бескрајно радознао за нове представе, без обзира што више није писао позоришне критике и упркос томе што се увек није могао надати да ће ово или оно извођење можда доћи у неки шири избор за селекцију намењену БИТЕФ-у, волео је да види што више представа ако није могао гледати баш све. Зато нам је и тешко поверовати да га нећемо више видети у позоришту, без обзира што се после представа није задржавао, јер би се брзим кораком упућивао пут свога дома, булеваром према Смедеревском ђерму. А када је писао позоришне критике – почео је још педесетих година у „Студенту“, наставио у другим листовима, поред осталих и у „Политици“ – видело се да их пише човек „изнутра“, односно из позоришта, искусни познавалац позоришнога процеса, али и савремених догађаја у модерном театру. Међутим, многи су му, пошто се налазио на одговорним уметничким и руководећим положајима у Југословенском драмском позоришту, потом у Атељеу 212, оспоравали право да пише позоришне критике и са разлогом му приписивали пристрасност, а он се на то није обазирао, као што је чинио и према бројним критикама уопште којима је био изложен, нарочито поводом селекција БИТЕФ-а. Као позоришни критичар добио је Награду Стеријиног позорја. Јован Ћирилов био је опседнут феноменом модерног и тога се није могао одрећи ни у време постмодерне, па ни постпостмодерне у 21. веку. Није то било робовање новом и модерном по сваку цену, већ је то била последица перманентне загледаности у будућност проузроковане огромном радозналошћу духа, али и израз жеље да се у позоришту и уметности уопште превазиђу традиционалне конвенционалности. Зато се може рећи да је Ћирилов био човек свога времена, окренут читавим својим бићем ономе што је претпостављао да ће доћи. И то не само у позоришту и књижевности и другим уметностима већ уопште у свим животним сферама. То се могло осетити не само у позоришним критикама већ и у другим његовим написима, у колумнама „Реч недеље“ или „Моји савременици“. За „Реч недеље“ умео је да изнађе реч фреквентно употребљавану како у обичном говору, тако и у штампи и другим медијима. И да их протумачи свестрано и духовито. А шта рећи о његовим „Позориштаријама“? Иако првенствено субјективне, биле су у основи анегдотске и баш зато занимљива сведочанства о позоришницима и позоришту нашег времена.
Али, Јован Ћирилов није писао само у новинама и часописима. Писао је он и драмске текстове – обично са Мирославом Беловићем – па су се на репертоарима наших позоришта нашла дела: „Бегунци“, „Дечак и виолина“ и „Дом тишине“. Са Беловићем је написао и радио-драме „У кланцу“, „Октобарски дани“, а самостално „Ветровити друмови“, „Поноћни сусрети“, „Сапутник“, „Механичка секретарица“ и „Катастрофа“. Као драматичар Ћирилов није екстремно модеран, упркос томе што се инспирисао углавном појавама и догађањима из савременога живота. Требало би рећи да сва ова дела, иако их је писао један велики приврженик модерне, у суштини нису била модерна; занимљива првенствено по темама, била су претежно написана на традиционални начин и уклапала су се у просечан позоришни репертоар, не постижући неке трајније успехе. Више успеха Ћирилов је постигао драматизацијама које је радио са Мирославом Беловићем. Посебан значај има деловање Јована Ћирилова у оквиру БИТЕФ-а, који је са Миром Траиловић основао 1967. годинe и чији је коселектор, потом селектор, па опет косeлектор и уметнички директор био све до смрти. На овом фестивалу, у његово „златно доба“ седамдесетих и осамдесетих година прошлога века, учествовали су светски позоришни великани: Јежи Гротовски, Отомар Крејча, Виктор Гарсија, Георгиј Товстоногов, Лука Ронкони, Ингмар Бергман, Ана Мнушкина, Петер Штајн, Питер Брук, Еуђенио Барба, Анатолиј Ефрос, Роже Планшон, Јуриј Љубимов и толики други, тако да данас фестивал није ни бледа сенка пређашњега. Иако загледан у будућност, Јован Ћирилов није бежао од прошлости. Као велики књигољубац волео је да залази у књижаре и антикварнице, као и у продавнице старих уметничких прeдмета. Једном приликом, шетајући по Скадарлији, нисам га затекао у кафани, него у продавници старих књига, рукописа и уметнина, завученој у дворишту ресторана „Има дана“. Пажљиво је прегледао тек приспеле нове предмете, посебно неке старе рукописе и стране књиге, на које ми је посебно скретао пажњу. Не знам је ли штогод купио, али знам да је имао велику библиотеку и збирку старих рукописа, као и да је све то завештао Архиву Града Београда, те његова богата колекција, за коју ће бити заинтересовани првенствено проучаваоци драме и позоришта, неће пропасти. На тај начин продужиће се његова, како је волео да каже, просветитељска мисија и донекле ће се испунити празнина створена његовим одласком.

Један коментар

  1. … ваљало би запалити свеће, за његову душу ? Изгледа, да неке књиге, није стигао да ишчита; човек није само безлично „Ја“, већ има своју личност, непоновљиву истоветност, којој “ ни длака на глави неће недостајати..“ ?! А за господу из театра, који никада да се просвете,- ово је ипак, 21. век, – „свезнања“, а не 18. ? Узгред, који је био Волтеров последњи `оброк` ? И, због чега ?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *