Почетна / Култура / Излог књиге

Излог књиге

Жељко Симић, Огледи из антропологије српске књижевности,
„Прометеј“, Нови Сад, 2014.

„Трагајући за онтолошки архетипским у уметности писаца којима је посветио своје дело, Жељко Симић је“, како пише др Дарко Танасковић, „поред доказивања своје основне тезе о томе да су они, исходећи из Ничеа, на непоновљив стваралачки начин представљали суштински најаутентичнији вид отпора отвореној и прикривеној идеолошкој пошасти, и на плану науке о књижевности у ужем смислу саопштио више веома занимљивих анализа и тумачења, о којима ће се убудуће неизоставно морати водити рачуна. У распону од Ириса у Берлину Милоша Црњанског до Гилијамовог Бразила, од Андрићеве Проклете авлије до волшебног Сатанског танга Беле Тара, Жељко Симић надахнуто и суверено, светски и српски, прати, тумачи и оригинално унапређује онај ток савремене стваралачке мисли која се бори да поново успостави изворну повезаност с бићем…“ Речити су и називи појединих поглавља ове књиге: „Ниче и литература као мобилизација идентитета у српској књижевности“, „Пекићева дистопијска трилогија или излазак из жанровске егзистенције“, „Ослобађање заборава: Црњански и Тарковски“…

Славољуб Ђукић, Поглед из осињака – Разговори и сусрети са Добрицом Ћосићем
„Службени гласник“, Београд 2014.

Славољуб Ђукић, познати новинар и писац, овако објашњава мотиве за настанак своје књиге: „Деценијама… као новинар, био сам упућен да пратим живот овог човека, који је, поред књижевног дела, био једна од централних фигура јавног живота.“
„Ћосић је познавао све водеће личности у Југославији. С многима се дружио и био пријатељ. Први је од јавних личности незванично посетио Голи оток, учествовао у стварању СКЈ… сарађивао са Титом и Слободаном Милошевићем и с њима се разишао, годину дана био председник нове Југославије…“
„Мислим да је ово довољно објашњење зашто се бавим личношћу Добрице Ћосића“, појаснио је аутор разлоге настанка узбудљиве књиге − сведочанства не само о једној истакнутој личности, већ и о низу важних и мање важних Ћосићевих савременика који дефилују кроз документарне колико и литерарно пажљиво уобличене странице овог јединственог „погледа из осињака“.

Јанко Вујиновић, Књига о храсту
„Филип Вишњић“, Београд 2014.

Песник и прозни писац Јанко Вујиновић (1945, Лозница) студије српског језика и књижевности завршио је на Филолошком факултету у Београду. На свом успешном професионалном путу радио је и у београдској издавачкој кући „Књижевне новине“, где је био уредник и заменик главног уредника у издавачкој делатности.
Ова занимљива књига писана је се тежњом аутора да пролази кроз (про)мене и опстајање српског храста у свим недаћама и беспућима времена. Љиљана Шоп каже да је запис налик бревијару, „кључном симболу“ једне нације, „условљеном колико општим збивањима у свету толико и његовом посебношћу“.
Издвајајући храст као јединог јунака у делу, док се око њега све време крећу, пролазе и окупљају различити људи… у времену и простору „озверени“ или „наивни страдалници или авети“, писац је, како критичари примећују, све исказао кроз сам облик храстовог листа − „тролисно и столисно“ налик самом стаблу храста, „у земљи, над земљом, на небесима, као историјско и магијско штиво, толико разбокорено и замршено…“

Aлександар Дунђерин Демони одлазе (I; II)
„Филип Вишњић“, Београд, 2014.

Српски писци су на почетку 21. века са огромним жаром и наглашеним емоцијама вратили у културни контекст и књижевни „сукоб идеја“, сврставајући се у том својеврсном „рату за српску књижевност“ у три табора: „европејци и југоносталгичари“, „националисти“ и „нови ларпурлартисти“. Ова књига − како аутор каже − покушава да дефинише и објасни околности и суштину идејних сукоба на српској књижевној позорници 21. века, али то не значи да је у текстовима који је чине социолошки приступ („дијалектика текста и контекста“) доминантан. Свако од три поглавља првог тома књиге, после уводних текстова који говоре о узроцима и последицама настанка „европејства“, „југословенства“, „анационалности“, „инационалности“, „антијугословенства“, те „новог ларпурлартизма“, садржи књижевне критике (укупно њих четрдесет и осам) које на свеобухватан начин (укључујући, дакле, и методолошке приступе који се ослањају на унутрашње особине текстова) интерпретирају и оцењују прозна остварења настала на српском језику, у Србији и региону до 2014. године.
Највећи број текстова који чине садржај ове две књиге (књижевне критике, разговори, полемике) објављени су у периоду од 2008. до 2012. године у недељнику „Печат”, у којем је аутор, током тог периода, радио као уредник.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *